Драгослав  Пакић: Црно, црно нам је све…

Они који се нису јавно гадили на црнокошуљаше сада не скривају своју нетрпељивост према дугим црним мантијама, називајући их – црномантијашима. По њима су од црнокошуљаша гори само црномантијаши

Лепе жене у црном, у Србији (Архивска фотографија)

Србија има Црни врх, Црно језеро, Црну Траву, Црну реку, Црног Ђорђа. Има Жене у црном и једног посланика у црној кошуљи коју никада не мења. И то јој је све мало него хоће још и Црну Гору.

Е, неће моћи! – каже Монте Мило уз аплауз случајних Срба из Белог града.

(„Случајни Срби“ је нови термин смишљен у глави једног другомислећег Србина који увек мисли друго од онога што мисли Друга Србија што је апсолутни нонсенс у земљи где би сви да су – пре свега – први.)

Они који се нису јавно гадили на црнокошуљаше сада не скривају своју нетрпељивост према дугим црним мантијама, називајући оне који их по службеној дужности са поносом и достојанством носе – црномантијашима.

По њима су од црнокошуљаша гори само црномантијаши.

Српска Православна Црква је постала Великосрпска Православна Црква. Злочести окупатор свих суседних земаља и градова. Црква, а има своје мишљење?! У све се меша као онај маргарин из ТВ реклама и увек се позива на свој народ. Неписмени, климоглавски, верујући и затуцан родољубљем; народ који не може да види ни прст пред оком јер непрестано зури у небо одакле, уместо да као сав нормалан свет чека и нада се НАТО авионима, он чека неки спас.

Жене у црном, да би избегле евентуалну помисао на сличност са дугим црним мантијама, почињу, уместо у дугим црним хаљинама, да се појављују у мини сукњама, шорцевима и тангама. Наравно, црним.

Жене у црном, али не у Србији (Фото: Reuters/Faisal Al Nasser)

Траже право на абортус иако им то нико не брани. Још нису стекле искуство да је пре абортуса потребно обавити и још неке друге неопходне радње.

У складу са правилима за општу приватизацију јавних добара, захтевају да и оне буду приватне власнице сопственог тела.

Боре се да се и у Србији уведе хрватска пракса сажета у народној мудрости која каже: „Марица се даде жлицом абортират!“

Сматрају да би избори били регуларни, поштени и фер ако би опозиција на изборе изашла тенковима. При томе се позивају на професора Јова Бакића.

У исто време, мада то нико не примећује, у Лондону се одвија Брегзит, у Новом Саду Егзит, а из Србије масовни бег-зит. Из Србије бежи когод је кадар „стићи и утећи и на страшном месту постојати“.

Бежало би се још више да Приштина није издала званичну забрану српским званичницима да напусте земљу Србију и дефинитивно оду на територију тзв. „државе“ Косово. У Србији се тврди да је напуштају најквалитетнији и најперспективнији људи. Када су у Приштини схватили да се забрана односи на људе који нису таквог кова, за забрану су рекли да је, као што им је и држава – лажна.

Забрана, дакле, није тачна као што није тачно да сви из Србије одлазе. Има их који, иако непозвани, понекад и дођу. Као на пример Елиот Енгел, конгресмен САД, познат као шиптарски кућни љубимац, носилац имена булевара у Пећи, равнодушан према Брегзиту и Егзиту, али веома заинтересован за албански Дрогзит. За прљаву савест најбоље су прљаве паре. Чисте руке, по америчкој доктрини, згодне су и пожељне само када се дижу у знак предаје.

Елиот Енгел и Рамуш Харадинај (Архивска фотографија: Prishtina Insight)

Посета уваженог конгресмена је вешто закамуфлирана организацијом прославе 4. јула, дана државности Велике Америке. Тим поводом је у дворишту америчке амбасаде у Београду одржана јавна дегустација светски познатих брендова жестоких пића. (На менију је била и шљивовица „Чачанка“.) Право на дегустацију су имале званице са ВИП позивницама. Остали су само посматрали преко плота. Од тих посматрача се, без икакве зависти или задњих мисли, и могло чути мишљење да је цео догађај био заиста – дегу(с)тантан.

За то време, мало даље од страних западних амбасада, најсиромашнија популација у Србији сања дан када ће имати исти третман и пажњу као што их има ЛГБТ популација. За њихову Параду поноса без гаћа не би имали потребе ни за каквим припремама нити за неком посебном заштитом. Они не рачунају на униформисане „боди га(р)дове“.

На Паради би се појавили у природној величини и у одорама из њихове свакидашњице.

Као сви нормални санкилоти.

Advertisements


Категорије:Сатиристика

Ознаке:, , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s