Шта све чине Вучићеве припреме за дан после? Или, метафорички речено, који су то елементи потребни да би се запушио водокотлић којим би, евентуално, западне силе пустиле Вучића низ воду 

Милош Милојевић (Фото: Соња Ракочевић)

Слобода је за сваки народ јака рана чајном кашичицом је ваља служити, а не лопатама. По правилу народ је мирнији када нема уопште слободе него када је има помало
Симеон Његован Лупус, трговац, Корешпонденција по Златном руну

Свет је пун романтичних идиота, утешно је срести особу која на своју будућност гледа као добар трговац
Исти Симеон Његован у разговору са Јулијаном Толнај, циркуском играчицом

У недавном говору уприличеном поводом отварања Аеродрома Морава председник Вучић се, по ко зна који пут, опробао у политичкој (зло)употреби књижевних референци.

Попут гимназијског шмокљана који хоће да покаже своју још неизбрушену ученост, Вучић је поново кривотворено цитирао Пекићеве речи о земљи дедова и унука а списку цитираних аутора придружио се и класик западног канона, Данте. Доказ, врло уверљив, да када писац пусти дело међ народ над његовом судбином нема никакву власт.

„Престали смо да будемо народ из Дантеовог пакла, они којима је глава окренута ка леђима па могу да гледају само назад, уместо тога прихватили смо Пекићеве савете, ‘очи су нам окренуте ка будућности и дому наше деце, а не само наших дедова’“, поручио је, засењујући прост свет, председник.

Међутим, иако Вучић можда не промишља о народној будућности и народном благостању, не треба да сумњамо у то да промишља о сопственој политичкој будућности. А пошто је та будућност, с његове позиције, смислена само као властодржачка оправдано је запитати се – какве су грубе контуре српске будућности у политичкој визији Александра Вучића.

Но, пре него што покушам да дам одговор на прво питање, ред је да укажем зашто ми се чини да се у Вучићевом уму а можда истовремено и у Вучићевој странци одвија извесно престројавање.

Александар Вучић открива споменик Бориславу Пекићу на београдском Цветном тргу, март 2016. (Фото: Twitter)

Развргнуће косовског чвора које Вучићу после, сада већ, седмогодишње власти треба да пружи нову снажну дозу међународног легитимитета, евроунијске перспективе а отуда и унутрашње снаге запало је – и то је сада очигледно – у стање мировања.

Састанак у Паризу између представника Београда и Приштине, који је требало да буде продужетак неуспешног берлинског сусрета (овде, овде и овде), отказан је пре десетак дана (овде).

„Никада компромис нисмо прихватали, ја сам понудио компромис, неће га Срби, неће га Албанци, нема проблема, своју историјску улогу по том питању сам извршио, задатак није обављен, шта могу више“, рекао је сам Вучић, недвосмислено указавши да су ствари запале у ћорсокак и да он од бављења Косовом, малтене, диже руке.

Можда постоји један сценарио у коме би дошло до избачаја из ове пасивне ситуације ка фактичком разграничењу а по наводним договорима Вучића и Хашима Тачија – да се из Приштине најављивана подршка сепаратистичким активностима на југу Србије синхронизује са растућом „хуманитарном кризом“ на северу Косова и Метохије (на коју београдске власти бесрамно споро и неадекватно реагују) па да онда свако посегне за оним што мисли да му припада, у складу са древним топаловићевским начелом – „Хоћу свој део, нећете да ме преварите“.

Ако до овог драматичног расплета не дође, а мњења сам да су шансе доста ниске, на Вучићу је да настави да ради на конзервирању свог положаја. Руку на срце, какво год било разрешење „косовског чвора“ – ампутација уз разграничење или без њега или принудно замрзнуто стање –  последњих дана, месеци и година његов политички ангажман своди се на припрему за дан после. Разликује се само правац притиска: унутрашњи уколико дође до принудног свођења Србије на праву (европску) меру и спољашњи уколико бриселска визија српско-албанских односа не буде отелотворена. А, будимо за тренутак искрено самокритични, спољашњи притисак му је претежнија опасност.

Извор: Вечерње новости

Шта све чине Вучићеве припреме за дан после? Или, метафорички речено, који су то елементи потребни да би се запушио водокотлић којим би, евентуално, западне силе пустиле Вучића низ воду?

Прво: Вучић ће и даље бити спољнополитички кооперативан. То ће бити изражено, пренаглашено, коленопреколно, па и паћенички.

Проклињаће судбину и неразборите Албанце, њихове криминалне вође и подле београдске саучеснике да су криви за пропаст преговарачког процеса. Он ће бити ту, па када дођу к себи и ако га се сете, могу да се врате за преговарачки сто. И без крајњег косовског разрешења, још увек им ваља. Ако ни због чега другог, јер немају уверљиву замену.

Друго: Србија ће бити земља вапијуће, незаконите и неправедне сегрегације оног дела српског народа недвосмислено лојалног држави Србији који је остао укљештен између албанских територијалних амбиција и кукавичлука београдских властодржаца. Ова политика која се спроводи од краја 2012. и почетка 2013. године може само да се интензивира.

Зар председникове речи у Крушевцу „да је поносан на чињеницу да Срби више нису жртве и да немају потребе да се на такав начин обраћају ни својој ни међународној јавности“ или у безброј наврата изговорени наводи о свеопштем економском просперитету нису у несагласју са текућим приликама на једном делу државне територије? Ако хуманитарна криза, како дешавања на северу КиМ именују прорежимски медији, није нешто што баца сенку на славопојке и мења листу приоритета онда очито постоје неке пукотине у сагледавању државне и народне целине.

Треће: Економска стабилност. У народу у коме су речи – „ћути, може горе“ – алфа и омега анализе економских прилика, јасно је да су очекивања прилично ниска. Србија ће напредовати споро, вероватно спорије него било која регионална држава, али ће власти бити довољно пажљиве да не буде наглих падова. Без већих рецесионих кретања у светској привреди њих и не би требало да буде.

Иако у недавној размени опаски о економији Милојко Арсић, професор економског факултета у Београду, сигурно има право то је потпуно неважно.  Какве везе има што је економска активност почетком године нагло успорила, што је раст БДП-а у првом кварталу од 2,5% најнижи међу једанаест земаља централне и источне Европе, што постоји структурна неравнотежа и што инвестиције у основна средства систематски подбацију?!

Извор: N1

Важно је да нема никаквих осетних суноврата, посебно за сиромашнији део народа који Вучића сагледава као благодарника и амајлију против гладовања и искључења са електроенергетског система.

А разлога за такав суноврат нема – светска привреда стоји добро, рецесија се најављује али се још увек не назире. Капитал на светском финансијском тржишту је јефтин, па се и Србија задужује по врло повољној стопи (овде). Док год има приступ међународном тржишту капитала (због чега је значајна прва тачка овог разматрања) Вучић и остали не морају да брину о великим темама светске економије.

То што неће бити снажнијег економског раста, због чега ће један део најспособнијег становништва напустити Србију која ће и даље таворити у на европској капиталистичкој периферији по свој прилици Вучића не брине. А највећи део  његове бирачке базе, још мање.

Четврто: Много фолклорног, неделатног и отужног патриотизма. Онаквог каквог често можете да пронађете на насловним странама београдских Вечерњих новости. Биће много речи о Кошарама и Паштрику – хвалоспева о Кумановском споразуму после кога су стране снаге запоселе део државне територије уз имплицитно застрашивање ратом под паролом „не поновило се“.

У тако обликованој јавној свести биће много интервјуа попут оног генерала Љубише Диковића (овде) о „четвртој сили у Европи“, непобедивој армији на Косову и армији која је, колико пре неколико година, била ни мање ни више него – пред распуштањем! Телевизијског програма у коме ће се (вербално) рвати Милица Ђурђевић Стаменковски и Јелена Милић, уз секундантску улогу Миломира Марића, биће у изобиљу.

Вучић ће, наравно, наставити да говори о Јасеновцу, Јадовну, Солунском фронту, богорадати кроз сузе у Бусијама и Нишу; Вулин и ини ће дизати споменике Милану Тепићу, херојима са Кошара и Стефану Немањи, трубити о очувању писма, језика и праву на слободно вероисповедање.

Медијска машинерија ће дати све од себе да очува лик Вучића националисте, русофила и бране пред валом западних сила – да би он последично могао да грми како је Драган Ђилас издао Косово, Вук Јеремић призвао НАТО бомбе а Бошко Обрадовић у детињству победио у кликерима Мадлен Олбрајт због чега јој падне мрак на очи при сваком спомену српског народа.

Биће то патриотизам по мери напредњачких гласача: погодан за ураганске наслове у Информеру, тугаљиве приче бола и поноса у Вечерњим новостима али политички потпуно импотентан.

Пето: И можда најважније – моћна и метастазирана Странка. Србија је већ по много чему постала партијска држава: кључне политичке одлуке саопштавају се прво на седницама партијских органа Српске напредне странке а онда се тек о њима прозбори која и пред Народном скупштином.

Уколико остане без „великог државничког успеха“ који би његов положај винуо на квалитативно нови ниво, Вучић ће морати да се пробија од избора до избора. За то му је потребна лојална опозиција и моћна странка. Још моћнија, разуђенија и многољуднија. Странка која капиларно допире до (скоро сваке) основне ћелије друштва. Странка која ће вас довући на гласање и када вас мучи главобоља у кишно недељно послеподне. Странка са великим С.

„Мој предлог је да изађемо са великим бројем нових, младих људи који ће имати жељу, страст, енергију да покажу колико воле своје село, свој град и земљу и колико су у стању да се боре за Србију“, рекао је Вучић на седници Главног одбора СНС-а 17. јуна ове године.

Хомонормативна премијерка Ана Брнабић најавила је да ће појачати страначке редове.

Ана Брнабић (Фото: РТС/Printscreen)

У интересантном чланку Ширење странке новинар Зоран Пановић бележи: „Ширењем органа странке, Вучић ‘намирује’ амбициозне чланове, истовремено монументализујући себе као вођу. Главни одбор од око две стотине иде на око пет стотина чланова, Председништво са петнаестак на преко педесет. Могућа су и нова тела да се још кадрова ‘намири’“. Не треба сметнути с ума да напредњаци већ сада имају и до 700 хиљада чланова у време када су британски лабуристи са 540.000 најмногољуднија странка у Европи (овде).

У процесу партијске диференцијације (народски – чистке) можда најуре и неког из страначког или владајућег врха. На рачун Златибора Лончара пензионисани начелник Управе криминалистичке полиције Родољуб Миловић изрекао је озбиљне оптужбе (овде). После тога, суочен са новинарским питањем о наводној повезаности са два криминална клана Лончар се понео прилично невешто (овде).

Тешко да ће Вучићу бити згодно да Лончаревом судбином појача кохезију у Влади и Странци – ипак је ту превише нити које на незгодне начине могу да се одмотавају. Али да ће чистки и у првим редовима бити, нема никакве сумње.

***

Пошто је цело разматрање почело  Пекићевим речима, ред је да се њима и разреши. Симеон Лупус, изданак трговачке куће Његована и човек-фирма, према драматизацији четврте књиге Пекићевог Златног руна казује о Илији Гарашанину: „Премда нам је провизорно на моштје легао, не дирај га.“

Први део ове реченице, у својој пластичној метафоричности, уверљиво и политички некоректно описује Вучићеву владу.

Да тај провизориј не постане мучна лоша бесконачност главни је задатак наше политичке генерације.

Звучи суморно? И јесте…

Categories: Позови М. М. ради колумне

Tags: Александар Вучић, Борислав Пекић, Милош Милојевић, СНС, Србија