Зоран Чворовић: Демос у опанцима

Како се имовинском сигурношћу зајемченом тзв. Законом о окућју у Краљевини Србији једино може објаснити храброст и одлучност којом се сељачки сталеж изборио за право да буде признат за политички народ – демос

Зоран Чворовић (Извор: Вечерње новости)

Кнежевина Србија је била једна од ретких европских држава 19. века која је, чини се, успела да пронађе ваљано законско решење за формално-правно обезбеђeње имовинске самосталности грађанина-бирача.

УСТАНОВА ОКУЋЈА

Реч је о земљорадничком имовинском минимуму, познатијем као установа „окућја“, који се изузимао од принудног извршења, чиме је држава штитила сељака „да не остане без имања и без куће“. Таква заштита сељака била је уведена још указом кнеза Милоша од 1836. године, да би коначно била уобличена параграфом 471 Законика о грађанском поступку од 1865. године. Овим закоником било је прописано да „за извршење пресуде не могу се узети… земљоделцу један плуг, једна кола, два вола или два бивола, или два теглећа коња, кобила са ждребетом до године дана, крава или биволица са телетом односно биволчетом до године дана, десет оваца, пет свиња, пет коза, секира, будак, коса и толико хране, колико је за њега, породицу и стоку потребно до нове хране. Поред тога на сваку пореску главу, била она од данка ослобођена или не, ако јој је главно занимање земљоделство, живела она у селу или вароши, пет дана земље, рачунећи дан на 1 600 кв. хвата, било земља чиста, под гором, воћем или виноградом, заједно са необратим њеним плодом. Исто тако и кућа са зградама и плацем до једног дана орања“ (М. Павловић, Српска правна историја, Крагујевац, 2005). Све у свему, земљораднички имовински минимум од укупно „шест дана орања“, који се није могао принудно продати за исплату дуга, нити га је власник на други начин могао отуђити, износио је око 3,5 хектара. Изузетно, земљорадник се у нужди могао задужити, „али само код јавних каса“. Истовремено, окућује није било изузето од принудне наплате накнаде штете настале услед извршења кривичног дела, као и наплате пореза, али је законодавном ревизијом од 1907. године и код принудне наплате пореза био изузет део окућја (кућа и 2 хектара земље).

ТЕМЕЉ ПОЛИТИЧКИХ СЛОБОДА

У Краљевини Србији је захваљујући установи заштићеног земљорадничког минимума број беземљаша био минималан, јер је убедљиво највише сељака обрађивало земљу у сопственом власништву, при чему је величина просечног поседа била око 5 хектара. Та чињеница није могла да промакне пажљивом оку енглеског пастора Вилијема Дентона, који је током посете Србији шездесетих година 19. века забележио како у тој земљи „нема богатих магната као у Угарској“. На Дентоново питање „има ли племства у Србији“, један Србину му је одговорио: „Сваки Србин је племић“ (В. Дентон, Србија и Срби, Београд, 2013).

Сеоске газде су, као главна економска снага у земљи, присвојили себи законодавну власт, а кад су једном ту власт добили, њихов је први посао био да своју класу покушају, с помоћу окућја, обезбедити од пропадања: Слободан Јовановић

Установа окућја је обезбедила не само високи степен класне хомогености српског друштва, којој се дивио Дентон, већ је била приватноправни темељ на коме је поступно током 19. и у првој деценији 20. века изграђено читаво здање политичких слобода и демократских установа. О њима је високу оцену дао исти енглески пастор, мада су приликом његове посете ове установе биле тек у повоју: „Они који издрже, као део неопходних зала везаних за путовања… биће опчињен чистоћом српског народа, и савршеном слободом у којој се ужива у земљи где је поредак тако слободан као у Енглеској, а грађанска права још и шира.“ Да у установи окућја треба тражити материјалну основу политичким установама које су током 19. века формиране у Србији, јасно је уочио оштроумни Слободан Јовановић: „Као год што је у другим земљама аристократија, ради свог одржања, стварала недељива и неотуђива породична добра, тако су код нас сеоске газде створиле једно неотуђиво сеоско имање од шест дана које је требало да овековечи постојање њихове класе… Укидање спахилука имало је за последицу стварање слободног сеоског поседа; сеоске газде, као главна економска снага у земљи, присвојили су себи законодавну власт – а кад су једном ту власт добили, њихов је први посао био да своју класу покушају, с помоћу окућја, обезбедити од пропадања“ (С. Јовановић, Из историје и књижевности I, Београд, 1991).

ЕГАЛИТАРНОСТ ДРУШТВА

Уверен да јавноправна конструкција државе треба да одражава тадашњу друштвену стварност у Србији, чувени Милован Миловановић, иначе писац Устава од 1888. године, примећује како је за Србију „једнодомни систем бољи и природнији, јер нема никаквих разлога да се народно представништво дели на два дома, јер је наше друштво најхомогеније, у њему нема никаквих разлика, па чак ни оних, које се налазе у свим модерним друштвима, а нема претераних разлика ни у имовном погледу“ (М. Миловановић, Државно право, Београд, 1997). Таква егалитарност Србијиног друштва, очувана добрим делом захваљујући институту окућја, добила је свој репрезентативни политички израз у броју лица која су у Краљевини Србији уживала активно бирачко право. Иако је активно бирачко право било ограничено имовинским цензусом у виду плаћања било ког износа „грађанског данка на имање, рад или приход“, удео пунолетних мушкараца који су располагали бирачким правом у укупном становништву Србије износио је релативно великих 22%. Тај проценат је према упоредној анализи С. Антонића постављао Краљевину Србију тик уз тадашње „шампионе“ општег права гласа Француску и Белгију, а испред Канаде (20%), САД и Немачке (18%) и најзад, далеко испред Велике Британије и Швајцарске (12%). Ова разлика је још драстичнија ако се има у виду да је крајем 19. и почетком 20. века Србија била демографски најмлађа држава Европе (С. Антонић, Историјски ревизионизам Друге Србије, НСПМ, сајт, 2009).

ТАЈНО ГЛАСАЊЕ – УБИЈАЊЕ ПОНОСА

Бирачи у Краљевини Србији су по свом социјалном пореклу махом припадали сељаштву, пошто је крајем прве деценије 20. века удео сељака у укупном становништву износио 87%. Уколико занемаримо виолентни национални карактер поглавито динарских Срба, само се још имовинском сигурношћу зајемченом тзв. Законом о окућју може објаснити храброст и одлучност с којом се у Краљевини Србији, као нигде друго, сељачки сталеж, или речју Пашића „гуњац и опанак“, изборио за право да буде признат за политички народ – демос. У бусији заштићеног земљорадничког минимума формирани су карактеристични политички погледи и морални ставови радикалских сељака које је у поступку доношења Устава од 1888. године изразио „речити и неустрашиви Драгачевац“ Рајко Тајсић. Своје противљење увођењу тајног уместо дотадашњег јавног гласања за народне посланике, које је при томе било политички нецелисходно за једног опозиционара, Тајсић је оправдао следећим аргументима: „Тајно гласање завести значи убијати понос у Србина, који је до сада свакоме у очи казивао своје мишљење, који је кроз редове жандара и чувара јавне безбедности поносито проплазио и гласао јавно за кога хоће. Завести тајно гласање у Србији значи уместо српског поноса завести некакву швабећу млитавштину, некакав маскенбал“ (М. Павловић, Српска правна историја, Крагујевац, 2005).

Циљ овог текста није да идеализује политички живот у Краљевини Србији већ да подсети на једну правну установу која се не само показала кадром да буде формално-правно јемство економске независности грађана, и с тим у вези ефективности њихових политичких права, већ је временом постала, речју М. Павловића, „елемент србијанског правног идентитета“.

Опрема: Стање ствари

(Печат, 5. 7. 2019)

Прочитајте још

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s