„Толеранција”, као врховно начело, контролише колективни живот и подржава његове институције. Институција LGBT је данас једна од његових стубова

LGBT популација захтева „толеранцију“ која превазилази оквире нормалног толерантног понашања, и захтева од „других и другачијих“ да се према њој односе на исти начин као „грађани“ у земљама у којима је постојао, или још увек постоји култ личности. Лако се може уочити ултимативни захтев LGBT популације да ужива такав култни друштвени положај, одн. налази у позицији која се не оспорава (не сме ничим да доведе у питање).

Култ личности је термин који је први употребио Никита Хрушчов у извештају на затвореној седници током последњег дана XX конгреса Комунистичке партије Совјетског Савеза, 1956. године, а који означава јавно некритичко истицање и величање (уздизање) политичке позиције неке личности. У овом случају реч је о структури личности једне мањинске популације, неприкосновене друштвене групе, повлашћене у погледу свог начина живота, привилеговане у тој мери да не трпи никакве приговоре, и која је себи (уз безрезервну подршку власти) приграбила такву позицију, да је постала политички недодирљива.

Такав култни статус (у овом случају целе једне заједнице родно различитих особа) представља врсту идолопоклонства неким извиканим „вредностима“, које режим (из свог интереса) намеће друштву по сили власти, дајући томе законски оквир. Власт ултимативно захтева од свих да такво стање беспоговорно (некритички) прихвате и уважавају, овакав статус LGBT заједнице и односе према њеним члановима обавезно са дужним поштовањем (да их ни у чему не оспоравају) и да обавезно изађу у сусрет свему што таквим особама падне на памет, и шта они без икаквих ограничења практикују, да се такво понашање ничим не омета и беспоговорно толерише.

Свако одступање од овог захтева, који поставља култ личности родно различитих особа, сматра се преступом и подлеже санкцијама. Забрањен је сваки (евентуални) отпор чак и мисаони (било какав критички став), ма колико да је утемељен, промишљен и истинит.

Притом, захваљујући овом постдемократском култу личности, они имају право да се понашају како год им се прохте, јер њихово практично деловање ничим није (законски) ограничено (у том погледу они су потпуно суверени, тако да се сваким даном појављује све више „родних идентитета“… њихов број се непрекидно увећава …), а однос према таквом животном стилу мора бити једино – беспоговорно прихватање. Није дозвољен ни најмањи приговор оваквом развоју ствари и друштвеним последицама до којих ће он довести.

Не постоји могућност критичког односа према томе (према овом култу личности), нити простор за било какав приговор теоријској основи и популистичкој пракси ових „особа“, чији се начин живота и ширење идеолошког утицаја, ничим не може довести у питање, а најмање спречити. У овој ствари је власт неумољива. Томе се само може рећи „ДА“. Због свега овога, реч је о култу личности.

Култ личности родно различитих особа, уз подршку режима, користи технике масовних медија, пропаганду, спектакл, јавне манифестације (обавезне параде у част свог култа), уметност (поткултуру) како би идеализовала слику о себи и стално јавности указивала на свој изузетни (повлашћен) статус (и потврђујући га на тај начин), представила себе као ону која очекује, и прихвата, само неупитно ласкање и хвалоспеве.

Када неко, уз одлучујућу „подршку власти“ има овако повлашћен статус, онда нема ни говора о равноправности (повлашћени нису равноправни), а света „толерантност“ је ту да га осигура, како се њихов повлашћени положај ничим не би довео у питање.

Овај постмодерни култ (родно различитих) личности је део најсавременијих техника социјалног инжењеринга, иза којег стоји ЕУ, а подржава локална државе, у нашем случају држава са доминантном партијом и ауторитарним вођом (који су узурпирали исти такав статус себи, користећи се силом власти).

То смо добили са демократијом – плурализам култова личности. Касту (политички) недодирљивих. Други могу само да им аплаудирају. Реч је о једној симбиози култова личности која паразитира на (већинском) друштвеном организму, који има улогу искључиво „хранљиве подлоге“. Очигледно да култ личности не постоји само у фашизму и комунизму, него и демократији у којој они имају плуралистички карактер. Зато није необично (а сада је то свима јасно, јер сви – нажалост – живимо у капитализму), да је савремена демократија полицијска (тоталитарна) држава, на челу са диктатором свих диктатора – (постлибералном) економијом.

Дискриминација

Ако се узме у обзир дефиниција дискриминације, постаје очигледно да се LGBT популација утемељила управо на дискриминацији, а да је „дискриминацијом“ означен само отпор овој дискриминацији. Узрок се овде (из политичких разлога, интереса власти) никада не узима у обзир (не доводи у питање), него се режим бави само његове спорадичним последицама (повременим, наводно „дискриминаторним“ отпорима овом обесправљивању).

Толико о равноправности!

Где је ту равноправност, у ситуацији када дискриминатор може у сваком тренутку да без икаквог образложења оптужи било кога за дискриминацију, јер се осећа „дискриминисано“. А како изаћи на крај са нечијим осећањима (у тој ситуацији никакви аргументи не помажу)… И ко је онда ту „дискриминисан“, када – по закону – само једна страна може бити дискриминисана? Исти случај је и са „насиљем у породици“, увек је жртва насиља – жена. Ко прави ове разлике и о каквим разликама је реч (који је смисао таквог разликовања)?

Овакве разлике чине бесмисленим све приче о „родној равноправности“ и „дискриминацији“ само родно различитих особа. Ко је жртва, а ко насилник одређују власт у складу са својим потребама. Зато је реч о култу личности ове необичне заједнице, култу који забрањује и кажњава све осим (једнодушног) аплауза, и у том смислу нас (баналне и прозаичне) лишава свих, права осим оног да им (акламацијом) дајемо безрезервну подршку, повлађујемо свим њиховим одлукама и практичном „деловању“.

Толеранција

У савременом политичком дискурсу, толеранција је светиња, несумњив моралистички (не морални, него моралистички) критеријум. Она је темељ плуралистичке (грађанске) демократије.

У буржоаском (капиталистичком) друштву је наводно све је дозвољено, под условом да то прати „толеранција”. То значи да није дозвољено све оно што се може означити као нетолерантно понашање, а то је увек много више од оно што ми унапред можемо претпоставити. Тако се мора толерисати и LGBT популација, јер је све друго (законом) забрањено…

Парадоксално је да је култ личности постојао у тоталитарним системима који нису били ни мало толерантни (фашизам и комунизам), а у демократији је обавеза „толеранције“ створила култ личности, не један, него много култова личности (уосталом, демократија је „плуралистичка“). То је због тога што ова „толеранција“ није спонтана, него је захтевана са позиција власти; не постоји из уверења (не долази „одоздо“), него због принуде (наметнута је „одозго“).

Власт је од „толеранције“ створила џокера, којег убацује у игру увек када је на било који начин у питање доведен ред ствари који је она (из економских разлога и потреба своје власти) успоставила… Свака критика успостављеног стања, било ког вида демократске нетолеранције, власти тумачи се као опасан знак „нетолеранције” и неприхватљиви облик репресије над оним што она сматра да се мора толерисати.

LGBT популација спада у једну од најважнијих друштвених група које се морају уважавати и толерисати по сили закона. Довођење у питање ње и њеног статуса, макар и у најблажој форми, сматра се „дискриминацијом“ и тиме се прекида (искључује) свака могућа дискусија. Следи једино тужба због дискриминације.

И како овај капиталистички свет напредује и „постаје толерантнији”, све већи број понашања се оцењује се као „нетолерантност“ и „недопустива форма дискриминације”… „притиска”, или „тежње ка доминацији”…

Увек остаје питање: чије нетолеранције? Однос према LGBT популацији је добар пример за то. Ко је ту нетолерантан и ко се дискриминаторски понаша? Ако има неких недоумица, треба само узети у обзир на чијој је страни власт. Тада све постаје јасније.

Очигледно је да у „демократији“ нису сви пред законом исти, неки су „истији“ од других.

Једна од идеолошких прљавштина је и то да се „нетолерантност” по правилу изједначава са насиљем, свирепошћу, чак и када несугласице не излазе изван оквира вербалног. На тај начин је уведен у игру и „вербални деликт“, који је несумњиво дискриминација (али се и једно и друго игнорише, упркос извиканој демократској „слободи говора“ ), која је обогаћена захтевом за (обавезном) „политичком коректношћу“ (која је то исто, само има другачији назив).

Међутим већини то промиче, јер „демократска свест“ је таква, (свесно или несвесно) прилично ограничена. И то овакве ствари чини неподношљивим, бар када је реч о мислећим (и савесним) људима

Политичка коректност је захтев који режим поставља свима у своју корист, а они који се тако понашају (у складу са овим захтевом) су опортунисти или сервиси режима. Сви други, који режиму не иду „низ длаку“, ризикују да буду (кад-тад) оптужени као „дискриминатори“.

Такав сервис власти су посредно и припадници LGBT популације. Посредно, а то значи њихови посредници, одн. (самопроглашени) заступници (који су истовремено и опортунисти … те две ствари се неодољиво привлаче).

Као и већина темељних демократских вредности, као што су нпр. слобода, демократија, и толеранција је потпуно апстрактан појам, чија је садржина већини потпуно „мутна“…

Иза „толеранције” су скриване многе (несумњиво) негативне појаве. Она у себе укључује и немалу количину (мање-више очигледне) хипокризије (става у који се не верује, а који се пропагира из личне, или колективне себичности), само зато да неко своју политичку позицију учини безбеднијом, ако већ не и подношљивијим и лакшим.

Постоји тенденција у савременом (западном) свету да се позивањем на „толеранцију” осигурају „јавне врлине” (које као кулиса скривају огромно лицемерје и цинизам), „врлине“ које су у највећој мери лишене такта, саосећања, правичности, благости, доброг васпитања, знања и бриге. Оне су успостављене да сакрију (опортунистичко-конформистички) егоизам, хипокризију „политичке коректности”, како би се прикрила, стварна некоректност, нетолерантност, себичност, насилништво, грамзивост, примитивизам, аматеризам, игноранство, стварна (себична) незаинтересованост за опште стање у друштву, и остварио неки парцијални (саможиви, себични) интерес. Оваква „толерантност” је само корисно идеолошко средство, провидан изговор за штетне праксе, које доприносе декаденцији и распаду садашњег друштва.

Данас је „толеранција” појам испражњеног садржаја, све удаљенији од основног значења, без специфичне тежине и првобитног садржаја. Сведена на оруђе идеолошке манипулације, постала је апстрактно (моралистичко) начело, за које се (неосновано и арбитрирано) тврди да свима, само по себи, доноси (искључиво) мир и хармонију.

Када говоре о „миру и хармонији“ имају у виду демократски status quo, у којeм нема ни мира, ни хармоније… Потпуно у нескладу са својим основним (изворним) значењем, „чиста толеранција” изазива сасвим супротан учинак. Њена примена (генерално) делује поражавајуће и штетно, зато што пре свега штити нетолерантност, један (крајње) искључив, репресиван (капиталистички) поредак, подупирући хипокризију привилеговане олигархије и омогућава јој да (у недоглед) „остане неометана у свом уживању”, као и да смислени живот сроза у преживљавање испуњено испразним (и у суштини лажним) задовољствима.

„Толеранција”, као врховно начело, контролише колективни живот и подржава његове институције. Институција LGBT је данас једна од његових стубова.

Циљ овако (идеолошки) схваћене „толеранције” и начин њене (зло)употребе је да у конфликтима фаворизује једну страну, владајући поредак, а LGBT популација је део владајућег поретка. Таквом изменом садржаја, идеал „толеранције” постао је пуки средство режима, а родно различите особе (свих боја и нијанси) су сведени на инструмент власти. Истина, не буне се они директно, него то раде преко посредника, (самоизабраних) заступника њихових права …

Питање је и колико чланова LGBT заједнице подржава ове њихову заштитничку улогу и одобрава све те активности које самостално изводе у њихово име?

У којој мери доприносе огорчености која постоји у друштву према поступцима припадника LGBT заједнице (а она несумњиво постоји … довољно је видети колико је бројно полицијско обезбеђење њихових „парада поноса“), према поступцима у које се убраја и ова хајка коју воде неке НВО организације и некакви „заштитници грађана“ (не свих грађана, него само неких привилегованих група грађана)?

О томе би могли добро да размисле. Они у тој игри имају беле фигуре.

Режиму овај сукоб не смета. Напротив, само га јача.

Још је Џон Лок, расправљајући о толеранцији, истицао да увек треба бити неповерљив према апстрактним и априорним принципима, када се у политичком животу примењују као најјачи аргументи у спору и приказују као (несумњиви) критеријуми, да би се онда (отвореном или прикривеном пристрасношћу) одређени ставови неутралисали, а подржали супротни, фаворизовала једна страна (или странка) у спору, на рачун друге.

Пристрасност, тако, постаје битна одлика ове концепције, а „толеранција” и њено истицање (као несумњивог критеријума) служи да се свака одлука, која је по вољи власти, спроведе са крунским изговором, као и да се буде крајње нетолерантан према онима који се означе као „нетолерантни” (теоријски према било коме, практично за било који поступак).

Политички живот демократског (капиталистичког) друштва одређују праксе које нису искључиво репресивне, него су, пре свега, манипулативне. Захтев за „толеранцијом“ је једна манипулативна стратегија (коју аутоматски подржава теза о „дискриминацији“).

Капитализам све прихвата, али под својим условима, а они који „демократска правила” не поштују и одбацују, бивају означени као „нетолерантни”, чак и као „терористи”, тако да на крају наводно дискриминисани „други и другачији” постају, у складу са оваквом логиком система, они који дискриминишу (и све то у улози сталне жртве).

Иако је „толеранција” истакнута као највиши идеал, она не обавезује демократско друштво на толерантност према оном понашањима које оно означава као „нетолерантна”. Напротив „толеранција” га „обавезује” да се томе супротстави и буде репресивно према сваком таквом чину, пре свега, свим врстама отпора, третирајући их чак и као облике фанатизма.

На крају крајева, тако схваћена „толеранција“ и постоји због тога. Сваки начелан аргумент, који се критички односи према демократском систему и теоријски и практично се одбацује, тако што аутоматски бива означен као „један облик нетолерантности и репресије”. LGBT популација профитира на томе, а посебно њени заступници (лично … на томе граде своје каријере и себи обезбеђују добре приходе)… То је основни механизам ове круте идеологије и њене (комотне) реторике. Главни задатак „толеранције” није да реши социјалне тензије, него да их ствара.

„Отворено (демократско) друштво” данас крсташким ратом за „толеранцију” (а против дискриминације мањинских група) настоји да суспендује наде оних „јаких и (светлих) умова” који са њима не деле благотворне последице постмодерно испољених идентитета и њихове „слабе мисли”…

Categories: Разномислије

Tags: ЛГБТ, Ненад Ћурковић, демократија, дискриминација, политичка коректност, толеранција