Циљ је допадљивост, самореклама, самопрепоручивање лупèтала – без икакве одговорности за речено или написано
Слободан Антонић (Извор: Јутјуб)
У Речнику синонима, Павла Ћосића, једна од најдужих одредница је лупетати – у смислу: „говорити којешта“ (305). Бројност и богатство истозначница за овај глагол показује, заправо, колико наш свет презире када се нешто прича напамет, без провере или без ослонца у стварности.
Но, између тих, на први поглед, синонима („трућати“, „наклапати“, „млатити“, „дромбуљати“, „будаласати“ итд), ипак би се могла направити и разлика. „Лупетање“ није тек свако „трабуњање“ – неутемељно причање о нечему што се не зна. Оно је такво „вербално произвођење буке“ којим се, заправо, жели скренути пажња на себе, било као обавештеног, било као духовитог, паметног итд.
О лупетању Хари Франкфурт написао је читаву студију (код нас преведену, непотребно вулгарно, као: О просеравању), следећи једну ранију књигу Макса Блека. По Фракнфурту, као и по Блеку, особу која лупета (тзв. лупèтало; Речник МС, III, 247) заправо не занима истина, чак не ни пуко извртање истине. Њега занима једино остављање утиска на слушаоца или читаоца. Циљ је, дакле, допадљивост, самореклама, самопрепоручивање лупèтала – без икакве одговорности за речено или написано.
Са појавом твитера лупетање је добило на замаху, а наши грађанисти су брзо постали прави шампиони у томе. Рецимо, када Динко Грухоњић каже: „Да се не заваравамо: већинска Србија је масовно прочетничка, пронедићевска, а богами и прољотићевска„, ту налазимо све карактеристике овог феномена.
Најпре, види се изношење тврдње без икаквог ослонца у стварности. Где је то и када утврђено да је већина грађана Србије прочетнички, пронедићевски и прољотићевски оријентисана? Таквог истраживања нема, а и једноставном логиком можемо доћи до закључка да је та тврдња неистинита.
Наиме, већина у Србији, као и већина грађана у било којој земљи, нема некакву одређену идеологију, неко конкретно идеолошко становиште. Обичан човек, наиме, има разне социјалне, политичке или историјске идеје, често конфузне, противречне и непостојане, али тврдити да је већина оријентисана „социјалистички“, „либерално“, „фашистички“ или какогод, просто је неистина. Још смешније је тврдити да данашњом „већинском Србијом“ владају идеологије од пре шездесет и више година!
Но циљ Грухоњићеве тврдње и није се тицао утврђивања истине о идеолошким усмерењима грађана Србије. Не, његов циљ је био изрицање негативних вредносних судова о Србима, како би сам говорник, у контрасту спрам тог, могао истаћи своју идеолошку надмоћност: „они су зли националисти и фашисти, док сам ја исправни левичар и европејац“. А из те идеолошке супериорности над профашистичким народом, следи, наравно, и патерналистичко право „нас, идеолошки исправних“ да њиме управљамо.
Иако изнета тврдња о профашистичким Србима не почива на истини, те је она просто клевета, занимљиво је да Грухоњић нема, нити ће сносити било какву одговорност за изношење те ружне лажи. Њега, рецимо, ниједан колега с Филозофског факултета у Новом Саду, на коме доцент др Грухоњић студентима предаје новинарство, неће рећи: „Ама Динко, како си, забога, могао да напишеш онакву неистину“? То је зато што се сматра да је то само твитер; то ионако није нешто озбиљно; то је више забава.
Али то је сада већ постало читава култура неодговорног изрицања којештарија, која некада иде до правог егзибиционизма. Када Сергеј Трифуновић, на пример, напише: „Боже, колико нас је јалови Коштуница изјебао… ја не верујем. Опростите ми, враћам филм уз ракију с кумом који је чак био његов члан… колико нас је то говедо изјебало. Унаказило“ – онда се, тим вулгарним вређањем, жели на себе скренути додатна пажња једном огољеном бестидношћу.
Али, бестидношћу која је, наравно, клајнербургерски безбедна. Наиме, Трифуновић овакве гадости пише за човека за кога се зна да је господин, односно за ког је он сам свестан да га неће ни тужити, нити сачекати како би му „објаснио пар ствари“. Злоупотребљавајући туђу пристојност, дакле, остајући заштићен у мехуру твитерашке „слободе говора“, лупèтало пушта језику на вољу и егзибиционистички се препоручује публици очекујући аплауз за показано вербално насиље, односно за дрскост и простоту.
Али, далеко од тога да је само твитер место лупетања. Тога има посвуда, па, рецимо, и у Билтену овогодишњег Стеријиног позорја. У њему драматуршкиња и глумица Ведрана Божиновић говори о „нама“ – грађанима Србије – „који смо двадесет година најбруталније и најкрволочније истребљивали све другачије„ (стр. 8).
Двадесет година? Најкрволочније? Истребљивали? Све другачије? Ништа у овој реченици, заправо, није тачно. Буквално, ниједна реч није истинита. Но, ова изјава и није дата с идејом да се изрекне истина. Она је исказана с намером да се истакне сопствена радикалност у самоосуди. Њена функција, дакле, није епистемичка, већ лично егзибиционистичка, идеолошки саморекламерска и политички самопрепоручивачка. И наравно да ће у нашој аутошовинистичкој кулутри, посебно хегемоној у престоничким културним установама, Ведрана Божиновић, после ове самодекларације идејно-политичке исправности, бити запажена.
Некада је, опет, јасно да наш европејац, као интелигентан или образован човек, не може баш дословно мислити оно што каже или напише, него да је то тек згодно претеривање, будалесање штоса ради. Рецимо, када Теофил Панчић у својој колумни каже „нема те грдобе и ужаса у Европи, а и шире, иза које овако или онако не стоји Кремљ“, онда је сваки наклоњени читалац уверен да Панчић ипак то не мисли озбиљно. Јер, само опасан лудак би заиста сматрао да се целокупни космос негативности („све грдобе и ужаси у свету“) може објаснити деловањем тек једног колективног актера („Јевреји“, „масони“, „рептили“, „Кремљ“…).
Теофил Панчић, међутим, није ни лудак, ни социопата. Он зна да то што је написао није и не може бити истина. Али, он ипак не може да одоли искушењу а да не лупета. Јер, то претеривање је „духовито“, то се његовој публици допада, а све то је стога што се, једноставно, не може претерати у оцрњивању српских националиста и њихових савезника.
Постоји још једно правило везано за културу лупетања. Што је лупèтало анонимније, односно што је већи контраст између његове безначајности и амбиције „да се постане неко“, тим је лупетање безобразније, и тим више има мање везе с истином.
Карактеристични пример је извесни Милутин Млађеновић, колумниста портала Београд 24. Ево неких његових умотворина:
„Од 7 милијарди људи колико тренутно гамиже овом планетом, 6 милијарди је рођено с умним капацитетима мањим но што их има кишна глиста. Од 100% геј особа на свету, једва да има 3% њих који су интелектом инфериорни. Коначно решење наше цивилизације је: да се удео геј особа драстично повећа“
„Знате ли, да само 0,02% људи на свету комуницирају ћириличним писмом? (мој коментар: наведени број је 130 пута мањи од стварног! – С. А). Ми ћемо да пишемо латиницом, а ви тутумраци ћирилизујте се колико вам драго„.
„У Србији има највише 5% аутентичних верника. Сви остали су битанге, обер лажови, фолиранти, лопине и неопевани бедници„.
„Умно заосталих у Србији има 99%„.
„Србија је постала једна од најлудачких ИДИОТ држава/друштава света„.
„И онда се неки давждењак из Србије пита, шта хоће та Америка од нас? Хоће знање, хоће напредак, хоће научна достигнућа. А шта хоће Србија? Да буде довека балканска циган-махала, и то јој баш иде као по лоју!“
Дакле, идеја анонимног лупèтала је: што веће лупетање – то већа пажња. А из повећане праћености ће, вероватно, на крају проистећи и толико жељена популарност.
И још једна опаска. Говоре којешта и они на власти. Али то је некако више дебилисање: „говорење глупости у циљу контроле штете“.
Ево пар примера:
„То што је Русија забранила увоз меса из Србије не значи да је то месо лоше, већ само да није довољно квалитетно„ (?!).
„Вода у Борчи и Котежу исправна, али превентивно да се не користи„.
„Утисак да (у Београду) има више комараца него раније (јер се није запрашивало на време – С. А) субјективни је осећај„ (свако ко је другу половину јуна провео у Београду може само да побесни на такву изјаву – С. А.).
На крају ћу да наведем још неколико грађанистичких умотворина, без потребе да их нарочито коментаришем.
Иван Виденовић: „Ћирилица је постала писмо мржње. Већина увреда, псовки и претњи на мрежама долазе писане ћирилицом“.
Никола Крстић: Ложимо се на то што ћирилицу нико осим нас не може да разуме. Када крену да ти пишу на ћирилици, ти само одговарај: `No speak rusky, no speak rusky`“.
Бранислав Михаљев: „Апсолутно је правило да кад нешто пише ћирилицом, то су најобичније фашистичке баљезгарије„.
Слободан Георгиев: „ЕУ је за разлику од СРБ антифашистичка творевина“.
Снежана Чонградин: „Жртве националистичких пропаганди имају трајне последице на мозгу„.
Весна Пешић: „Ја предлазем да организујемо колективно исељење из ове земље. Карту на сто и плански да је напустимо“.
Бобана Мацановић: „Нико не може да ме убеди да у земљи с два милиона мушкараца имате 37 силовања годишње” (а колико би требало да буде? – С. А.)
Маркс 21: Менструација представља озбиљно политичко питање.
Зар заиста мора да победи култура лупетања?
Categories: Преносимо
Сасвим лако штиво, а све речено, са одличним запажањима и закључивањем. Сваки ппут кад прочитам овакав текст, подсетим се да не треба ћутати, да вреди говорити, вреди разоткривати и разобличавати сву нискост и простоту другосрбијанаца. Има значаја.
“Дакле, идеја анонимног лупèтала је: што веће лупетање – то већа пажња. А из повећане праћености ће, вероватно, на крају проистећи и толико жељена популарност.”. Овом логичком низу бих додао и ово: што већа популарност, то већи друштвени утицај. Потпуно невероватно, али људи који НИЧИМ не заслужују друштвену пажњу, због саме чињенице да су популарни и да имају доступ медијима, почињу да износе вредносне судове о људима, појавама, о глобалним и локалним политичким и друштвеним питањима, да се понашају као неко до чијег мишљења се мора држати. И што је најгоре, то се и догађа. Погледајте светску и домаћу естрадну сцену, или интернет сцену – блогере, јутјубере, инфлуенсере…
Занимљив чланак проф.С. Антонића о “лупетању” у Србији, а нарочито у Београду. Свако ко се домогне неког средства и медија пише и лупета по свом нахођењу. Увредама нигде краја. Тужно је то што се тим лупетањима служе и они за које је то недопустиво према њиховим звањима и положајима на друштвеној лествици. Као да је то постала нека мода или бренд код неких људи. Са лакоћом се изговарају клевете и увреде појединих личности када су на супротној страни. Изрази као: фашиста, белосветски преварант, међународни криминалац и др. се износе без “уједања за језик”. Најтеже су увредљиве речи и изрази којe неки користе против грађана ове земље. Колективно се дисквалификују корисници ћирилице, верници СПЦ и других вероисповести..
Како да Србија изађе из ове кризе некултурног понашања? Једино примерним кажњавањем сваког починиоца таквих ружних изражавања. Као што су прописане казне за бацање отпадака на јавним местима, опушака цигарета и жвакаћих гума, тако би требало донети Закон о прекршајима у изражавању и увредама речима. У данашњим условима је лако бележити сва јавна изражавања по инфо медијима и Интернету. Свако ко се ружно изражава и вређа саговорника(е) треба да се кажњава. Када неко јавно вређа грађане одређених националности, странака или социјалних група, треба да се изведе пред суд. Ако неко не воли ову земљу и њене народе, нека иде где мисли да ће му бити боље. Али, да живи у Србији и вређа своју земљу и њене грађане на разне начине, се не сме допуштати. Држава мора да чува свој углед у земљи и иностранству. Ако сами себе не поштујемо, не можемо то очекивати од других. Неко ће рећи да је то “гушење” демократије. Боље је и то него омогућавање и допуштање “вербалне анархије”. Када законске мере донесу побољшање, све ће то бити препуштено историји. Као једна ружна епоха у цивилизацији ове лепе земље.
“Још смешније је тврдити да данашњом „већинском Србијом“ владају идеологије од пре шездесет и више година!” Evo rizikovaću da ispadnem smešan… i lupetalo 🙂
Pre svega i ovo je dobar tekst. Lepo je prikazano trovanje našeg javnog govora ne samo nekulturom nego i stravičnim idejama promovisanja kolektivne odgovornosti što je veoma, veoma opasna stvar…
Srbijom vlada gotovo isključivo komunizam. Nikada nije otišao. Nikada poražen u glavama ljudi. Nekoliko glavnih dokaza za to:
1. Ekonomske politike. Gotovo isključivo komunističke. “Vlast” i “opozicija” (KP Srbije) su toliko nasilni da se čak ni ne trude da u svojim programima objasne šta i kako a kamoli zašto nasilničkih ekonomskih politika stalne pljačke slobodnih ljudi da bi taj novac delili između sebe kao i neradnicima pod izgovorom socijalne zaštite. Mali i na društvenom nivou beznačajan prodor ideja slobodnog tržišta nikako nije dovoljan ni da pokrene društvo u pravom smeru a kamoli da ga promeni. Dobar primer komunističkog nasilja u ekonomskim politikama je ograničavanje bankarskog tržišta. Za dokaz videti Zakon o bankama (“Sl. glasnik RS”, br. 107/2005, 91/2010 i 14/2015), a naročito uslove za osnivanje banke ( jedan od njih je osnivački kapital od 10 miliona evra, član 12), pa će i tu jasno videti da nije u pitanju nikakav kapitalizam slobodnog tržišta nego najgora vrsta korporativizma tj. sprega komunističke tiranije i krupnog kapitala. Krupni kapital obično može da podnese sva ludila komunističke tiranije u smislu ograničenja slobodnog tržišta i to mu najčešće koristi radi davljenja manjih konkurenata…Najsmešnije od svega je što ljudi vide da su javna socijalna zaštita i zdravstvo nedelotvorni i neisplativi ali opet to podržavaju, pretpostavljam najviše iz straha… Javno obrazovanje su najvećim delom komunistički kampovi za indoktrinaciju. Isto tako nedelotvorno i neisplativo;
2. Propisi Srbije. Kada imate stalno “pravno” nasilje prema građanima i snižavanje dostignutog nivoa ljudskih (bolji termin građanskih) prava, što je potpuno protivustavno – da nije to kapitalizam slobodnog tržišta? Ne naravno. Dobri primeri nasilja prema građanima su između ostalog: 1) snižavanje prava žrtava krivičnih dela (preuzimanje gonjenja od strane oštećenog, tj. žrtve krivičnog dela); 2) Troškovi postupaka čime se onemogućava pravna zaštita za najveći broj ljudi a naročito pravilima o tzv. nagradi pravobranioca; 3) Pravilima o ograničenju slobodnog istupanja pred sudom u krivici i parnici tj. primoravanje građana da imaju punomoćnika/branioca. Recimo po vanrednim pravnim lekovima u parnici stranku mora da zastupa advokat. Dalje, jedno vreme je komunistička tiranija bila toliko nasilna da po slovu zakona morao je da zastupa građane advokat u parnici odnosno mogla je da nastupa lično ali ako izabere punomoćnika morao je biti advokat (ZPP 77/11). Dakle, nije komunistička tiranija samo ograničila pravo na slobodno istupanje pred sudom nego je i ograničila pravo na izbor punomoćnika (slobodno tržište ;)) Takve budalaštine traju u propisima Srbije da ste vi meni živi i zdravi… Sigurno mi nećete verovati da je za vreme Tita komunistička tiranija bar formalno bila manje nasilna od današnjih njihovih naslednika je l’ tako? 🙂
Kada se ta i slična nasilja lepo prouče dođe se do neminovnog zaključka – država je rak a komunizam glavna hrana tog raka, glavno gorivo njegovog razvoja…;
3. Stav prema porodici, deci, Srbima i Pravoslavlju. Pisao sam o organizovanju zločinačke ideologije u politici u smislu odnosa prema “rodnoj” ravnopravnosti te i tu možete videti zločinačku, komunističku ideologiju na delu uz gotovo stopostotnu većinu u našoj politici i Skupštini. Videti naročito drugaricu Zoranu Mihajlović koja se poziva na drugaricu Kolontaj pa ćete i tu videti koja ideologija vlada Srbijom: “Šta bi nam danas, na 8. mart, rekla Klara Cetkin? Šta bi nam rekla Aleksandra Kolontaj? Šta bi nam rekle svaka od 15.000 žena koji su pre 108 godina štrajkovale u Njujorku tražeći kraće radno vreme, bolje plate, trudničko odustvo i zabranu dečjeg rada?
Verujem da bi nas Klara pitala, izvinite drugarice, jesam li se zbog Vas borila u Kopenhagenu da uvedem ovaj praznik. Aleksandra bi nas pitala, drage moje, jesam li ja zbog Vas ubedila Lenjina da u boljševičkoj Rusiji ustanovi 8. mart? Krojačice iz Njujorka pitale bi da li su zbog nas ostale bez 140 svojih drugarica koje su 8. marta 1911. izgorele u požaru fabrike tražeći veća prava?”
(Potpredsednica Vlade Srbije i Ministarka građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, tekst u Večernjim novostima 08.03.2016 pod naslovom Zorana Mihajlović: Zar su cvet i poklon jedino što je ostalo od 8. marta?) O masovnom ubijanju beba (abortusu) da i ne govorimo…;
4. Ideje kolektivizma. Recite mi po čemu se suštinski razlikuju Dveri od SPS? Po čemu DSS od SPS? Nema “vlasti” i “opozicije” nego postoji samo jedna KP Srbije. U Srbiji su na delu isključivo sukobi zapadnih (tzv. liberali, demokrate i sl.) i istočnih (tzv. socijalisti, nacionalisti, idemo sa Rusijom i Kinom i sl.), komunista u okviru KP Srbije a oko podele plena zvanog Srbija a ne oko bilo kakvih vrednosti. Njihova suština je ista.
5. Nedostatak borbe u javnom govoru za slobodu pojedinca. Nemamo stranaka desnice odnosno konzervativnih (bar ne značajnih). Koliko ste ljudi u javnom govoru videli da govore protiv raka zvanog država i da se zalažu bar za smanjenje države ili njeno ukidanje? Od ljudi koji su uzeli crvenu pilulu vidim mahom ljude koji kao da su uzeli pola tog leka 🙂 Ili su razumni u ekonomskim politikama u smislu prepoznavanja umobolnog nasilja države a slepi ili nezainteresovani za društvene ili je obrnuto. Za ove godine bavljenja najboljim hobijem komentarisanja na internetu videh tek jedan (dva al’ ajd’ da ne hvalim sam sebe… :)), blog koji se zalaže za slobodu pojedinca u celosti i svega nekoliko komentatora na JT koji su minarhisti rekao bih. Jedina značajna organizacija u našem društvu koja se po prirodi stvari bori za konzervativne vrednosti je SPC.
Poseban problem u našem javnom govoru je da se govori bez navođenja dokaza, što gotovo uvek siguran znak zatrovanosti zločinačkom ideologijom…
Као одговор за Разлози за бригу.
1) Zašto želite “Закон о прекршајима у изражавању и увредама речима”? Zašto želite da date državi tu vlast da kontroliše govor? Uvreda nije pozivanje na nasilje i treba da bude privatan spor između pojedinaca ako već žele da troše vreme na rasprave oko toga :);
2) “Ако неко не воли ову земљу и њене народе, нека иде где мисли да ће му бити боље” Šta to znači voleti svoju zemlju? Volim sebi bliske ljude. Zemlju u smislu zemljišta eventualno mogu u nekom poetskom smislu… Ako mislite na državu zašto da idem iz Srbije ako mislim da je država rak i (nužno, bar za sada), zlo i ako mislim da je postepeno treba smanjivati i u idealnoj situaciji vremenom i ukinuti? Kako da volim narode? Kako se preziva čuveni gospodin Narod o kojem toliko pričaju ljudi… ?;
3) “Ако сами себе не поштујемо…” Koji to mi? Kako to ti “mi” mogu tog nekog “sebe” da poštuju?;
4) “Када законске мере донесу побољшање” Kada su donele gledajući uopšteno recimo Srbiju?
Весна Песић: „Ја предлазем да организујемо колективно исељење из ове земље. Карту на сто и плански да је напустимо“.
Кад би барем сви ти латиничари, велики европејци и људскоправаши и правашице најзад то и урадили! Али и то је, наравно, само лупетање и будалесање, као кад је ономад и холивудска „елита” претила да ће се иселити у Канаду ако Трамп победи. И ништа…
Господине Антонићу, одлична запажања и разобличавање, као и увек. Хвала!
Новосађанима су најизразитији примерци лупетала г. Грухоњић, екипа из НДНВ и Одсека за медијске студије на Филозофском факултету, где је и сам наставник. Ако се упустите у мазохистичку авантуру читања чланака дотичног – гле чуда на порталу Lupiga .com (што уредно преузима и Autonomija) – сазнаћете о себи и српском народу оно што “пас с маслом не би појео” и збланути, и згранути, питаћете се какво се чудо с нама десило да у северној српској покрајини образовање младих и обликовање стратешки важне и истински интелектуалне елите поверимо оваквим, изразито антисрпским, кадровима? То је недопустиво, ако смо иоле одговорна нација. Чак и да је, због мира у кући, дата слобода аутономашким идејама, то би морало бити у комбинацији са национално свесном идејом, а не овако – апсолутно преовладавајуће. Млади људи, многи традиционално васпитани студенти су пред свакодневним, великим искушењима. И све то о трошку – Србије!
Слушам неки дневник, у коме кажу:
Хрватска планира изградњу депоније нуклеарног отпада у Трговској гори, на самој граници са БиХ / РС. Министар екологије Хрватске тим поводом каже да се сви, најприје власти Босне и Херцеговине, Републике Српске – требају понашати одговорно.
Волио бих да овај гест неко назове правим именом.
О лупетању ?
Занимљиво је да Слободан Антонић одлично запажа лупетање грађанске опозиције
“Грађанерске” или “грађанистичке”, како је он обично назива.
И да уопште не примећује лупетање оних који су на власти : министара и
посланика СНС.
Претпостављам да цени и поштује изјаве Војислава Шешеља.