Стефан Каргановић: Сребреница 2019. године – где су нестала тела?

Утврдили смо, користећи податке стране којој не одговара да их износи и признаје, да је пре јула 1995. на територији енклаве Сребреница морало бити на хиљаде мртвих који се не могу сврстати међу жртве наводног „геноцида“

Стефан Каргановић (Извор: Вечерње новости)

Овогодишње обележавање годишњице Сребренице одвија се у знаку несвакидашњих претњи и уцена. Док члан председништва Босне и Херцеговине Жељко Комшић сикће да „власт у Србији слави ‘геноцид’ у Сребреници„ и „прижељкује његово понављање“ – типична хипербола балканских политичара васпитаних у „култури лупетања„ – дотле инфамозни провокатор Ненад Чанак захтева да Србија званично усвоји 11. јули као дан сећања на оно што Чанак зове „геноцид у Сребреници.“ Истовремено, високи званичник ЕУ за проширење, Јоханес Хан, припретио је Србији да за њу неће бити места у ЕУ уколико не призна „сребренички геноцид“.

Док се етар пуни претњама и уценама, у Меморијалном центру у Поточарима ове године захрањене су цигло 33 жртве „геноцида“, далеко испод просечних цифара у протеклим годинама, које су понекад достизале и до неколико стотина.

Разлог за квантитативно све скромнија обележавања није тешко докучити, и он је искључиво политичке природе, са једном израженом математичком компонентом. Званична цифра жртава геноцида је 8,000, на подручју где се у јулу 1995. налазило највише око 40,000 потенцијалних жртава. Мада је на Зиду сећања у Поточарима уклесан број „8,372“, чему знаковито следе три тачке и изричита опомена гледаоцима да број жртава „није коначан“, математика као егзактна наука ипак поставља границе докле би се у развлачењу цифара могло ићи, а да се не стигне до очигледног апсурда.

Политички императив је да се спектакл у Поточарима одржава сваке године, и да то траје што дуже. Међутим, цифра од око 6,500 до сада укопаних опасно се приближава освештаном броју од око 8,000 жртава, без обзира на три тачке на Зиду сећања које сугеришу да би се количина жртава теоретски могла увећавати у недоглед.

Зато је прихваћено соломонско решење, да се од сада годишњи биланс укопаваних жртава сведе на минимум како би се годишње церемоније са политичким ефектима који се из тога црпу, могле одвијати, макар и у скромнијем количинском обиму, што дуже.

Камен у Меморијалном центру Сребреница – Поточари (Фото: Википедија)

Проучавајући и документујући Сребреницу, што у првом реду сасвим природно подразумева догађаје који су се одиграли у јулу 1995, идентификовали смо два статистички значајна узрока људских губитака на бошњачкој страни. Први је масовно погубљење ратних заробљеника; други је масовна погибија, као последица легитимних борбених дејстава, у колони која је вршила оружани пробој из енклаве Сребреница ка Тузли.

При том смо истакли и у бројним књигама и текстовима документовали да је по форензичким подацима доказиво стрељано око 1,000 (што не искључује могућност да је било и незнатно више), а да је у борбама које је водила колона погинуло неколико хиљада, приближно најмање око 3,000 до 4,000.

Међутим, постоји још једна важна категорија губитака у енклави, а то је од 1992. до 1995. међу избеглим становништвом и у редовима јединица АБиХ које су се тамо налазиле. Ова категорија је по свој прилици такође статистички значајна, али не припада ни једној од две напред поменуте. То се односи на особе у енклави које су на разне начине, током три године пре јула 1995, умрле или изгубиле живот. У популацији која се у појединим деловима тог периода пењала и до 60,000 (пролеће 1993. када је на хиљаде избеглица под окриљем УН напустило енклаву, док Алија Изетбеговић није наредио да се процес исељавања обустави да би се Сребреница могла и даље политички користити као кризно жариште), услед неповољних услова живота и честих борбених дејстава, природно је претпоставити да је знатан број и пре јула 1995. морао страдати од разних природних или насилних узрока. Постављају се логична питања: имамо ли начина да проценимо опсег смртности у сребреничкој енклави у периоду пре јула 1995? Затим, колико год да су износили, где се налазе посмртни остаци тих особа и да ли се у форензичке сврхе воде одвојено од страдалих у јулу 1995?

Пошто званичних статистика за период од маја 1992. када су бошњачке снаге заузеле Сребреницу до јула 1995. када су је српске снаге освојиле – нема, а места где су те особе могле бити укопане нису позната нити као таква обележена, најрелевантнији извори података којима располажемо налазе се у двема књигама које је објавила бошњачка страна. Прва је објављена под именом Насера Орића, „Сребреница свједочи и оптужује“ (1994) а аутор друге, „Насер, од Газиместана до Хага и назад“ (2013), јесте Авдо Хусеиновић. Подаци из ових књига о смртности, које ћемо укратко приказати, са правног становишта крајње су релевантни и могу имати снагу доказа зато што представљају сведочење против интереса. Насер Орић, или аутор који се иза његовог имена крије, 1994. није био обавештен о томе шта је било испланирано за следећу годину и да ће сви дотадашњи људски посмртни остаци бити мобилисани у прилог наративу о геноциду. Пропагандни наратив до тада односио се на мучеништво сребреничке енклаве, чије су становнике Срби убијали где год су стигли. Пошто се до јула 1995. енклава није налазила под српском контролом, превремено наглашавање геноцида у том периоду деловало би нереално.

На странама 211–244. Орићеве књиге налази се списак „погинулих грађана у току рата према евиденцији комисије за праћење ратних страдања“. За питање које ми постављамо битна је чињеница да се на списку налазе имена и презимена 1,333 лица, углавном мушкараца али и жена, са датумом и местом рођења и датумом и местом погибије. С обзиром на то да су се на подручју Сребренице непрекидно одвијала ратна дејства, наведена цифра погинулих је реална. Небитно је што се погинули приказују као „грађани“ а не, као што је вероватније, припадници војне формације у енклави. Језгро истине у књизи Насера Орића је то да је број, који он наводи, позамашан а то сугерише да би се негде на територији тадашње сребреничке енклаве морала налазити и њихова гробна места. Где су та места? Шта је било са њиховим посмртним остацима? Да ли су ексхумирани и покопани у Меморијалном центру као жртве „геноцида“ у јулу 1995? Ово је легитимно питање на које српска страна и међународна јавност имају пуно право да захтевају задовољавајући одговор.

Извор: goodreads.com

Други извор података је Хусеиновићева књига, објављена 2013. Не морамо се упуштати претерано у мотив који књигу инспирише, а то је на првом месту изградња Орићевог култа. Довољно је да у свом настојању да Орића прикаже као легендарну личност аутор (или приређивач, пошто се у тексту екстензивно наводе Орићеве белешке) очигледно није водио рачуна о импликацијама података које износи по ширу слику о сребреничким догађајима, нити о могућности да би се тиме могла отворити и нека незгодна питања.

Да видимо шта Хусеиновић износи о људским губицима у енклави отприлике између маја 1992. и јула 1995, дакле пре званично проглашеног „геноцида.“

Страна 59: 17. април до 8. маја 1992, 30 убијених муслимана

Страна 59: у селу Хранча, 17 убијених муслимана

Страна 61: 9. мај 1992, 68 убијених муслимана

Страна 63: 10. мај 1992, 350 убијених муслимана

Страна 64: 10. мај 1992, Суха, 38 убијених муслимана

Страна 65: од маја до јула 1992, побијено 60 цивила муслимана

Страна 66: 20. маја 1992, 32 убијена муслимана

Страна 66: 20. мај 1992, 8 убијених муслимана

Страна 68: удружење „Породице жртава Власенице 1992 – 1995“ тврди да је у логору Сушица убијено 1,600 муслимана

Страна 75: 1993. српски авиони убили 18 цивила

Страна 77: почетак 1993, „цивили масовно гинули“

Страна 104: 16. јануара 1993, Муслимани војници и цивили приликом заузимања Језера претрпели „страшне“ губитке

Страна 104: 9. децембра 1992. страдало 66 муслиманских војника

Стране 108-109: 17. фебруара 1995, Подрињски муслимански одред претрпео „велике губитке“

Страна 116: велики губици међу цивилима због болести и глади

Страна 120: 13. марта 1993. у Церској убијено 849 муслимана

Страна 122: умирање од глади у потрази за храном

Страна 125: 12. априла 1993. на игралишту у Сребреници убијено око 80 цивила

Страна 133: између 1992. и 1993. „погинуло је више од 2,000 људи, највећим дијелом војника“

И овај кратак извод из књиге довољан је за закључак да се без поузданог механизма за разликовање између смртних исхода који су настали пре и после 11. јула 1995. године, стичу сви услови за лажно приказивање особа које су раније погинуле у ратним дејствима или преминуле на неки други начин, а које се сада званично воде као заробљеници погубљени после заузимања Сребренице, па према томе као „жртве геноцида“.

Међутим, такав механизам уопште не постоји.

Ипак, утврдили смо, користећи податке стране којој не одговара да их износи и признаје, да је пре јула 1995. на територији енклаве Сребреница морало бити на хиљаде мртвих који се не могу сврстати међу жртве наводног „геноцида“, после заузимања енклаве од стране српских снага.

Да ли њихови посмртни остаци представљају језгро такозваних „секундарних гробница“ у које су јесени 1995. српске снаге наводно изместиле лешеве стрељаних заробљеника да би, како се у званичној верзији тврди, „прикрили трагове злочина“? Како можемо бити сигурни да остаци тих раније погинулих особа (као ни погинулих из колоне у пробоју) нису завршили у Меморијалном центру у Поточарима и да тамо нису укопани са лажним предзнаком жртава геноцидног стрељања?

Значајно је да од када је крајем 1995. била лансирана друга, геноцидна сребреничка прича, овој првој, која се односи смртност пре јула 1995, губи се сваки траг. Нико је више (осим фрагментарно и без фокусиране анализе) и не помиње, нити се ико бави постављањем очигледних и логичних питања која из ње проистичу. Али проблем јесте баш у томе што евидентне импликације прве приче, барем све док не будемо добили задовољавајуће одговоре, најозбиљније доводе у питање кредибилитет оне друге.

Advertisements


Категорије:Противу дезинформација

Ознаке:, , , ,

2 replies

  1. ЗАПАДНОЕВРОПСКИ И АМЕРИЧКИ ИМПЕРИЈАЛИСТИ-ТРИЈАЛИСТИ И ЊИХОВЕ ЗАВЕРЕНИЧКЕ ИГРЕ ОКО СРЕБРЕНИЦЕ

    Пре него што пређемо на извесне цитате, најпре бисмо се осврнили на разуларене западно-европске и америчке тријалистичке, империјалистичке, идолатриске, окултне, темпларске, езотериске и ритуалистичке структуре које су инсталирали у свету и код нас и на њихов империјалистички програм о тзв. „корпоративном грађанину“ и буржоаско- мултикорпоративној Светској федералној влади, која је формирана 1935. године, чије седиште се налази у Њујорку, у Сједињеним Америчким Државама, које данас личе на бивши Хитлеров мултикорпоративни Рајх и на пресликану фабијанско-бундистичко-бољшевичку Совјетску Унију (Види: Pierre Virion, Bientot un gouvernement mondial? – Une super et contre/eglise, Paris, France, 1967, c. 137; Gerry Spence, From freedom to slavery – A urgent wake-up call for all Americans about the growing attack on our freedom, New York, 1995; Murray Dobbin, The myth of the good corporate citizen – Democracy under the rule of big business, Toronto, 1998; John Robison, Proofs of a conspiracy, Published by Western Islands/Boston-Los Angeles, 1967; George Tahtaras, American military empire, New York, 1971; Gerard B. Winrod, Adam Weishaupt a human devil, Mataire, La, USA, 1985).

    За нас Србе, посебно је интересантна расправа академика Драгољуба Живојиновића, која је објављена под насловом „Дуга историја разбијања Русије и Србије“, где између осталог стоји:

    „Илуминати су били већина светских владара, а данас у Америци све важније позиције у државама САД држе они. Навешћемо вам само један пример монструозности америчког председника Буша Старијег, илумината, који је наредио да се 150.000 ирачких војника који су се под белом заставом повлачили из Кувајта побије америчком авијацијом. Да ле сте некада чули за тај злочин? Никада, јер је то строго чувана тајна коју ниједне новине на свету нису смеле да објаве! Да човек не поверује какво монструозно дело. Али зато Србе криве за злочин Сребренице који је намонтиран, пре свега број жртава и начин на који су заробљеници побијени. Не желимо да правдамо свој народ, злочин је убити и једног заробљеника, али су аршини различити. Нека они који знају истину о Сребреници оставе писани траг, напишу књигу, нека остане траг о великој превари коју је Запад смислио.

    За неког постоји Хашки суд, а за неког награда луксузног живота, моћ, утицај и „уважавање“ светске личности (овде мислимо на Буша Старијег…“ (Види: Академик Драгољуб Живојиновић, Дуга историја разбијања Русије и Србије, у: Радомир Смиљанић – Момир Крсмановић, Убијање Србије…, Београд, 2014, стр. 343).

    У београдском листу „Новости“ објављени су у априлу 1993. године извесни новински чланци под насловима „Америчко-исламска коалиција покушава да спречи пораз муслимана на Дрини“ и „Подриње и ратна психоза у режији ислама – Светске игре око Сребренице“. У чланку који је објављен под насловом „У Сребреници је почињен један од најсвирепијих геноцида над Србима – Уморено 1200 православаца“ , између осталог, стоји:

    „Комплетна документација са необоривим доказима о актерима геноцида у којем је уморено више од 1.200 Срба.

    СВЕТСКА МЕДИЈСКА кампања и смишљена пропаганда о напаћеном муслиманском народу у Сребреници, којом су Срби сатанизовани и оцрњени до размера највећег светског кољача, направљена је како би се, поред осталог, сакрила истина и да су муслимани поубијали више од 1200 недужних српских жена, деце и стараца и да је овај град етнички очишћен од Срба.

    Документација коју је сакупио Миливоје Иванишевић Бата, научни истраживач Завода за културу Србије, предочава доказе о овом монстроуозном злочину и објашњава зашто светски моћници не могу да прихвате истину о Сребреници.

    Поштујући законе и норме међународне заједнице и институција у доказивању насиља и злочина над цивилним становништвом, овај истраживач нуди необориве доказе о муслиманским злочинима над српским народом, спискове починилаца, доказе о начинима мучења, убијања, клања, масакрирања, пљачке, паљења и уништавања српске имовине и насеља.

    У ДЕЛУ документације о ратним злочинцима, где су виновници разврстани у три категорије аргументовано је да су антисрпску кампању и злочине организовали, подстицали или извршавали припадници Странке демократске акције који су и највећи узрочници трагедије српског народа на овим просторима.

    Под непосредном команедом муслиманских лидера или уз њихово учешће муџахедини су починили монструозне злочине над више од 1200 српских жена, деце и стараца. Од тог застрашујућег броја жртава до сада је утврђен идентитет 684 особе са подручја Сребренице.

    Због захтева међународних организација у материјалима су класификовани злочинци, међутим, ту треба подразумевати доста прелазних случајева, односно да поједини зликовци по својим злочинима припадају у две или три класификоване групе. Такође рддослед имена не подразумева аутоматски и степен њихове одговорности пошто то није приоритет овог материјала, нити је списак злочинаца дефинитиван.

    Захваљујући предусретљивости Миливоја Иванишевића, Новости су у прилици да прве објаве спискове муслиманских зликоваца из Сребренице и пре него што ова документација буде достављена Ун и међинародним организацијама.
    ГЕНОЦИД над српским народом организовали су: Мирсад Кавазбашић …“ (Види: У Сребреници је почињен један од најсвирепијих геноцида над Србима – Уморено 1200 православаца, „НОВОСТИ“, Београд-Франкфурт, 19. април 1993).

    Имајући на уму да се исламски империјалисти нису моглу помирити турским поразом у Балканском рату 1912. године, зато су се припремили за „свети рат“ против Срба, Грка и Бугара – “In 1912 there was a surge of pan-Islamic sentiment among Indian Muslims aroused by the defeat of Turkey in the Balkans wars and the loss of Libya: there was some talk of jihad…

    In 1912 the Indonesians were greatly exercised by Turkey’s losses in the Balkan wars and the Italian invasion of Libya. That solidarity of sentiment still remains and is still quite lively…” ( Види: G. H. Jansen, Militant Islam, London, England, 1979, стр. 100, 131-132).

    Да би се то постигло, разуларени муслимани су чекали као и сви остали западно-европски и амерички предатори-тријалисти погодан моменат, да под окриљем окупатора НАТО пакта крену у „свети рат“ протв Срба у Југославији. Посебно су били ангажовани у удруженом злочиначком подухвату против србског народа белосветски муслимански-терористи муџахедини и западно-европски и амерички видљиви и “невидљиви командоси и снајперисти“ према сведочењу извесних публициста, од којих бисмо поменули Питера Бергена (Види: Peter L. Bergen, Holy war Inc., – Inside the secret world of Osama bin Laden, New York, 2001 – Питер Берген, Свети рат, тајни и унутрашњи свет Осаме бин Ладена). Зато бисмо на овом месту поставили питање: каква је била улога муџахединских, западно-европских и амаричких видљивих и „невидљивих“ командоса – терориста у грађанском рату у Босни и Херцеговини и сребреничком злочину, када су без Суда и на мистериозан начин стрељани заробљени војници непријатељских оружаних формација, који су под окриљем завојевачког и свемоћног НАТО-о пакта и корпоративне, окултне, идолатриске и тријалистичке организације тзв. Уједињених нација починили страшне злочине над србским цивилним становништвом у Босни и Херцеговини?

    Заробљени муџахедини у Сребреници нису смели бити стрељани без суда, али још мање су смели очекивати спас од анти-србског естаблишмента западно-европских и америчких империјалиста и њихових сателита удружених у злочиначком подухвату у окупаторској алијанси НАТО пакта против србског народа, који траје и данас.

    Такође, имајући на уму, између осталих и НАТО- новинара, империјалису Ед-а Вулиеми-а, који је открио извесне ликвидације српских родољуба у којима су учествовали извесни командоси САС-вих терористичких формација у Босни и Херцеговини, који су само у једној акцији, између осталих, ликвидирали 15 Срба, који су били на стражи код Горажда 1994. године – “… An SAS officer tells the Guardian how one unit was stranded in the Gorazde enclave in April 1994, and stopped by Serbian patrol. The patrol of 15 Serbs was wiped out within a minute of shooting by the SAS…” (Види: Ed Vulliamy, Britain’s war in Bosnia, The Guardian, April 2, 1996; SRNA – London, April 2, 1996, UK’s secret war in Bosnia; Ed Vulliamy, season in hell- understanding Bosnia’s war, New York, 1994; Cameron Spence, All necessary measures – After two years of atrocities, a unit from 22 SAS secretly flies into the former Yugoslavia, London, England, 1999 – Кемрон Спенс, Све неопходне мере – после две године зверстава, 22 САС- ва јединица тајно је одлетела у бившу Југославију).

    Свиђа ми се

  2. Само са страница књиге господина Авда Хусеиновића пребројиви – бројлано наведени збир износи 5.216 страдалих у периоду од 1992-1995. Не знамо колики је број оних који су наведени под следећим исказима:
    1. 16. јануара 1993, Муслимани војници и цивили приликом заузимања Језера претрпели „страшне“ губитке
    2. почетак 1993, „цивили масовно гинули“
    3.17. фебруара 1995 Подрињски муслимански одред претрпео „велике губитке“
    4. Страна 116: велики губици међу цивилима због болести и глади
    5. Страна 122: умирање од глади у потрази за храном
    6. Страна 122: умирање од глади у потрази за храном
    или навод који у себи имплицира прфеклапање са раније наведеним бројевима
    7. између 1992. и 1993 „погинуло је више од 2,000 људи, највећим дијелом војника“
    Не познајем ни један статистички метод који би ове описе претворио у приближно тачне бројеве, нити се може без непристрасног увида у оригинална документа АБиХ-е утврдити талан број сахрањених заједно са стрељаним заробљеницима.
    Мислим да је Сребреница, као догађај са наративом и саопштеним бројевима, добра основа да се формира бошњачки национални идентитет на основу култа жртве. Жртва је увек добра полазна основа за збијање редова а култ мученика (дакле неправедно убијених) кад тада ће дати своје резултате. Што су многе ствари непроверене то баш и није тако важно. Циљ оправдава свако средство.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s