По(р)уке из Грузије са антируских демонстрација које су личиле на Девети март

Александар Чотрић (Извор: Данас)

Затекао сам се у парламенту Грузије, у Тбилисију, 20. јуна, када је група опозиционих посланика и активиста из странака Европска Грузија и Јединствени национални покрет прекинула годишње заседање Интерпарламентарне скупштине православља, зато што овим скупом председава посланик руске Думе Сергеј Гаврилов.

Протестанти, огрнути за ставама Грузије и Европске уније држали су транспаренте са порукама: „Русија убија“ и „Руске трупе ван из Грузије“. Искористио сам прилику да разговарам с њима, и објаснили су ми да је неприхватљиво и за Грузију увредљиво да се са места на којем седи председник националног парламента, обраћа на руском језику представник окупаторске земље која је запосела двадесет посто грузијске територије, да је Гаврилов члан Комунистичке партије Русије и да се налазио у Јужној Осетији током ратних дејстава 2008. године.

После прекинутог заседања међународног форума, који је окупио православне посланике из 23 државе, демонстранти су почели да се окупљају испред хотела у којем су били смештени учесници. Петоро руских посланика брзо су евакуисани из хотела и првим летом су се упутили ка Москви.

Демонстрације су исте вечери настављене испред здања највишег законодавног тела. Маса људи испровоцирана посетом руског посланика покушала је да упадне у парламент пробивши кордон полиције и бацајући каменице и флаше, на шта су полицајци одговорили сузавцем, гуменим мецима и воденим топовима. Повређено је више од три стотине људи, а многи су и данас у болницама. Изблиза сам посматрао ове демонстрације које су трајале док није свануло наредног дана, и морам признати да сам се и сам отровао сузавцем, баш као и 9. марта 1991. и 1. јуна 1993, када је Вук Драшковић предводио демонстрације против Слободана Милошевића и тражио да се Србија одвеже од комунистичког мртваца и постане део европске породице народа. Демонстрације у Тбилисију, на којима су ношене америчке и заставе ЕУ, а испод фотографија руског председника је писало: „окупатор“ и „убица“, резултирале су тиме да је оставку поднео председник парламента Иракли Кобакхидзе, који је недавно посетио Србију и говорио у нашој Скупштини. Интересантно је да је вест о томе саопштио генерални секретар владајуће партије Грузијски сан Каха Каладзе, кога се љубитељи фудбала сећају као сјајног фудбалера одбране шампионског тима „Милана“.

И ови догађаји показали су колико Русија све више губи утицај и у своме суседству и на простору бившег Совјетског Савеза. Грузијска председница Саломе Зурибашвили поручила је одмах после бурних догађаја у престоници кавкаске републике, да главни циљеви Грузије остају повратак отцепљених територија и чланство у Европској унији и НАТО-у.

Подсетимо се кратке историје (полу)распада глобалног блока којим је доминирало руководство смештено на Црвеном тргу. Из совјетске орбите 1948. прва је изашла дотадашњи сателит комунистичка Југославија. Албанија је 1968. године напустила Варшавски пакт, због окупације Чехословачке. Совјетски Савез је седамдесетих година протеклог столећа почео да губи економску, политичку и војну моћ и уплив на земље Африке и Азије које су се претходно ослободиле колонијалног статуса западних метропола, али им и нови тутор са истока није био потребан. Можда би резултати те сарадње били бољи да се СССР оријентисао на извоз високотехнолошких производа, а не на извоз комунистичке револуције. Опадање значаја званичне Москве продужено крајем осамдесетих година прошлог века распадом источног комунистичког блока у коме је главну реч водио СССР, а затим и потпуном дезинтеграцијом ове државе 1991, после неуспелог војног пуча и покушаја комуниста да се врате на власт и зауставе историјски ход ка поштовању људских права, демократији, плурализму и слободном тржишту. Из „братског загрљаја“ са Русијом 2014. године изашла је Украјина, а сличне тенденције све више показују и Казахстан, Јерменија, па и Белорусија. Русија је преко својих служби покушала да задржи или поврати утицај у Црној Гори и Македонији, али је то завршено потпуним неуспехом и још снажнијим окретањем Подгорице и Скопља Европској унији, САД и НАТО-у. Русија зато сада покушава да у „топлом братском загрљају“ задржи Србију и Републику Српску.

Показало се и да је пројекат Москве – Евроазијска економска унија поприлично нефункционалан и да у свим сегментима економије и привреде знатно заостаје за Европском унијом. ЕАЕУ је настала 2015. године и настоји да и са државама изван савеза закључује споразуме о слободној трговини, али је, до сада, такав споразум потписала само са Вијетнамом. О економској инфериорности источног економског блока у односу на западни, говоре и подаци који се односе на Србију: Укупна робна размена Србије са ЕАЕУ у 2018. години износила је 3,4 милијарде долара, а то је свега 7,5 одсто од укупне спољнотрговинске размене наше државе у 2018. години, која је износила 45,1 милијарду долара. Са друге стране, у истом периоду, спољнотрговинска размена са земљама чланицама Европске уније износила је преко шездесет одсто укупне размене, док други по важности партнер наше земље јесу државе ЦЕФТА, са којима Србија, такође, има делимично бесцарински режим спољне трговине.

Да се у Русији не живи тако добро као што неки мисле и у нашој земљи, показују званични руски подаци, према којима се из ове земље од 2000. године на запад иселило између два милиона и петсто хиљада и два милиона и осамсто хиљада људи. Од 1991. године Русију је напустило више од милион научника, што је проглашено за велику опасност по националну безбедност.

Несумњиво је чланство Србије у ЕУ диктирају и национални и развојни и безбедносни и духовни интереси. Само је Европска унија гарант да ниједан грађанин Србије, ни Србин ни несрбин, не може имати статус туђинца у било којој држави Европске уније и да појмови иностранства, расејања и дијаспоре губе своје традиционално значење.

Ова интегративна суштина Европске уније у интересу је српског народа и свих у Србији.

Аутор је заменик председника СПО-а

(Данас, 2. 7. 2019)

Categories: Преносимо

Tags: Александар Чотрић, Грузија, Девети март, Русија, СПО, Србија