Опште је познато је да су САД током Другог светског рата у логоре затварале своје грађане јапанског и немачког порекла, али су такви концентрациони логори, заправо, постојали и много раније
Фотографија: Царина и заштита граница САД
Америчка политичарка Александрија Окасио Лопес, чланица Демократске странке и Представничког дома Конгреса САД изазвала је недавно буру негодовања како левичара, тако десничара и већине америчких медија изјавом да су прихватни логори које су америчке власти отвориле поред границе са Мексиком ради заустављања уласка миграната у САД, заправо концентрациони логори, налик на оне до сад добро познате кроз историју. У њима се са мигрантима поступа сурово, они живе у нечовечним условима, изложени болестима па и умирању.
Овакви логори, међутим, нису ништа ново у историји Сједињених Америчких Држава. Опште је познато је да су оне током Другог светског рата у њих затварале своје грађане јапанског и немачког порекла, али су такви концентрациони логори, заправо, постојали и много раније.
Млади гувернер Вирџиније, Томас Џеферсон, залагао се још 1780. године за геноцид и етничко чишћење Индијанаца, а што је касније названо „Индијански проблем“. „Ако се одлучимо за рат против Индијанаца, он ће се завршити или њиховим истребљењем или пресељењем иза језера поред реке Илиноис“.
Његови ставови, међутим, постали су званични ставови политике САД о пресељењу Индијанаца тек педесет година касније, када је председник САД био Ендрју Џексон. Десетине хиљада припадника више индијанских племена пушкама су истеране из својих боравишта и отеране у затвореничке логоре у државама Алабама и Тенеси, где су биле изложене разним болестима, што је, уз недовољно воде и хране произвело њихове огромне патње, а често и смрт.
Хиљаде људи, жена и деце умрле су од смрзавања и глади у логорима или на маршевима ка њима, од којих је најпознатији био „Пут суза“ (дугачак 1.600 километара). Ово геноцидно пресељење индијанских племена, председник Џексон је 1833. године описао као „хуману политику Владе САД“, јер „домороци Американци немају ни умних способности, лењи су, недостају им моралне скрупуле, не исказују жељу да напредују, што је све потребно за живот у миру и слободи. Нашавши се усред једне надмоћне расе, они морају попустити пред околностима и постепено нестати.“
Три деценије касније, када су Сијукси и друга индијанска племена покушали да се одупру инвазији белих људи који су им отимали земљу, Александар Рамзи , гувернер Минесоте, поново је позвао на геноцид и етничко чишћење, а 1862. године нудио је награду од 200 долара (што би по данашњем курсу било преко 5.000 долара) за индијански скалп. Нажалост, нису сви Индијанци које су терали у логоре, стигли у њих. Док су пролазили кроз насеља са белим становништвом, мештани су их убијали.
Брет Вилкинс (Извор: Сајт Брета Вилкинса)
Током Америчког грађанског рата, у државама Лујзијана и Мисисипи отварани су концентрациони логори за црнце, у којима су они масовно умирали, најчешће од малих и великих богиња.
Американци су 1901. године имали концентрационе логоре и на Филипинима. У њих су затварали припаднике племена Батанга, који су се супротстављали њиховој окупацији, а опште је познато да су за време Првог и Другог светског рата на тлу САД постојали логори за оне Американце који су били пореклом из земаља са којима су САД биле у ратном стању..
Велики број становника Окинаве био је затворен у логорима на том острву током Другог светског рата, од чега је њих 3.000 умрло.
У првим годинама Хладног рата, Конгрес САД усвојио је 1950. године Закон о спречавању субверзивних делатности, после чега је отворено шест логора за комунисте, мировне активисте, борце за грађанска права, и друге грађане САД који би могли да представљају опасност у случају да се уведе ванредно стање.
Закон је међутим, оспорио Врховни суд па су логори, који никада нису ни примили затворенике, затворени.
Председник САД Џон Фицџералд Кенеди одобрио је 1961. године насилно пресељење 8,5 милиона јужновијетнамских сељака, за шта је било потребно 7.000 логора опасаних бодљикавом жицом, минским пољима око њих и наоружаним стражарима.
Данашњи најозлоглашенији амерички логор налази се у бази САД Гвантанамо на Куби, у коме је већина затвореника без икакве кривице, односно из политичких разлога, или их Американци држе у нади да ће од њих изнудити неке важне податке. Многи затвореници умиру пре него што се против њих поведе судски поступак; има и оних који су у затвору и 17 година, а да против њих нису подигнуте оптужнице.
Невини цивили су затвореници САД и у војним логорима у Ираку, Пакистану и другде.
Што се тиче садашњих прихватних логора на тлу САД, намењених заустављању таласа миграната који долазе са мексичке стране границе – иако то Доналд Трамп и његове присталице неће никада признати – они су веома налик на концентрационе логоре из ранијег доба. У нечему су и гори: у некадашњим логорима деца нису била раздвајана од родитеља, као што је то данас случај.
Брет Вилкинс (Brett Wilkins) је уредник за америчке вести у Digital Journal. Са седиштем у Сан Франциску, његов рад покрива питања социјалне правде, људских права као и питања рата и мира
Са енглеског посрбио и за Стање ствари скраћено приредио: Војислав М. Станојчић
Categories: Посрбљено
Količina laži, krivljenja istorije, vađenja stvari iz konteksta i čiste, zločinačke komunističke ideologije u ovom tekstu je neverovatna. Moram reći da sam zapanjen. Nisam verovao da je moguće u jednom tekstu toliko lagati ali eto prevario sam se… Laž ovamo, reč onamo, izvlačenje iz konteksta i opa – eto primera zločinačke, komunističke propagande. Taj sajt sa kojeg ste preveli ovo smeće od teksta inače objavljuje ovakve stvari http://www.counterpunch.org/2019/07/09/america-first-and-diverse/ – gde se jelte… zalažu drugovi za multikulturalizam što je ubilačka i samoubilačka komunistička ideja…
Pa onda ima i ovo…
http://www.counterpunch.org/2019/07/08/do-we-need-a-dictatorship-to-respond-to-climate-change/
Bez komentara.
Pa ovo…
http://www.counterpunch.org/2019/07/09/thinking-about-fully-automated-luxury-communism/
Dobar dan. Znamo se…
I na kraju ova komunistička umobolnost. Samo zamenite SAD sa Srbijom i autoru srpsko ime dajte i dobićete otprilike ono što se kod nas naziva drugosrbijanskim (zapadnokomunističkim) budalaštinama…
http://www.counterpunch.org/2019/07/05/the-falsity-of-america/
Jooj, zamalo da zaboravim. Ne treba da prenosite samo tu komunističku propagandu o SAD. To već sve znamo jelte 😉 Mnogo bi delotvornije bilo da prenesete i šta su “zli Britanci” radili u Australiji. Sa tom zemljom koliko znam nismo imali sukoba pa bi još efektnije bilo da o tome izvestite jer bi onda bilo sigurno da se to ne radi iz pristrasnosti nego eto.. da se pokaže “zlo kolonijalizma” i “zli Britanci” tj. da je Zapad/Slobodni svet zapravo svetsko zlo. Mnogo efektnije je l’ tako? Dajte molim vas… pa kako da propustite čist zicer! 🙂 Drugovi filmadžije su napravili i dirljiv film pod nazivom “Rabbit-proof fence” (moglo bi da se prevede “Ograda protiv zečeva”). Kad nisam crk’o od plača! Ono je stvarno srce da prepukne. Zanimljiva je ta ograda protiv zečeva…
@Jr
То за шта се овај лист – који сте окарактерисали као “комунистички”, а који то јасно није – залаже, никако не мења историјске чињенице. А чињенице јесу да су Енглези започели процес истребљења аутохтоног становништва северноамеричког континента, а да су Американци тај процес настаили, и у марљивости далеко надмашили своје претке.
Аутохтоно становништво Америке, наравно, није у целости истребљено, али њихов број је драстично опао, а многа племена, тј. народи, збрисана су с лица земља.
Niste odgovorili ni na jedan dokaz koji sam naveo. Da li to izbegavate? Očigledno je da je ovaj tekst obična propaganda očigledno ideološki pristrasnog glasila. Pristrastnost se vidi i po nenavođenju bilo kakvog konkretnog drugačijeg mišljenja, kao i u uobičajenom načinu laganja koji zločinačka ideologija i njeni sledbenici primenjuju – pokrivanjem mnogo tema bez dubljeg obrazloženja i zaista udubljivanja u priču, naravno ne da bi se dobronamerno bavili novinarstvom ili istorijom nego da bi širili laži i zločinačku ideologiju a naročito radi propagiranja demonske ideje kolektivne krivice. Dokazi za “процес истребљења аутохтоног становништва северноамеричког континента”?
Evo skraćene verzije najvažnijih izjava velikog filozofa koje sam preveo o temi navodnog genocida prema Indijancima:
“Znamo koja je krajnja populacija Indijanaca sada. Pitanje je koja je početna populacija? Utvrdićemo to tako što ćemo se vratiti u 1500. godine, videti kolika je populacija Indijanaca i videti šta se dogodilo. Metodologija je preko gustine populacije upoređivanjem sa zemljom sličnog kvaliteta i karakteristika. Indijanci su većinom bili lovci-sakupljači i kretali su se mnogo. Imali bi i više naselja i zato je teško utvrditi njihov broj. Takođe, mnogo plodne zemlje je bilo prazno iz različitih razloga. Procene populacije Indijanaca dolaze do 1,5 miliona. Ako uzmete globalne proseke gustine populacije za lovce-sakupljače što je 0,1 osoba po kvadratnom kilometru, i ako uključite Aljasku i Kanadu, to vam daje nešto ispod 2 miliona ljudi u Severnoj Americi pre dolaska belaca odnosno negde od 1,5 do 2 miliona. Postoje drugačiji brojevi ali je ovo dobro za početak. Ako ste na strani levice, ako ste kulturni marksista ili socijalista želite da uvećate ove brojeve što je više moguće jer to čini jačim argumentaciju za opadanje stanovništa, što je prvo bilo zabeleženo na polovini 19. veka. Što su viši početni brojevi više možete argumentovati genocid tako da na levici postoji podsticaj da guraju ove brojeve naviše. Postoje više procene neki ljudi su rekli da je bilo 7-18 miliona Sibero-Amerikanaca 1500. (ili u 1500-tim) što bi značilo 16 miliona u SAD ali koji su ostavili vrlo malo tragova pa je u to teško poverovati. Prvi zvanični cenzus je bio 1853. godine. Broj Indijanaca je bio 400764. 1860. – 339421, 1880. – 306543. Prilično je nagli pad od 1853. do 1880., 27 godina, za skoro 100000. Međutim, evo stvarnosti. Ako uzmemo 2 miliona za polaznu tačku do 1853. je stanovništvo opalo za 1,6 miliona, a do 1880. za 1,7 miliona. To je ogroman pad u broju stanovnika i odatle ljudi dobijaju ideje o genocidu, uništenju i sl. To je pad od 80 procenata ali u toku 360 godina što je pad od 4444 stanovnika po godini ili 0,22 procenta. Zvuči manje katastrofično kada se tako govori. Populacije lovaca-sakupljača nemaju veliki rast stanovništva. Kada dostignu environmental carrying capacity (da kažemo, nosivost životne sredine, broj stanovnika koji u određenom okruženju bi mogao da opstane neograničeno imajući u vidu resurse okruženja) – suštinski je nula.
Odakle dolazi pad? Uopšte, postoje tri mogućnosti kako se stanovništvo smanjuje – izumiranje, niska stopa rađanja i brak van zajednice takođe znan kao Evropa, Evropa i Evropa. Dakle, gde su otišli? 2014. bilo je skoro 200 miliona nehispano belaca u Americi koji su u proseku imali 0,18 procenata Indijanskih gena. Tako da, ako želite da uništite stanovništvo ne idete da se razmnožavate sa njima, nema mešanja rasa nego ih jednostavno uništite. Tako da, pitanje je kako je toliko indijanskih gena dospelo u belu nehispano populaciju? Ako uzmete 200 miliona sa 0,18 procenata indijanskih gena to je jednako broju od 356167 celih Indijanaca “sadržanih” u belom stanovništvu. Za crnce u SAD postoji ekvivalent od 31143 Indijanaca “sadržanih” u crnom stanovništvu. Latinosi u SAD imaju indijanske smeše od 18% ali najverovatnije ne iz Severne Amerike. Tako da 50477594 Latinosa nose genetiku od nešto više od 9 miliona starosedelaca u svojoj populaciji. U 2014. onih koji se izjašnjavaju kao Indijanci ima nešto manje od 3 miliona. Tako da je tokom nekoliko stotina godina evropska kontrola S. Amerike napravila ogromno povećanje u širenju indijanskih gena, razblaženog bez sumnje ali opet povećanog. To nije tehnički govoreći ili čak alegorijski genocid ni na koji način. Genocid je kada geni budu izbrisani a ne kada se širi kroz mešanje u domaću populaciju. (pokazuje procente o međurasnim brakovima, najveći je za Indijance). Takođe, Indijanci imaju najmanji priraštaj u studiranoj zoni u SAD, tako da stupanje u brak van zajednice i manji prirodni priraštaj stanovništva – to nije dobro za vaše stanovništvo ali to nije genocid. Ženski indijanski mitohondrijski DNK je u najvećem delu očuvan. Da je postojalo brisanje stanovništva ne bi trebalo da postoji. To znači da su porodice bile očuvane a žene generalno nisu ubijane nego je sa njima bilo razmnožavanja. Kada govorimo o padu broja Indijanaca, da je samo jedan od 454 Indijanaca stupio u brak sa osobom evropskog porekla to bi objasnilo ceo pad populacije. U uslovima stotina godina bliskog kontakta, neregulisane (nečuvane) granice, gde često nije bilo mnogo žena i gde je takođe hipergamija, ženska želja da se uda bolje – to je moglo uticati na indijanske žene da se uparuju sa belcima koji su imali nadmoćnu tehnologiju, bolju hranu i lekove i drugo.
Zločini protiv Indijanaca. Naravno da ih je bilo. Put Suza je jedan od njih. Ali ono što ne čujete je druga strana priče. S.C. Gwynne, autor “Carstva letnjeg Meseca” je rekao o Komančima: “Nijedno pleme u istoriji španskog, francuskog, meksičkog, teksaškog i američkog zauzimanja ove zemlje nije izazvalo toliko pustošenja i smrti. Niko nije bio ni blizu.” Gwynn je govorio o “demonskoj nemoralnosti” napada Komanča na bele doseljenike. Komanči su obično mučili, ubijali ili grupno silovali njihove žrtve. U Južnoj Dakoti je nađena masovna grobnica sa ostacima preko 500 skalpiranih i unakaženih muškaraca, žena i dece iz 14. veka što je mnogo pre nego što su došli belci.
Bolesti. Postoji fenomen poznat učenjacima kao “epidemija devičanskog tla” (virgin soil epidemic) – nova populacija donosi veoma zarazne bolesti za koje lokalna populacija nema ili ima vrlo malo imuniteta. (navodi primer Crne smrti, pandemije kuge ili ebole, za koju kaže da neki veruju da je došla iz Kirgistana, i da je odnela od 75-200 miliona žrtava, i da je korišćena kao biološko oružje prilikom opsade gradova) Da li neko ide u Kirgistan i govori a vi genocidna kopiladi, što koristite biološko oružje i dajete inficiranu ćebad… To se jednostavno dešava. Dešava se i sada (navodi primere epidemija danas i migrante sa tuberkulozom). Prenošenje bolesti putem bacila tada nije bilo poznato. UCLA profesor Džared Dajmond (Jared Diamond), autor dela “Puške, bacili i čelik: Sudbine ljudskih društava” navodi: “Širom Amerike, bolesti koje su došle sa Evropljanima širile su se od plemena do plemena mnogo pre samih Evropljana, ubijajući procenjenih 95% indijanskog stanovništva pre Kolumba. Najbrojnija i visoko organizovana indijanska društva u S. Americi, Misisipi poglavišta (chiefdom), nestala su na taj način između 1492 i kasnih 1600-tih, čak i pre nego što su evropski doseljenici izgradili svoja prva naselja na Misisipiju” (Nastavak navoda istog autora): “Glavne ubice su bili bacili iz Starog sveta, kojima Indijanci nikada nisu bili izloženi i na koje nisu imali ni imunološku niti genetsku otpornost. Male boginje, rubeole (measles), grip i tifus su na vrhu liste ubica”. “Što se tiče najrazvijenijih društava S. Amerike, na jugoistoku SAD i sistema reke Misisipi, njihovo uništenje je došlo najvećim delom samo od bacila, koji su došli sa ranim evropskim istraživačima i koji su napredovali ispred njih.” Vođa Plimutske kolonije Džon Vintrop (John Winthrop) je naveo da su naseljenici otkrili svoju novu teritoriju bukvalno praznu od ljudi: “Što se tiče domorodaca ovih krajeva, Bog ih je toliko gonio da su na 300 milja prostora najveći deo njih odnele male boginje koje su i dalje među njima. Pošto je tako Bog obezbedio nama ovo mesto, oni koji su ostali u ovim krajevima, njih ni 50, stavili su se pod našu zaštitu” To je jedna od onih neizbežnih tragedija. Priroda je bila agent genocida a ne Evropljani. U početku Evropljani i Indijanci nisu imali toliko loše odnose. Evropljani su želeli da ih pokrštavaju a oni nisu baš bili zainteresovani za to. Važno je zapamtiti da, govoreći u tehnološkom smislu, mogu se napraviti argumenti da su starosedeoci u S. Americi bili od 7-10 hiljada godina iza Evropljana u smislu društvenog, kulturnog, umetničkog i tehnološkog razvoja. Pogledajmo uticaj malih boginja na populaciju. Procene populacije pre Kolumba, pre 1492. iznad reke Rio Grande kreću se u rasponu od 900000-12500000. Uzmimo gornju procenu. Ako je 90% od 12,5 miliona zbrisano epidemijama ostalo bi 1250000 Indijanaca. Ako je 90% od donje procene od 900000 umrlo ostalo bi samo 90000. Ako uzmemo raniju procenu od 2 miliona i 90% je umrlo onda bi ostalo 100000. Bacili su išli pre Evropljana i onda su oni rekli pa možemo uzeti zemlju jer je prazna, niko nije preživeo. Sada postoji 6,7 miliona domorodačke populacije iznad Rio Grande. Dakle, čak i ako uzmemo najvišu procenu populacije nakon malih boginja, ukupna domorodačka populacija je porasla za pet puta od dolaska evropskih hrišćana. Dakle, čak i u najgorem scenariju. Ako populacija raste to nije genocid nego upravo suprotno. Nisu bili posredi samo direktni efekti bolesti. Često je toliko odraslih domorodaca bilo onemogućeno bolešću da bi drugi, koji su se oslanjali na njihovo sakupljanje hrane, umirali od gladi – ponekad su jednako umirali od gladi koliko i od bolesti.
Priče o namernom inficiranju malim boginjama zaraženim ćebadima su zasnovane u potpunosti na dva pisma od britanskih vojnika iz 1763., nije bio u pitanju vladin program i politika, nema dokaza da se zaista desilo. 1763. to je mnogo nakon što je epidemija dostigla svoj vrhunac. Nema dokaza za značajno izbijanje epidemije kao rezultata ovog maglovito teorijskog bio-oružja. Postoji i naučna debata da li je takva infekcija preko ćebadi čak i moguća biološki. Istraživači Univerziteta u Mičigenu su nedavno otkrili da je jedan od najplodnijih/levičarskih zagovornika mita o ćebadima sa malim boginjama, njegovo ime je Vord Čerčil (Ward Churchil), zapravo napravio lažne izvore da bi izmislio priču što smatram neverovatno nedopustivim.
Procene su da je 75-90% svih smrti Indijanaca bilo zbog bolesti. Bilo je i umiranja od gladi i nemogućnosti lova zbog slabosti usled bolesti. Nedovoljno se izveštava o fokama, tim kopiladima što šire patogene. U Peruu, sekvence bakterijskog genoma koje su dobijene iz ljudskih ostataka izgleda pokazuju da su foke prve donele tuberkulozu ljudima u Americi. Takođe, američka vlada je pokušala da vakciniše Indijance protiv malih boginja, počevši od 1801. za vreme Predsednika Tomasa Džefersona (Thomas Jefferson), Pokušavali su tri decenije ali zbog neke ravnodušnosti lokalnih vlasti i straha Indijanaca da je u pitanju neki trik, išlo je sporo ali je program uspeo da pomogne da se smanji smrtnost. Ponovo, to nije genocid ako pokušavate da se ljudi ne razbole od onoga što ih ubija.
Ratovi. Različitost plus blizina jednako je rat. To je jedno od pravila istorije. Kada se etničke grupe sudare postoji neizbežan konflikt. U 400 godina istorije odnosa belaca i Indijanaca, postoje bezbrojni primeri opake okrutnosti na obe strane. Primera radi, 1675. godine se desio napad Indijanaca kada su pobili 25% cele bele populacije u Konektikatu. (ponavlja taj podatak). Jedan beli zarobljenik je vezan za kolac pred očima njegovih drugova i brutalno mučen tri dana – da bi konačno umro kada su mu njegovi mučitelji odrali kožu užarenim drvetom i odsekli mu prste na rukama i nogama. Drugi zarobljenik je ispečen živ. Mnogi domoroci su vrednovali hrabrost iznad svega drugog i mnogo su prezirali svakoga ko bi se predao tako da su ih često ubijali. Ostali su mučeni i ponekad pojedeni kao deo ceremonijalnog obroka. Da li ste čuli za Rat Kralja Filipa? Naravno da niste. Ne uklapa se u levičarsku priču da su belci loši. 1675-1676. godine to je bio najskuplji rat proporcionalno prema populaciji od svih američkih ratova, koji je ubio jednog od 16 ljudi vojničkog uzrasta u kolonijama, kao i veliki broj žena i dece, koji su bili ubijeni ili porobljeni. Od 90 gradova Nove Engleske, 52 su bila napadnuta od Indijanaca, 17 spaljenih i 25 poharanih. Počeo je sa jasnim pravilima bar sa kolonijalne strane ali se to brzo razgradilo u masovna zverstva sa obe strane. Ali ipak, niste mogli biti belac koji bi tek tako mogao ubijati Indijance bez kazne. U leto 1676. četvorici ljudi je suđeno u Bostonu zbog brutalnog ubistva tri domorotkinje i troje dece i svi su proglašeni krivim a dvojica pogubljeni. Ni to nije genocid.
1689. su se neka jača plemena udružila sa Francuzima protiv Britanaca i znate… sada ste izabrali stranu, deo ste rata i bićete podvrgnuti brutalnostima rata. 1754. ohrabreni pefidnim francuskim špijunima domoroci su počeli Sedmogodišnji rat protiv belaca ubijajući i zarobljavajući hiljade. 1862. pleme Sijuksa se pobunilo ubijajući, silujući i pljačkajući sve u okolini. 1864. u Koloradu Čejeni i Arapoha plemenici su odsekli Denver od zaliha i ubijali čitave porodice – u jednom slučaju, sve žrtve su skalpirane, grla dvoje dece prerezana, telo majke isečeno a njena creva navučena preko njenog lica. Mislim… to su nivoi nasilja kao prema belim farmerima u Južnoj Africi.
Otkriće zlata u Kaliforniji je pogoršalo tenzije – domoroci su potisnuti u manje plodne zemlje, i počeli da gladuju i napadaju doseljenike. Domordačke žene su se okrenule prostituciji da bi prehranile porodice što je pogoršalo demografski pad. Belci koji ne bi uspeli da pobede Indijance bi čekali zimu a onda uništavali njihove zalihe hrane. To je bio početni impuls za stvaranje rezervata. Recite šta hoćete ali takve akcije su bile u skladu sa ratovanjem (pravilima) tog doba. Oni koji bi odbili da se predaju su gledani kao legitimne vojne mete. 15. januara 1891. se poslednji Sijuks ratnik predao i izuzev još nekoliko čarki to je u suštini bilo to.
Izvucimo nekoliko zaključaka. Pre svega, genocid je tehnički termin koji stavlja van zakona uništavanje grupe u celini ili delimično. Procenti nisu definisani pa niko ne zna tačno šta to znači. Zakon povodom genocida je ratifikovan od SAD 1986. To blizu vek nakon kraja ratova između naseljenika i Indijanaca. Genocid prema Indijancima nikada nije bio zvanična politika SAD. Ponekad bi neki ljudi na to pozivali ali nikad nije bio deo zvanične politike. Masakri su činjeni od lokalnih grupa, nikada nijedna jedinica vojske SAD nije bila optužena za takva (slična) zverstva. Kriviti bele ljude za to kasnije je potpuno nelogično, nemoralno i ni blizu u saglasju sa međunarodnim pravom, koje je zapravo protiv toga. Ne postoji u međunarodnom pravu kolektivna krivica. Konvencija o genocidu je izričito propisala da samo pojedinci mogu biti optuženi za genocid, a ne cela grupa ili rasa. Kada smrtnost domorodačke dece opadne, kada se očekivani životni vek poveća, kada ima mnogo više Indijanaca sada nego što je sigurno bilo nakon epidemije malih boginja – to nije genocid kada je više ljudi ostalo na kraju nego na početku. Postoji neizbežnost u svemu tome. (objašnjava porast proizvodnje hrane u Evropi i uticaj toga na migraciju Evropljana.) Nije bilo nikakvog načina za malu vladu SAD tog doba da kontroliše odlazak naseljenika na zapad. Čak i da je htela nije mogla to da spreči to bi se desilo na ovaj ili onaj način.
(neke od najvažnijih izjava iz prezentacije pod nazivom “The Truth About The Native American Genocide” Stefana Molinua (Stefan Molyneux) , kanadskog filozofa, istoričara, mislioca i pisca, vlasnika Freedomain Radio i Jutjubera. Prezentacija je objavljena na njegovom Jutjub kanalu 21.6.2016. U zagradama su moja objašnjenja izraza i o čemu je sve govorio)
Izvori: archive.ph/OBUhp