Београду не преостаје ништа друго осим да, упркос отежавајућим околностима остане на становишту да је разграничење једино могуће компромисно решење

Извор: Демостат

Немогућа ситуација у којој се Србија налази

Лекција коју је Србија научила у претходних 30 година јесте да добро владање, попустљивост и конформизам српских политичара никако не утичу на промену политичког курса Запада када је у питању Балкан. Спремност на компромис сваки пут је протумачен као знак слабости и повољан тренутак да се крене у нову етапу дезинтеграције региона. Преговори са Западом не могу се водити равноправно уколико друга страна нема у поседу нуклеарно наоружање, противваздушни систем С-400 и балистичке ракете домета 5.000 километара. Држава без адекватних војно-политичких капацитета осуђена је на квазипреговоре.

Многи су очекивали да ће после смене режима Слободана Милошевића Запад окренути нову страницу у односима са Београдом. Међутим, процес дезинтеграције и уништавања Југославије настављен је истим темпом, само суптилнијим методама. Овој тврдњи иде у прилог тренутна ситуација на Косову и Метохији и деловање косовских безбедносних снага у дослуху са НАТО официрима. Заједничким снагама, они покушавају јужну српску покрајину да трансформишу у НАТО територију, по узору на бивше републике СФРЈ.

Једина препрека овом плану јесте компактна територија са већински српским становништвом на северу Косова на којој је неформалним договором НАТО-а и Београда забрањен улазак косовским безбедносним снагама. Међутим, након формирања Војске Косова НАТО не само да се не придржава споразума већ уз помоћ хрватских ветерана активно обучава  Албанце како да заузму север Косова. Паралелно са тактичким оспособљавањем Војске Косова НАТО  се на Косову придржава стратегије под називом „сондирање“ (probing). Уз помоћ јединица РОСУ спроводе се акције ниског интензитета ван зоне њихове одговорности. Сврха сондирања је да се испита спремност и способност друге стране да сачува постојећи status quo и постепено проширивање територијалне надлежности на рачун противничке стране. На тај начин НАТО суптилним методама попуњава политички вакуум на северу Косова.

Ахтисаријев план, формално-правна мапа пута заокруживања косовске независности у тренутку објављивања био је неприхватљив за Србе због чега се није радило на његовој имплементацији већ на стварању атмосфере у којој ће Београд бити приморан да прихвати све тачке наведеног документа. Класичан пример ултимативног приступа Запада у решавању преговорачког процеса – ако не потпишеш одмах, бићеш приморан касније.

У међувремену, од 2007. године дошло је до тектонских геополитичких промена у међународним односима на које Запад није рачунао. Тежиште глобалне политичке моћи измешта се за Запада на Исток, што се одражава на преговарачку позицију Србије. Београд је препознао повољан тренутак, оснажио сарадњу са партнерима на Истоку и кренуо у дипломатску офанзиву „повлачења признања“. Без обзира на спољнополитички успех, Србија није могла да утиче на локалне прилике. Косовски Албанци добијају своју војску, устав, законе, принуђавајући Београд да се одрекне преосталих надлежности на Косову.

Вашингтон и Брисел су свесни да стратешки време не ради у њихову корист и зато инсистирају да предност на терену убрзано материјализују заокруживањем косовске независности. У таквим околностима нереално је очекивати од Београда прекид преговарачког процеса и замрзавање конфликта. Конкретно, то би косовским Албанцима и НАТО алијанси дало повод и одрешене руке за радикалније спровођење својих циљева. Замрзнут конфликт није могућ у случајевима када једна од страна у преговорима није заинтересована за очување status quo, а друга не поседује довољно ресурса за спровођење политике одвраћања. Албанцима и њиховим савезницима статична ситуација није у интересу, а Србија не поседује довољно ресурса како би могла да заузда другу страну.

Предлог о разграничењу као „game changer“

Предлог Београда представља материјализовање дипломатске офанзиве, повољне геополитичке ситуације али узима у обзир и ситуацију на терену. Јако је важно да се у очима Запада Београд постави као „конструктивни“ преговарач који разуме евроатлантске интересе на Балкану, а да при томе сачува минимум спољно-политичког маневарског простора. У освиту „Новог хладног рата“ спољнополитичка независност има већи значај него успостављање фиктивне контроле на целокупној територији Косова. Размена територије „своје за своје“ на средњи рок оставља простор Србији за несметано интензивирање политичко-економских односа са Истоком, а да се при томе не ремете односи са колективним Западом.

Овим предлогом одговорност за постизање споразума пребацује се на Брисел и Вашингтон. Другим речима лопта са гол линије, пребачена је на противничку половину терена. Србија по први пут постаје активни преговарач и преузима иницијативу. То је позитиван тренд узимајући у обзир збивања из прошлости у којима је Београд у већини случајева реактивно деловао. Страна која политички активно делује принуђава другу страну на пасивну улогу што у међународним преговорима може да одигра пресудну улогу у корист прве.

Разграничењем српска власт тражи тачно онолико колико је потребно да се чаша жучи не прелије, то јест да се предлог не протумачи као дрско супротстављање Ахтисаријевом плану. Зато реакција западних званичника поможе да се у новим геополитичким околностима исправно процени колико је колективни Запад спремни да уважи Србију као равноправног партнера. Спољнополитичка оријентације Србије сада зависи од потеза западних партнера и њихове искрене жеље за компромисом. Суштина идеје о разграничењу јесте стварање услова за ресетовање односа са Западом  и консолидација државотворне политикe – анулирање дезинтеграционог тренда у вези са српским националним корпусом.

Предлогом о разграничењу западни лидери на челу са Сједињеним Државама нашли су се на танком леду. Они су навикли да у преговорима са незападним државама користе ултиматуме, то јест да мале државе поступају искључиво по диктату. Српска дипломатија нарушила је традицију и ефикасно пореметила је стратешке циљеве предвиђене Ахтисаријевим планом. Запад је сада у обавези да узме у разматрање његову модификацију. Оваква ситуација изазвала је раскол унутар западне политичке елите на прагматичаре и заступнике тврде линије. Први заступају тезу „ако се Приштина и Београд договоре немамо ништа против“, а други „Србија се политички приближава Русији и Кини, компромис не долази у обзир“.

Евидентно да ће иницијатива о разграничењу највише зависити од тога која ће од ове две струје преовладати. И док прагматичари чекају скрштених руку и читају извештаје о преговорима, заступници тврде линије креирају политичку ситуацију на терену. Њихови оперативци, припадници обавештајних служби руководе акцијама косовских безбедносних снага. Њихово деловање интензивирано је након изношења предлога о разграничењу: уводе се таксе на робу из Србије, упади РОСУ на север Косова постају учесталији као и прекомерна употреба силе, забрањује се улазак српских представника на Косово. Деловање страних агентура у Србији је такође интензивирано, стране службе преко опозиционих политичара, медија и екуменских верских старешина, од којих никад не би очекивали националистичку реторику одједном су постали највећи противници поделе Косова. Чини се све да се предлог о разграничењу максимално дискредитују како изнутра тако и споља.

Све ово указује да је на делу опструкција преговарачког процеса, конкретније опструкција предлога Београда о разграничењу зато што он представља алтернативу Ахтисаријевом плану и делотворно утиче на очувања српског утицаја на северу Косова. Београду не преостаје ништа друго осим да, упркос отежавајућим околностима остане на становишту да је разграничење једино могуће компромисно решење.

Како разграничење спровести у дело

Запад по узору на конфликт у БиХ албанској страни даје ветар у леђа материјалним, оперативним и логистичким услугама, обесмишљавајући сваки напор за изналажење компромисног и мирног решења. У таквим околностима аргументовани дијалог за преговарачким столом нема пресудну улогу. Све и да Београд успе да издејствује западни консензус за разграничење сусрешће се са директним провокацијама албанских оружаних формација. Из тог разлога уколико власт у Београду инсистира на разграничењу, она мора бити спремна и на тврдо разграничење што подразумева активирање Војске Србије и заузимање северног дела Косова. Меку моћ дипломатије мора да прати тврда моћ оружаних снага.  Ако српски политичари раде на стварању повољне атмосфере за разграничење, Војска Србије мора да ради на припреми терена. То значи да политичко и војно деловање морају бити максимално синхронизовани.

Најновији упад РОСУ на север Косова дали су властима у Београду легитиман повод  за издавање наредбе о стављању свих јединица Војске Србије у  пуну борбену готовост и њиховој концентрацији у зони копнене безбедности. Све док грађане Косовске Митровице свакодневно узнемиравају сирене за узбуну, а преговори са Албанцима се не приводе крају, Војске Србије треба да остане у пуној приправности. Поред тога, цивилни сектор треба адаптирати ванредним околностима аналогно војном сектору. Не само војска већ и целокупно друштво мора бити спремно за одлучну акцију „тврдог разграничења“ уколико РОСУ настави са ничим изазваним провокацијама. Албанци и њихови ментори морају бити свесни последица својих акција.

Мировне тежње Београда, због бројних опструкција на терену немају политичку тежину уколико нису подупрте јаком залеђином оружаних снага. То значи да је на генералима Војске Србије задатак – припрема сценарија тврдог разграничења са Албанцима. Идеално би било уколико би се акција спровела по узору на кримски сценарио, без жртви и испаљеног метка. Фактор изненађења, бројчана предност и дефицит мотивације међународних мировних снага ефикасно би неутрализовали сваки озбиљнији отпор. Тврдо разграничење подразумева успостављање контроле над територијом са искључиво неалбанским становништвом, на којој припадници косовских безбедносних снага не би смели да се налазе. Операција не треба да буде ништа више, ни ништа мање од онога што је Београд изнео на преговарачки сто. Једина разлика је у методи реализациjе, услед инертности дипломатских напора.

У току спровођења акције, због осетљивости политичке ситуације сваки српски војник мора да буде спреман да по цену сопственог живота не зада смртну рану ни једном иностраном војнику. Тврдо разграничење се мора спровести максимално транспарентно, како за време акције тако и после ње. Спровођење неке врсте референдума на северу Косова и позив новинарским екипама била би одлична увертира за медијски рат који би уследио. Вера да Војска Србије поседује људске и техничке капацитете за спровођење блицкриг операције и спремност српског војника да положи живот за заштиту цивилног становништва на Косову морају постати одлучујући фактор одвраћања албанских претензија.

Ситуација на Косову показује тенденцију ка даљем усложњавању и зато тврдо разграничење представља превентивну акцију како би се спречила даља ескалација. Претходних двадесет година политика нечињења и повлачења није донела резултат. Криминал, сиромаштво, емиграција, трговина наркотицима су преовлађујуће тенденције. Оне нису локализоване већ се преливају у остале државе региона. Овим безбедносним претњама треба додати и велики број бивших бораца Исламске државе који су своје уточиште нашли на територији Косова. Горе поменуте претње и негативне тенденције имају потенцијал да регион  претворе у ново кризно жариште. Развој ситуације упућује на неопходност мобилизације војно-политичких ресурса Србије. Силама хаоса потребно је супротставити силу поретка како би се успоставио регионални баланс. Равнотежа снага одувек је био најбољи механизам превенције међународног конфликта.

Није искључено да у случају коначног неуспеха мирног разграничења између Срба и Албанаца, повећању међуетничких тензија и радикализације албанског иредентизма Београд у појединим западним круговима наиђе на прећутно одобравање идеје о тврдом разграничењу. То конкретно значи да се под одређеним условима може утицати на неке западне државе да у случају тврдог разграничења окрену главу на другу страну. Не сме се губити из вида да унутар евроатлантске заједнице постоје озбиљне несугласице по многим спољнополитичким питањима, између осталог и по питању Косова. То отвара простор представницима Београд за поистовећивање безбедносних претњи Србије и колективне архитектуре безбедности у Европи. Без обзира што у прошлости то није био случај овај аргумент треба максимално експлоатисати у преговорима са западним званичницима.

Последице

Изнуђена интервенција  не мења  искрену жељу и тежњу Србије да постане део европске породице. Без обзира на употребу оружаних снага, Београду је у интересу нормализација односа са Приштином. Акција Војске Србије била је мотивисана систематским угрожавањем безбедности неалбанског становништва и неспособношћу мировних снага да обезбеде мир и стабилност. Суштински, однос  Београда према Сједињеним Државама и ЕУ остаје непромењен. На тај начин Србија не прекида контакт са оним делом западних званичника које смо означили као прагматичари. Разлика је само у томе што је након тврдог разграничења регионална стратешка стабилност и преговарачка позиција Београда побољшана, а маневарски простор реметилачком фактору ограничен. Ризик свеобухватне ескалације био би локализован што би повољно утицало на климу за изналажење компромисног решења.

Срби јужно од Ибра нису обухваћени акцијом тврдог разграничења, а самим тим не смеју бити подвргнути одговорности. Реакција приштинских власти и евентуални напад на српске енклаве био би само додатни алиби и оправдање за акцију Војске Србије али и доказ бруталности и терористичке природе режима у Приштини. Очи светске јавности биле би упрте на Косово и свака нова жртва са собом би носила далекосежне последице. Албанци би у том случају морали да обрате посебну пажњу на очување права националних мањина. Срби јужно од Ибра након приближавања Војске Србије и демонстрације ефикасне заштите неалбанског становништва не би требало да осећају страх и несигурност већ управо супротно.

У случају реализације тврдог разграничења Запад може да тумачи ситуацију на два начина:

1. Једнострана корекције граница у којем случају се прихвата стање на терену као део коначног решења о нормализацији односа. Европска унија ја преоптерећена унутрашњим проблемима и тешко да би могла да изађе на крај са новом ескалацијом сукоба на рубу европског континента. Брисел није заинтересован да долива уље на ватру и користи се стандардним фразама у којима обе стране позива на уздржаност. Био би то покушај да се настала ситуација што безболније амортизује како би се одржао привид успешних европских интеграција на Балкану. Трампова администрација у јеку председничке кампање такође није заинтересована за отварањем новог кризног жаришта, а ситуација на Косову се користи као доказ неефикасне политике Клинтонове администрације и демократа.
2. Кршење Хелсиншке декларације о неповредивости граница у Европи може да буде једини правни документ искоришћен против Србије у случају тврдог разграничења. На резолуцију Савета безбедности 1244 као једини међународно правни документ који донекле регулише статус Косова западни званичници су давно заборавили. Позивање на њега била би права мала победа Србије и међународног права. Без обзира што тврдим разграничењем Србија суштински не би нарушила ниједан међународни споразум Запад би нашао оправдање за реактивирање србофобне пропагандне машинерије. Моментално би дошло до захлађења односа са ЕУ, обуставе европских интеграција, економских санкција, укидања визне либерализације, итд. Србија би се нашла у сличној позицији у којој је данас Русија.

Најважније од свега је што се Србија не може изоловати. Кина, Русија као и остали партнери евроазијске коалиције су увелико на Балкану и представљају реалну алтернативу евроатланским интеграцијама. Оштра реакција Запада помогла би властима у Београду да скину бреме своје одговорности за дилему Исток–Запад. Процесу дезинтеграције региона и стварању вештачких политичких творевина ефективно се може супротставити, не стратегија неутралности већ стратегија Србија на Истоку. Све што се у међувремену  дешава треба да представља куповину времена, још увек нејасно за чији рачун и у чију корист.

На овом месту грађанима Србима поставља се питање да ли су спремни да свој потрошачки комфор и слободу кретања унутар ЕУ  жртвују зарад безбедности 45.000 сународника на северу Косова. Њима су најосновнија људска права ускраћена, слобода кретања ограничена, а куповина робе из Србије забрањена. У овом тренутку непријатељ игра на карту индивидуализма и личне користи, на нама је да покажемо солидарност и спремност на жртву како би својим сународницима обезбедили основне предуслове за нормалан живот.

У прошлости је направљен велики број грешака када је у питању јужна српска покрајна. Међутим, Србија не би требало да остане статични актер у решавању косовског проблема. За почетак потребно је констатовати да су Косово и Метохија отети и да реалну власт у јужној српској покрајни остварују НАТО и приштинске власти. Само након прихватања ситуације на терену Србија може кренути у дугорочни процес реинтеграције који ће по свему судећи трајати тачно онолико колико и животни век НАТО алијансе. Предлог о мирном разграничењу, под претњом тврдог разграничења означава успостављање црвених линија и почетак рововске борбе за сваки педаљ територије. Иницијатива има изгледа на успех само уколико српско друштво  у својим стремљењима буде функционисало јединствено у складу са начелом si vis pacem, para bellum (ако хоћеш мир, спремај се за рат) и на дуги рок. Тим пре поздрав „догодине у Призрену“ треба заменити „до(краја)века у Призрену“ како би импулсивност уступила место стратешком планирању.

Ставови изнети у рубрици „Разномислије“ не одражавају нужно и становиште „Стања ствари“

Categories: Разномислије

Tags: КиМ, Матија Малешевић, разграничење