Зашто бисмо се радовали политиканским изјавама патријарха Вартоломеја када ништа уверљивије не постоји од руководних канона који налажу суђење по правилима, а не по примјерима
Патријарх константинопољски и васељенски Вартоломеј
Лепо је што је патријарх васељенски Вартоломеј у свеопштој црногорској грозничавој кампањи да своју самобитност потврди црквеном аутокефалијом послао онако жестоко писмо Милу Ђукановићу. Не треба да чуди ако се зна да су у даљој прошлости његови претходници на истом месту главом плаћали чување канонског јединства Цркве.
Истина, некада. Ствари су се драстично промениле после Другог светског рата, када су поглавари цариградске катедре, речима [Александра] Шмемана, падали на саблазни плоти и крви, те почели да користе расколе унутар помесних православних цркава стављајући их тако под своју власт. Нешто касније је то умеће уочио и Запад па је Фанар почео активно да делује у оквирима спољне политике САД – од Естоније до сада Украјине. Но то је тема за другу прилику. Задржимо се на писму. Писмима, заправо (будући да је за овим, упућеним председнику Црне Горе, стигло још једно, другачије интонирано, овај пут на руке возљубљеног брата. Адресанти у канонском општењу).
Ко је мајка?
Дакле, у писму које патријарх Вартоломеј шаље Ђукановићу стоји да „Црква црногорска никад није била аутокефална“ те да садашња такозвана Православна црква црногорска под Мирашем Дедеићем „не припада Православној цркви“. Као једину пак канонску православну јурисдикцију у Црној Гори Васељенска патријаршија признаје ону под надлежношћу високопреосвећеног митрополита црногорског Амфилохија (не пише под апсолутном јурисдикцијом СПЦ, али нек то иде у ред омашки).
Оригинално писмо Патријарха Вартоломеја упућено председнику Црне Горе
„Ваша екселенцијо, овим писмом вам јасно и потпуно отворено саопштавамо“, даље стоји, да „господин Дедеић није епископ Православне цркве него особа рашчињена од Васељенске патријаршије. Једини тамошњи канонски јерарх је наш брат митрополит Амфилохије, свеправославно признате Патријаршије српске. Васељенска патријаршија не жели да љубљени народ Црне Горе дође у стање црквене изолације и одсечености од тела свеукупне заједнице Православних цркава, с обзиром на то да ниједна од њих неће признати ни подржати Дедеићеву антиканонску творевину“. На крају писма патријарх моли да се написано не схвати као мешање у унутрашње ствари државе, него као жеља Мајке цркве Константинопољске да помогне побожном народу у критичним историјским тренуцима. Племенито.
Дупла игра?
Али како се због интервенција Цариграда појављује више проблема него решења на нивоу целог православља, поставља се питање његове намере и уједно питање корена наше сумње у то да је Црна Гора под јурисдикцијом СПЦ, те да побожни народ већ има своју Мајку цркву која о њему брине. Укратко, зашто бисмо се радовали политиканским изјавама патријарха Вартоломеја када ништа уверљивије не постоји од руководних канона који, како је говорио Милаш, налажу суђење по правилима, а не по примјерима?
Тренутак за оваква питања је посебно осетљив ако се у виду имају богословске димензије и последице упада истог тог Фанара на канонску територију РПЦ у Украјини, а који је патријарх Вартоломеј у разговору за „Политику“ објаснио „већом црквеном потребом“ (шта год то значило). Подсетимо да је одлука о давању томоса украјинским расколницима без сагласности Москве и са грубо нарушеним канонима уследила након више пута изнетог става патријарха Вартоломеја да признаје митрополита Онуфрија за јединог канонског поглавара Православне цркве у Украјини. Онда су се ваљда испречили виши разлози и он је дао томос расколницима. Неки су то објашњавали геополитичким, други стратешким интересима САД на простору бившег СССР-а, али је тада и касније патријарх Вартоломеј овај потез правдао намерама чисто еклисиолошким, канонским и сотириолошким. Нама је, у истом оном интервјуу у „Политици“, обећао да неће, иако може, утицати на промену Устава СПЦ. У међувремену је позвао сестринске цркве да прихвате цркву у Скопљу у православно јединство. Шта Вартоломеја спречава да данас или сутра то не учини и са Дедеићевом црквом с обзиром на то да је управо њему препуштен тај изворно атлантистички пројекат решавања спорног црногорског и македонског питања? Да ли штитећи једне, украјинске, а осуђујући друге – Дедеићеву расколнике – Цариград игра дуплу игру?
Затечени?
Одговор на ове дилеме стигао је опет у писму. Овај пут адресант није Вартоломеј већ његов штићеник, непризнати митрополит Епифаније непризнате УПЦ који митрополиту Амфилохију шаље молбу за опрост због саслуживања са Дедеићевим епископом у Кијеву.
„То, што се десило 25. маја 2019“, објашњава непризнати Епифаније, „догодило се без наше намјере, већ усљед немарности и великог броја саслужујућих свештеника“ (пренето на сајту Митрополије црногорско-приморске). Дирљиво. Расколници се извињавају због саслуживања са расколницима.
„Разумијем“, наставља, „да вас је дани догађај растужио, али желим да вас увјерим“, следи најинтересантнији део, „да ми, који чинимо Аутокефалну, сада већ Православну цркву Украјине, имамо црквено и канонско општење само и искључиво са Светом Великом Црквом Христовом, нашом мајком, то јесте Васељенском патријаршијом, и само са онима са ким општи и она, и ни са ким више.“
Значи посредно он потврђује своју канонску валидност, а у круг оних који их наводно признају уводи све који опште са Цариградом. Генијална замисао која баца ново светло на мудар и више пута поновљен саборски став СПЦ око забране саслуживања са расколницима, али и на преписку између владика Иринеја и Максима.
Сад више немамо право да кажемо да су нас догађаји затекли. Знали смо.
Наслов и опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
То што се десило 25. маја је била бучкалица на коју је упецан сом капиталац. Упецао или “упецао” се? Мирашевац се није случајем и немаром нашао да саслужује човеку Фанара No.2. у Кијеву тог дана – него стратешком намером. Имали смо и причу о кијевском “рукоположењу” мирашевца у “епископа” гратис… Ишјекли смо је само тако.
Да ли је митрополит Амфилохије први владика у Православљу који је, мимо владика Истамбулске патријаршије, сео на тефериџ са неким од укро-расколничких епископа, и то човеком No.2? Коме, чему, зашто?
После ове дипломатије подршке са Архонтисом, Думенком & Зорјом актуелизује се питање митрополиту Амфилохију: да ли је истина да је о новембарском теферичу Архонтис-Радович на Фанару србски патријарх сазнао из средстава јавног информисања? Коме, чему, зашто?
Цариград, Константинопољ не постоји 5 и по векова. Не постоји ни “Цариградски завет” (као у Срба – Косовски завет)! Истамбул и Фанар постоје. Фанар не игра двоструку игру – он најмање 100 година има један стратешки план.
Као што нам је патријарх Кирил протумачио својим интервјуом Политици интервјуу патријарха Вартоломеја Политици, тако је својим писмом подршке СПЦ у Црној Гори показао проблематичност писма и подршке коју је пружио патријарх Вартоломеј “митрополији”, “брату” (само једном не њима четворици), “православном народу”, “људима”, “цркви у Црној Гори”.
И како смо ми дошли до асиметрије да наш патријарх ситуацију, проблем коментарише са новинарима, а истамбулски да реагује службеним обрачањем “Његовој Екселенцији”? Наш себи смањује дипломатски капацитет, а истамбулски га себи повечава?
Не игра Цариград, али игра Фанар. Вреди направити ту дистинкцију између помесне Цркве, у којој и те како има честитих архијереја, свештенства, монаштва и лаика, који се с неопапистом Вартоломејом и његовом кликом Фанариота никако не слажу.
Проблем је у томе што је овај власти жедан етнофил подредио себи институцију Сабора, тако да данас он и његова клика, иако у мањини, неометано спроводе своју антиправославну политику.