Матија Малешевић: Ситуациона анализа преговора Београда и Приштине

Београду не преостаје ништа друго осим да, упркос отежавајућим околностима остане на становишту да је разграничење једино могуће компромисно решење

Извор: Демостат

Немогућа ситуација у којој се Србија налази

Лекција коју је Србија научила у претходних 30 година јесте да добро владање, попустљивост и конформизам српских политичара никако не утичу на промену политичког курса Запада када је у питању Балкан. Спремност на компромис сваки пут је протумачен као знак слабости и повољан тренутак да се крене у нову етапу дезинтеграције региона. Преговори са Западом не могу се водити равноправно уколико друга страна нема у поседу нуклеарно наоружање, противваздушни систем С-400 и балистичке ракете домета 5.000 километара. Држава без адекватних војно-политичких капацитета осуђена је на квазипреговоре.

Многи су очекивали да ће после смене режима Слободана Милошевића Запад окренути нову страницу у односима са Београдом. Међутим, процес дезинтеграције и уништавања Југославије настављен је истим темпом, само суптилнијим методама. Овој тврдњи иде у прилог тренутна ситуација на Косову и Метохији и деловање косовских безбедносних снага у дослуху са НАТО официрима. Заједничким снагама, они покушавају јужну српску покрајину да трансформишу у НАТО територију, по узору на бивше републике СФРЈ.

Једина препрека овом плану јесте компактна територија са већински српским становништвом на северу Косова на којој је неформалним договором НАТО-а и Београда забрањен улазак косовским безбедносним снагама. Међутим, након формирања Војске Косова НАТО не само да се не придржава споразума већ уз помоћ хрватских ветерана активно обучава  Албанце како да заузму север Косова. Паралелно са тактичким оспособљавањем Војске Косова НАТО  се на Косову придржава стратегије под називом „сондирање“ (probing). Уз помоћ јединица РОСУ спроводе се акције ниског интензитета ван зоне њихове одговорности. Сврха сондирања је да се испита спремност и способност друге стране да сачува постојећи status quo и постепено проширивање територијалне надлежности на рачун противничке стране. На тај начин НАТО суптилним методама попуњава политички вакуум на северу Косова.

Ахтисаријев план, формално-правна мапа пута заокруживања косовске независности у тренутку објављивања био је неприхватљив за Србе због чега се није радило на његовој имплементацији већ на стварању атмосфере у којој ће Београд бити приморан да прихвати све тачке наведеног документа. Класичан пример ултимативног приступа Запада у решавању преговорачког процеса – ако не потпишеш одмах, бићеш приморан касније.

У међувремену, од 2007. године дошло је до тектонских геополитичких промена у међународним односима на које Запад није рачунао. Тежиште глобалне политичке моћи измешта се за Запада на Исток, што се одражава на преговарачку позицију Србије. Београд је препознао повољан тренутак, оснажио сарадњу са партнерима на Истоку и кренуо у дипломатску офанзиву „повлачења признања“. Без обзира на спољнополитички успех, Србија није могла да утиче на локалне прилике. Косовски Албанци добијају своју војску, устав, законе, принуђавајући Београд да се одрекне преосталих надлежности на Косову.

Вашингтон и Брисел су свесни да стратешки време не ради у њихову корист и зато инсистирају да предност на терену убрзано материјализују заокруживањем косовске независности. У таквим околностима нереално је очекивати од Београда прекид преговарачког процеса и замрзавање конфликта. Конкретно, то би косовским Албанцима и НАТО алијанси дало повод и одрешене руке за радикалније спровођење својих циљева. Замрзнут конфликт није могућ у случајевима када једна од страна у преговорима није заинтересована за очување status quo, а друга не поседује довољно ресурса за спровођење политике одвраћања. Албанцима и њиховим савезницима статична ситуација није у интересу, а Србија не поседује довољно ресурса како би могла да заузда другу страну.

Предлог о разграничењу као game changer

Предлог Београда представља материјализовање дипломатске офанзиве, повољне геополитичке ситуације али узима у обзир и ситуацију на терену. Јако је важно да се у очима Запада Београд постави као „конструктивни“ преговарач који разуме евроатлантске интересе на Балкану, а да при томе сачува минимум спољно-политичког маневарског простора. У освиту „Новог хладног рата“ спољнополитичка независност има већи значај него успостављање фиктивне контроле на целокупној територији Косова. Размена територије „своје за своје“ на средњи рок оставља простор Србији за несметано интензивирање политичко-економских односа са Истоком, а да се при томе не ремете односи са колективним Западом.

Овим предлогом одговорност за постизање споразума пребацује се на Брисел и Вашингтон. Другим речима лопта са гол линије, пребачена је на противничку половину терена. Србија по први пут постаје активни преговарач и преузима иницијативу. То је позитиван тренд узимајући у обзир збивања из прошлости у којима је Београд у већини случајева реактивно деловао. Страна која политички активно делује принуђава другу страну на пасивну улогу што у међународним преговорима може да одигра пресудну улогу у корист прве.

Разграничењем српска власт тражи тачно онолико колико је потребно да се чаша жучи не прелије, то јест да се предлог не протумачи као дрско супротстављање Ахтисаријевом плану. Зато реакција западних званичника поможе да се у новим геополитичким околностима исправно процени колико је колективни Запад спремни да уважи Србију као равноправног партнера. Спољнополитичка оријентације Србије сада зависи од потеза западних партнера и њихове искрене жеље за компромисом. Суштина идеје о разграничењу јесте стварање услова за ресетовање односа са Западом  и консолидација државотворне политикe – анулирање дезинтеграционог тренда у вези са српским националним корпусом.

Предлогом о разграничењу западни лидери на челу са Сједињеним Државама нашли су се на танком леду. Они су навикли да у преговорима са незападним државама користе ултиматуме, то јест да мале државе поступају искључиво по диктату. Српска дипломатија нарушила је традицију и ефикасно пореметила је стратешке циљеве предвиђене Ахтисаријевим планом. Запад је сада у обавези да узме у разматрање његову модификацију. Оваква ситуација изазвала је раскол унутар западне политичке елите на прагматичаре и заступнике тврде линије. Први заступају тезу „ако се Приштина и Београд договоре немамо ништа против“, а други „Србија се политички приближава Русији и Кини, компромис не долази у обзир“.

Евидентно да ће иницијатива о разграничењу највише зависити од тога која ће од ове две струје преовладати. И док прагматичари чекају скрштених руку и читају извештаје о преговорима, заступници тврде линије креирају политичку ситуацију на терену. Њихови оперативци, припадници обавештајних служби руководе акцијама косовских безбедносних снага. Њихово деловање интензивирано је након изношења предлога о разграничењу: уводе се таксе на робу из Србије, упади РОСУ на север Косова постају учесталији као и прекомерна употреба силе, забрањује се улазак српских представника на Косово. Деловање страних агентура у Србији је такође интензивирано, стране службе преко опозиционих политичара, медија и екуменских верских старешина, од којих никад не би очекивали националистичку реторику одједном су постали највећи противници поделе Косова. Чини се све да се предлог о разграничењу максимално дискредитују како изнутра тако и споља.

Све ово указује да је на делу опструкција преговарачког процеса, конкретније опструкција предлога Београда о разграничењу зато што он представља алтернативу Ахтисаријевом плану и делотворно утиче на очувања српског утицаја на северу Косова. Београду не преостаје ништа друго осим да, упркос отежавајућим околностима остане на становишту да је разграничење једино могуће компромисно решење.

Како разграничење спровести у дело

Запад по узору на конфликт у БиХ албанској страни даје ветар у леђа материјалним, оперативним и логистичким услугама, обесмишљавајући сваки напор за изналажење компромисног и мирног решења. У таквим околностима аргументовани дијалог за преговарачким столом нема пресудну улогу. Све и да Београд успе да издејствује западни консензус за разграничење сусрешће се са директним провокацијама албанских оружаних формација. Из тог разлога уколико власт у Београду инсистира на разграничењу, она мора бити спремна и на тврдо разграничење што подразумева активирање Војске Србије и заузимање северног дела Косова. Меку моћ дипломатије мора да прати тврда моћ оружаних снага.  Ако српски политичари раде на стварању повољне атмосфере за разграничење, Војска Србије мора да ради на припреми терена. То значи да политичко и војно деловање морају бити максимално синхронизовани.

Најновији упад РОСУ на север Косова дали су властима у Београду легитиман повод  за издавање наредбе о стављању свих јединица Војске Србије у  пуну борбену готовост и њиховој концентрацији у зони копнене безбедности. Све док грађане Косовске Митровице свакодневно узнемиравају сирене за узбуну, а преговори са Албанцима се не приводе крају, Војске Србије треба да остане у пуној приправности. Поред тога, цивилни сектор треба адаптирати ванредним околностима аналогно војном сектору. Не само војска већ и целокупно друштво мора бити спремно за одлучну акцију „тврдог разграничења“ уколико РОСУ настави са ничим изазваним провокацијама. Албанци и њихови ментори морају бити свесни последица својих акција.

Мировне тежње Београда, због бројних опструкција на терену немају политичку тежину уколико нису подупрте јаком залеђином оружаних снага. То значи да је на генералима Војске Србије задатак – припрема сценарија тврдог разграничења са Албанцима. Идеално би било уколико би се акција спровела по узору на кримски сценарио, без жртви и испаљеног метка. Фактор изненађења, бројчана предност и дефицит мотивације међународних мировних снага ефикасно би неутрализовали сваки озбиљнији отпор. Тврдо разграничење подразумева успостављање контроле над територијом са искључиво неалбанским становништвом, на којој припадници косовских безбедносних снага не би смели да се налазе. Операција не треба да буде ништа више, ни ништа мање од онога што је Београд изнео на преговарачки сто. Једина разлика је у методи реализациjе, услед инертности дипломатских напора.

У току спровођења акције, због осетљивости политичке ситуације сваки српски војник мора да буде спреман да по цену сопственог живота не зада смртну рану ни једном иностраном војнику. Тврдо разграничење се мора спровести максимално транспарентно, како за време акције тако и после ње. Спровођење неке врсте референдума на северу Косова и позив новинарским екипама била би одлична увертира за медијски рат који би уследио. Вера да Војска Србије поседује људске и техничке капацитете за спровођење блицкриг операције и спремност српског војника да положи живот за заштиту цивилног становништва на Косову морају постати одлучујући фактор одвраћања албанских претензија.

Ситуација на Косову показује тенденцију ка даљем усложњавању и зато тврдо разграничење представља превентивну акцију како би се спречила даља ескалација. Претходних двадесет година политика нечињења и повлачења није донела резултат. Криминал, сиромаштво, емиграција, трговина наркотицима су преовлађујуће тенденције. Оне нису локализоване већ се преливају у остале државе региона. Овим безбедносним претњама треба додати и велики број бивших бораца Исламске државе који су своје уточиште нашли на територији Косова. Горе поменуте претње и негативне тенденције имају потенцијал да регион  претворе у ново кризно жариште. Развој ситуације упућује на неопходност мобилизације војно-политичких ресурса Србије. Силама хаоса потребно је супротставити силу поретка како би се успоставио регионални баланс. Равнотежа снага одувек је био најбољи механизам превенције међународног конфликта.

Није искључено да у случају коначног неуспеха мирног разграничења између Срба и Албанаца, повећању међуетничких тензија и радикализације албанског иредентизма Београд у појединим западним круговима наиђе на прећутно одобравање идеје о тврдом разграничењу. То конкретно значи да се под одређеним условима може утицати на неке западне државе да у случају тврдог разграничења окрену главу на другу страну. Не сме се губити из вида да унутар евроатлантске заједнице постоје озбиљне несугласице по многим спољнополитичким питањима, између осталог и по питању Косова. То отвара простор представницима Београд за поистовећивање безбедносних претњи Србије и колективне архитектуре безбедности у Европи. Без обзира што у прошлости то није био случај овај аргумент треба максимално експлоатисати у преговорима са западним званичницима.

Последице

Изнуђена интервенција  не мења  искрену жељу и тежњу Србије да постане део европске породице. Без обзира на употребу оружаних снага, Београду је у интересу нормализација односа са Приштином. Акција Војске Србије била је мотивисана систематским угрожавањем безбедности неалбанског становништва и неспособношћу мировних снага да обезбеде мир и стабилност. Суштински, однос  Београда према Сједињеним Државама и ЕУ остаје непромењен. На тај начин Србија не прекида контакт са оним делом западних званичника које смо означили као прагматичари. Разлика је само у томе што је након тврдог разграничења регионална стратешка стабилност и преговарачка позиција Београда побољшана, а маневарски простор реметилачком фактору ограничен. Ризик свеобухватне ескалације био би локализован што би повољно утицало на климу за изналажење компромисног решења.

Срби јужно од Ибра нису обухваћени акцијом тврдог разграничења, а самим тим не смеју бити подвргнути одговорности. Реакција приштинских власти и евентуални напад на српске енклаве био би само додатни алиби и оправдање за акцију Војске Србије али и доказ бруталности и терористичке природе режима у Приштини. Очи светске јавности биле би упрте на Косово и свака нова жртва са собом би носила далекосежне последице. Албанци би у том случају морали да обрате посебну пажњу на очување права националних мањина. Срби јужно од Ибра након приближавања Војске Србије и демонстрације ефикасне заштите неалбанског становништва не би требало да осећају страх и несигурност већ управо супротно.

У случају реализације тврдог разграничења Запад може да тумачи ситуацију на два начина:

  1. Једнострана корекције граница у којем случају се прихвата стање на терену као део коначног решења о нормализацији односа. Европска унија ја преоптерећена унутрашњим проблемима и тешко да би могла да изађе на крај са новом ескалацијом сукоба на рубу европског континента. Брисел није заинтересован да долива уље на ватру и користи се стандардним фразама у којима обе стране позива на уздржаност. Био би то покушај да се настала ситуација што безболније амортизује како би се одржао привид успешних европских интеграција на Балкану. Трампова администрација у јеку председничке кампање такође није заинтересована за отварањем новог кризног жаришта, а ситуација на Косову се користи као доказ неефикасне политике Клинтонове администрације и демократа.
  2. Кршење Хелсиншке декларације о неповредивости граница у Европи може да буде једини правни документ искоришћен против Србије у случају тврдог разграничења. На резолуцију Савета безбедности 1244 као једини међународно правни документ који донекле регулише статус Косова западни званичници су давно заборавили. Позивање на њега била би права мала победа Србије и међународног права. Без обзира што тврдим разграничењем Србија суштински не би нарушила ниједан међународни споразум Запад би нашао оправдање за реактивирање србофобне пропагандне машинерије. Моментално би дошло до захлађења односа са ЕУ, обуставе европских интеграција, економских санкција, укидања визне либерализације, итд. Србија би се нашла у сличној позицији у којој је данас Русија.

Најважније од свега је што се Србија не може изоловати. Кина, Русија као и остали партнери евроазијске коалиције су увелико на Балкану и представљају реалну алтернативу евроатланским интеграцијама. Оштра реакција Запада помогла би властима у Београду да скину бреме своје одговорности за дилему Исток–Запад. Процесу дезинтеграције региона и стварању вештачких политичких творевина ефективно се може супротставити, не стратегија неутралности већ стратегија Србија на Истоку. Све што се у међувремену  дешава треба да представља куповину времена, још увек нејасно за чији рачун и у чију корист.

На овом месту грађанима Србима поставља се питање да ли су спремни да свој потрошачки комфор и слободу кретања унутар ЕУ  жртвују зарад безбедности 45.000 сународника на северу Косова. Њима су најосновнија људска права ускраћена, слобода кретања ограничена, а куповина робе из Србије забрањена. У овом тренутку непријатељ игра на карту индивидуализма и личне користи, на нама је да покажемо солидарност и спремност на жртву како би својим сународницима обезбедили основне предуслове за нормалан живот.

У прошлости је направљен велики број грешака када је у питању јужна српска покрајна. Међутим, Србија не би требало да остане статични актер у решавању косовског проблема. За почетак потребно је констатовати да су Косово и Метохија отети и да реалну власт у јужној српској покрајни остварују НАТО и приштинске власти. Само након прихватања ситуације на терену Србија може кренути у дугорочни процес реинтеграције који ће по свему судећи трајати тачно онолико колико и животни век НАТО алијансе. Предлог о мирном разграничењу, под претњом тврдог разграничења означава успостављање црвених линија и почетак рововске борбе за сваки педаљ територије. Иницијатива има изгледа на успех само уколико српско друштво  у својим стремљењима буде функционисало јединствено у складу са начелом si vis pacem, para bellum (ако хоћеш мир, спремај се за рат) и на дуги рок. Тим пре поздрав „догодине у Призрену“ треба заменити „до(краја)века у Призрену“ како би импулсивност уступила место стратешком планирању.

Ставови изнети у рубрици „Разномислије“ не одражавају нужно и становиште „Стања ствари“

Advertisements


Категорије:Разномислије

Ознаке:, ,

6 replies

  1. Малешевићу,
    Ово је прозиран панфлет. Као постићићемо договор са Шиптарима, а онда ћемо тај договор бранити оружјем. Није достојно коментара.
    Него питање за Стање ствари:
    Вама је јасно ко је ваша публика. Чему нека лажна равноправност у презентирању различитих ставова? Вас читају људи патриотске оријентације. Овакве глупости се могу пронаћи у свакој Вучићевој новини. Зашто је потребно да и ви то објављујете? Знамо шта је циљ оваквих текстова, знамо ко их пише. Подела у Србији је дубока. Не можете остати неутрални. Или останите оно што сте били или ћете се угасити. Досадашња публика вас неће убудуће читати, а онима другима нисте потребни. Ако већ моратре да нестанете, нестаните славно. То важи и за Србију.

    Свиђа ми се

  2. Текст младог (претпостављам, не знам!) Малешевића је свеж и вредан пажње.

    Свиђа ми се

  3. Један од ретких текстова који нуди и анализира неко конктерно деловање у циљу решавања проблема, ма колико оно било добро, у гомили дефетистичких текстова који само констатују да је све лоше и да ће бити још горе. Косовски проблем се и мора анализирати без примеса дневно политичких размирица.
    Било би дорбо да се тема мало прошири и да се, у неком евентуалном наставку, размотре још неки сценарији. Нпр. није до краја размотрено каква би дипломатска реакција Србије била у случају да Приштина (НАТО) у неком моменту ипак пристане на разграничење, праћено разменом територија, које са собом подразумева признавање Косова као државе? Чини се да је предлог добар све док га други одбијају.
    Такође било би добро чути и протвнике ПРЕДЛОГА разграничења како оджати замрзнути конфликт на дужи временски рок, или неко још боље решење (не тврдим да их нема).

    Поздрав,
    Марко

    Свиђа ми се

  4. „Београд је препознао повољан тренутак, оснажио сарадњу са партнерима на Истоку и кренуо у дипломатску офанзиву „повлачења признања“. Без обзира на спољнополитички успех, Србија није могла да утиче на локалне прилике. Косовски Албанци добијају своју војску, устав, законе, принуђавајући Београд да се одрекне преосталих надлежности на Косову.“

    О каквом то успеху у спољној политици Србије говори аутор чланка? Србија се држи Запада „као пијан плота“. Шта смо ми, од НАТО пакта оштећена и смањена, држава тражили од Руске федерације од када је председник Путин објавио крај Униполарног Света? Ми се држимо САД и Европске уније, чини се и више него 2000. године, после 5. октобра. Пренели смо преговоре о Косову и Метохији из УН у Европску унију, иако је свима било јасно да они групно подржавају отцепење покрајине од Србије. Са друге стране, својом унутрашњом пропагандом са врха државе убеђујемо грађане да је покрајина КиМ изгубљена. Ствари треба вратити изворним поставкама. А то су да је Косово и Метохија неотуђиви део државе Србије, који је оружаном силом западног војног савеза отцепљенa од матичне државе. Говори се о разграничењу са косовским Албанцима. Какво црно разграничење?! Зашто уопште постављамо такве предлоге другој страни? Косово и Метохија без већинског дела јужно од реке Ибра не значи ништа. Ако предамо делове са Призреном, Пећи, Урошевцем, Гњилањем и Приштином, ми смо изгубили све.
    Да се вратим на наше односе са Истоком. Још нисмо чули од наших државника да су се обратили Русији за помоћ за повратак отете јужне покрајине. Има се утисак да би нам сметало њихово пуно укључивање у преговоре. Можда би притиском са њихове стране, Запад и попустио. Али, наш државни врх жели „мир и стабилност у региону“ и то на штету државе Србије. Шта би се догодило са Сиријом да су западни „миротворци“ и „демократе“ наставили започете послове 2011. године? Али, држава се обратила за помоћ пријатељима. И спасила земљу од распада и уништења. Тамо је ситуација била много сложенија. На Косову и Метохији би се ствари лакше решиле. После одласка „Клинтон-Олбрајт“ силеџија са власти, САД би се радо одрекле деловања на Косову и Метохији. Али наша власт им то не даје. Упорно им се обраћа за помоћ, у корист сопствене штете. И, Америка, а са њима и Немачка прихватају да нам „помогну“. Тако што ће нам одузети Космет и прогласити га за легалну државу. Да поновим, треба се призвати разуму и ствари поставити на праве основе. Да престанемо да се понашамо као испрани мозгови и слушамо предлоге и сугестије од оних који су нам оружаном агресијом отели нашу територију. И да озбиљно затражимо помоћ од правих пријатеља. И они ће нам, видећи нашу озбиљност, сигурно помоћи.

    Свиђа ми се

  5. Uspeh u spoljnoj politici je 12 povlacenja nezavisnosti Kosova i to sto Kosovo nije postalo clan Interpola i drugih medjunarodnih organizacija. Rusi ce doci u Srbiju na nas poziv, ali nikad nece napasti teritoriju na kojoj se nalazi NATO baza i vojska. Ko god je na vlasti u Americi, sve dok postoji NATO, Kosovo se nece vratiti u sastav Srbije. To moze da potraje 5 , 50 i 150 godina. Ono sto mi u ovom trenutku mozemo da uradimo jeste da uzmemo bar mali deo teritorije, a ako nas napadnu zbog toga, onda da pozovemo saveznike i odrzavamo zamrznuti konflikt.

    Свиђа ми се

  6. Да би Србија имала успеха у враћању силом отете покрајине Косова и Метохије, мора да се озбиљно постави према решавању тог проблема. Ово што су до сада радиле све гарнитуре на власти у Србији после 5. октобра 2000. године, не личи на то. Где смо ми озбиљно поставили питање отимања Космета? Ми нисмо никада поднели захтев у УН у том смислу. Говорили смо о тешком животу Срба и других неАлбанаца на Косову и Метохији. На Космет смо гледали као на свршену или, за нас, пропалу ствар. Али, на срећу није тако. НАТО пакт је искористио неспремност Руске федерације после распада моћног СССР-а да за албанске сепаратисте у нашој јужној покрајини обави један нечасни и прљав посао. Напали су СРЈ и више дипломатским него војним притисцима натерали је да потпише Кумановски споразум. Али је Русија у СБ УН успела да угради Резолуцију бр. 1244 која је гарантовала СРЈ-Србији суверенитет над покрајином, одмах запоседнутом од КФОР-а и УНМИК-а. Уместо да наше власти после смењивања Милошевића поставе питање повратка Косова и Метохије у претходно, предратно стање уз одређене исправке у „демократисању“ власти у њој, они су кренули путем сарадње са Западом. Како је Запад, САД и ЕУ био на разне начине „стимулисан“ да косовским Албанцима створи државу „Косова“ на територији државе Србије, то је једва дочекао овакав млаки став државе Србије. Ту је почетак невоља које су довеле до садашњих проблема.
    Србија мора да се обрати својим правим пријатељима, који свакако нису на Западу и у НАТО пакту и затражи да се решавање питања КиМ покрене на прави, државнички начин. Уместо што сада преговара са САД и ЕУ државама о могућим решењима. Ми морамо бити свесни да од њих не можемо ни тражити, а још мање очекивати да питање реше у нашу корист. Песимистички став изнет у коментару аутора текста да се Космет неће вратити у састав Србије све док постоји НАТО пакт, није срећом исправан и поткрепљен доказима. То је важило све док друга, источна страна није створила противтежу том симболу Империјализма у Свету. Када би Србија одлучно захтевала преко УН повратак своје силом отете јужне покрајине и притом затражила помоћ од Руске федерације, НАТО пакт би напустио Косово и Метохију у врло кратком року. А (косовски) Албанци би заборавили на своје болесне амбиције ширења по просторима суседних држава. Опет ћу поменути случај са агресијом на Сирију 2011. године од стране групе држава чланица НАТО пакта. После одлучног ангажовања РФ септембра 2015. године, полако све оне напуштају Сирију. Наравно да Русија не жели да користи силу противу њих. Али њихов донекле очувани разум им говори да су тамо сувишни. Русија би Србију помогла и тако што би у оквиру снага КФОР-а повећала своје присуство на Космету. Са њима би и Србија послала своје оружане снаге. То је предиђено и Резолуцијом СБ УН из јуна 1999. године. И САД и ЕУ би то схватили као у Сирији. Можда би дошло до пружања отпора од стране сепаратиста. Али би прошли као и терористи Исламске државе. И, да поновим, све зависи од става Србије. Када се тај губитнички, капитулантски став буде променио у државобранитељски, све ће кренути у правом смеру. Ако садашња власт у Србији то не може или неће, треба да се повуче. Јер власт је променљива а Србија је вечна само са Косовом и Метохијом у свом саставу!

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s