Епископ Јоаникије: Узроци и посљедице лажне аутокефалије у Украјини

Тамо гдје се потискује учење, као што се то чини у Фанару, о Христу као Глави Цркве имамо логичну посљедицу да се цариградском патријарху приписују божански епитети

Eпископ Јоаникије (Извор: ИН4С)

(излагање на конференцији „Кршење правâ вјерникâ  у Украјини”, Москва, 29. мај 2019)

У поступку који је Цариградска Патријаршија примијенила у Украјини признавањем и спајањем двију група  расколникâ (од којих је једна анатемисана) и – додјељујући им аутокефалију коју није признала ниједна друга помјесна Православна Црква – нема ничег што је у складу са светим канонима и уобичајеном црквеном процедуром приликом додјеле аутокефалије. Уколико су у самом старту направљени тешки канонски прекршаји (прије свега упад на канонско подручје Московске Патријаршије и аутономне Украјинске Православне Цркве без њихове сагласности, а затим поништавање важења одлуке цариградског патријарха Дионисија IV из 1686. године којом се Кијевска митрополија уступа Московској Патријаршији, уз упорно одбијање дијалога са Московском Патријаршијом и са другим Православним Црквама које су Цариградској Цркви указивале на речене неправилности), онда су сви даљи поступци били незаконити и неканонски. Руска Православна Црква је благовремено дала озбиљну анализу и оцјену поступака Фанара са становишта канонског права, што је и другим Православним Црквама помогло да заузму правилан став по овом болном питању.

Не улазећи подробније у канонску сферу овог питања, указаћемо само на неколико важних детаља у вези са истим. Цариградска Патријаршија је у овом случају показала спремност да вјековне црквеноправне одредбе тумачи само у складу са својим интересима, занемарујући неприкосновена права других и правну логику уопште. У вези са поништавањем одлуке из давне 1686. године о уступању Кијевске митрополије Московској Патријаршији, размишљамо да по истој логици она може поништавати и друга слична документа важна за остале Цркве, укључујући и томосе о аутокефалији које је током прошлих вјекова додјељивала појединим помјесним Црквама. Право примања апелације, које је цариградски престо користио у вријеме Ромејског Царства на подручју своје јурисдикције, он сада жели да прошири на цијелу православну васељену, и то на основу свог тумачења 9. и 17. канона четвртог васељенског сабора. Такво тумачење нема основа у црквеноправној науци нити је прихваћено од стране већине других Цркава, као што није прихваћено ни аналогно тумачење 28. канона истог сабора на основу којег Цариград хоће да својој јурисдикцији потчини цијелу православну  дијаспору. Кроз ова и слична тумачења светих канона цариградски идеолози заснивају учење о првенству власти Цариградске Патријаршије. Иако би се назнаке тог учења могле наћи и у давној прошлости Константинопољске Патријаршије, видимо да оно нагло узима маха почетком треће деценије двадесетог вијека, заправо од времена патријарха Мелетија (Метаксакиса), па све до времена садашњег патријарха Вартоломеја.

Полазећи од првенства части Цариградске Патријаршије међу Православним Црквама, речена идеологија је отишла много даље и стигла до ставова да све Православне Цркве стичу своју каноничност само у заједници са константинопољским престолом, да без тог Патријархата нема Православља и да је цариградски патријарх предстојатељ цијелог Православља, први без једнаких. Када се оваквој новофанарској идеологији о примату власти цариградског престола придружи још једно ново учење, учење о посебним правима Цркве Мајке у односу на Цркве „кћери“ које је она духовно родила, можемо очекивати све веће проблеме. На многим примјерима и у самој Украјини показало се да ова Мајка хоће не само да задржи власт над својим „кћерима“ него и да преузме поједине њихове храмове за своје ставропигије, цијелу њихову дијаспору, да их лиши права освећивања мира и остало.

Идеологија – било која, а црквена нарочито – увијек има практичне животне посљедице. Тамо гдје се потискује учење, као што се то чини у Фанару, о Христу као Глави Цркве имамо логичну посљедицу да се цариградском патријарху приписују божански епитети: „Глава православног Тијела“ без којег би све помјесне Цркве биле као овце без пастира, „Први без једнаких“ који у крајњој инстанци има право суда над свим православним архијерејима у васељени… Давни претходници данашњег васељенског патријарха који су римском епископу оспоравали власт над Црквом држали су се новозавjетног начела да је Христос Глава Цркве и да је сваки покушај узимања тог поглаварства противан Његовом учењу. Када видимо да се сада одступа од православне еклисиологије и учења о саборности Цркве, онда није чудо што су на основу овдје назначене идеологије већ настали многи неспоразуми. Данас је то случај у Украјини, а сјутра их можемо очекивати на многим другим мјестима.

Украјински председник Петро Порошенко и цариградски патријарх Вартоломеј (Фото: FoNet/AP)

Из горе реченог је јасно да је интерес Цариградске Патријаршије био јачи од било каквих канонских разлога приликом доношења већег броја њених одлука које су запечаћене додјељивањем неприхватљиве аутокефалије расколницима у Украјини. Изговор је да се то радило због мајчинске бриге и љубави према одијељеној браћи; циљ је био замаглити материјалне и друге интересе Цариградске Патријаршије. Увјерени смо, међутим, да кључни узрок овог проблема није ни у погрешној примјени канона ни у интересима Цариградске Патријаршије него у антируској политици западних земаља. Свакако, за Цркву је најпроблематичније то што је константинопољски патријарх  на таласу те политике, под изговором да лијечи, продубио већ постојеће ране на тијелу Цркве у Украјини. У праву су они аналитичари недавних догађаја у Украјини који насилни преврат на Мајдану, изведен под руководством западних сила, уз свесрдну подршку унијатâ и Денисенкових расколника, доводе у директну везу са механичким обједињавањем расколникâ и  додјељивањем аутокефалности тој проблематичној структури. Поменути политички преврат није био довољан да затрује односе између Украјине и Русије него је био потребан и религијски преврат с тим да се у њега увуче, уколико то буде могуће, и канонска Украјинска Православна Црква. Ово посљедње, на сву срећу, није успјело.

Бивши предсједник Украјине, Петар Порошенко, узео је на себе душегубну улогу лажног месије, уз свесрдну подршку западних служби и патријарха Вартоломеја, у пројекту формирања „Православне Цркве Украјине“. Он је грубо прекршио Устав своје земље и, злоупотребљавајући свој положај, умијешао се у сферу искључиво црквене надлежности. У вријеме његове владавине имали смо прилику да видимо карикатуралну појаву цезаропапизма, и то у једној, по реторици, проевропској и пронатовској секуларној држави. Све оно што је у западним демократским земљама забрањено и незамисливо у Украјини је било одобрено и логистички подржано од стране Запада, првенствено Америке. Највеће неправде су у вријеме тог несрећног предсједника нанесене канонској Украјинској Православној Цркви, њеном Предстојатељу Блажењејшем Онуфрију, архијерејима, свештенству и народу. Против канонске Цркве употребљена су средства земаљске силе и принуде, отимање храмова, привођење на информативне разговоре, медијски и полицијски притисци и томе слично, са циљем да се она преведе на терен дневне политике и укључи у горе поменути пројекат. Хвала Богу, Украјинска Православна Црква је одољела свим притисцима и провокацијама и остала чврсто на канонским позицијама, чувајући вјеру и своје светиње, његујући и јачајући у најтежим временима јединство свог народа који јој је од Бога повјерен, остајући распета на својој Голготи, кријепећи се Крстом и Васкрсењем Христовим. Нажалост, добила је неколико својих Јуда у лицу двојице архијереја издајника и извјесног броја свештених лица. Колико год је то болно и жалосно, ипак Црква том издајом није ослабила него се прочистила.

У анализи црквеног питања у Украјини посебно треба обратити пажњу на етнофилетизам. Уопштено гледано, тај феномен карактерише нетрпељивост или чак мржња према неком другом народу. С друге стране, сви етнофилетисти фанатично наглашавају своје посебности, и националне и вјерске. Етнофилетизам у једном народу подређује вјерско осјећање националном, те се у том облику вјера, макар се формално називала православном, претвара у националистичку и племенску секту. Васељенска Патријаршија била је склона да јерес етнофилетизма припише првенствено словенским православним народима. Остављајући на страну питање да ли је она била у праву и у којој је мјери и сама одољела том искушењу, обратићемо пажњу на то како се одредила према етнофилетизму у Украјини. Типичан примјер етнофилетизма види се у дјеловању  расколничких група, Денисенкове и Малетичеве, на подручју данашње Украјине. Ове групе одликује мржња према Русији: то је дио њиховог идентитета јер су и настајале као антируске творевине. У том погледу највише су сродне са гркокатолицима (унијатима) у Западној Украјини. Етнофилетистички настројене расколничке групе искористиле су западне земље приликом преврата на Мајдану 2014. и ојачале га у каснијем несрећном грађанском рату који још траје. Занимљиво је да тај наказни етнофилетизам расколничких група у Украјини није засметао Цариградској Патријаршији када је доносила неканонско рјешење о њиховој рехабилитацији, а додатно га је утврдила додјелом аутокефалије тим вјештачки обједињеним структурама. Усклађеност дјеловања између западних земаља и Цариградске Патријаршије приликом двоструког преврата у Украјини, политичког и црквеног, више је него очигледна. У оба преврата прихваћен је и коришћен украјински псеудоцрквени етнофилетизам као погонско гориво којим се стиже до циља: направити, једном за свагда, политички и духовно антируску Украјину.

Васељенски патријарх Вартоломеј и митрополит Епифаније, шеф „независне Украјинске православне цркве“ (Фото: АП)

Послије горе реченог ваља се запитати шта је резултат дјеловања Цариградске Патријаршије у Украјини. Као што се могло претпоставити: ништа осим што је ојачан украјински раскол и што је изазвана опасност од даљих раскола на васељенском плану. У Украјини, уз мање изузетке, свако је остао на свом мјесту гдје је и раније био. Међутим, цијело Православље зна и осјећа да би посљедице неканонског дјеловања Цариградске Патријаршије могле бити кобне. Оне су већ настале свуда, а нарочито су видљиве у дијаспори, гдје се више не организују свеправославна литургијска сабрања. Негативне посљедице речених потеза су већ настале и на Светој Гори, за коју су духовно везани сви православни без изузетка. Уколико украјински расколници, уз подршку Васељенске Патријаршије, наставе да служе на Светој Гори, можемо очекивати опасне расколе међу Светогорцима и продубљивање већ постојећих рана  на Тијелу Христовом.

Због неканонски изведеног, политичким и земаљским интересом мотивисаног упада Цариградске Патријаршије у Украјину њен углед је веома опао у Православљу. Кривца за то може наћи само у себи и у својој новој еклисиологији, у само њој својственом тумачењу канонâ и у одлукама штетним по цијело Православље. Ниједна од Православних Цркава није жељела да угрози њен углед, нити да јој оспори првенство части, нити да њеном поглавару одузме позицију првог међу једнакима и остале повластице које из тога происходе, али се не могу ширити у недоглед.

Данас је положај Украјинске Православне Цркве тежак као што је био и положај некадашње Кијевске митрополије у 16. и 17. вијеку прије њеног припајања Московској Патријаршији 1686. године. У нечему је можда и тежи јер је тадашња Митрополија трпјела притисак од унијатâ и од пољско-литванских власти, а данас против Украјинске Православне Цркве војују подједнако унијати, расколници и дио украјинске власти, а Цариградска Патријаршија је склона да проблематизује њен положај, име и канонски статус. Власт Украјине је такође покушала да насилно промијени њено име, али, хвала Богу, није успјела. Недавне одлуке Цариградске Патријаршије до и послије проглашења такозване Православне Цркве Украјине мотивисале су расколничке групе да уз подршку власти отимају храмове и из њих протјерују канонско свештенство и вјерни народ. Поједини свештеници, поводећи се за одлукама и позивима Цариградске Патријаршије, напустили су Украјинску Православну Цркву и придружили се расколницима.

Међутим, вјерност канонском поретку, молитвеност и преданост вољи Божијој су Украјинску Православну Цркву изнутра објединиле, ојачале и оспособиле да неустрашиво одоли притисцима са различитих страна. Благочестиви украјински народ сада има прилику да види гдје је истинска вјера и трпљење светих (Откр. 14, 12). Украјински архијереји, на чијем је челу њихов поглавар Блажењејши Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије, одани су пастири свим православно вјерујућим душама, без обзира на страначку припадност и национално изјашњавање. Чувајући вриједности древне Русије (Рус), Кијева као „Мајке руских градова“, православне Малорусије, ова Црква његује коријене, чиме показује да не жели мијењати своју историју током које је стварала блиставу културу, његовала писменост и духовност, изградила прекрасне светиње и родила многе светитеље, исповједнике и мученике. Његујући литургијско и канонско јединство са Московском Патријаршијом као њен аутономни дио, она истовремено изражава посебне одлике украјинског народа. Чувајући свој идентитет, она је истовремено неотуђиви конститутивни судионик „руског свијета“ (руски мир). Она је превазишла сваки вид етнофилетизма. У њој се спасавају Украјинци и Руси и огроман број оних који имају слојевити руско-украјински идентитет, као и припадници других народа који желе да остану у канонској Цркви и у јединству са свима православнима. Она прихвата као своју љубљену дјецу и проруске и прозападне чиниоце друштва на пространој украјинској земљи, градећи духовно јединство свих у Дому Божијем, гдје нема Грка ни Јеврејина, Украјинца ни Руса, Пољака ни Литванца, него су сви заједно Народ Божији, Нови Израиљ, искупљен пречистом Крвљу Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа.

Опрема: Стање ствари

(Митрополија црногорско-приморска, 9. 7. 2019)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , ,

1 reply

  1. Изрвстан текст Преосвећеног владике Јоаникија, и јасна порука Фанар: немамо поверења у ваша обећања, и зато ћемо вас држати на оку.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s