Такво неодговорно и безочно клеветање Цркве, какво предузимају наши аутошовинисти, није тек ружно, глупо и ниско. Оно је и опасно
Слободан Антонић (Фото: Медија центар)
Изгледа да се код наших случајних Срба правоверност посебно воли доказивати истресањем на СПЦ.
Тако су, недавно, „Жене у црном“, с још две феминистичке НВО, испред Патријаршије уприличиле „антиклерикалну феминистичку акцију Моје тело = моја аутономија”. Старији мушкарац, рецимо, држао је паролу „Доле Црква, доле Бог, даље од тела мог“ (занимљиво је да репортерка листа Данас у извештају није умела да препише садржај пароле, већ је „Цркву“ и „Бога“ ипак ставила малим словом – ето што је идеолошка будност!).
Млада, урбана жена, такође, држала је паролу: „Ја ћу абортирати, никог нећу питати“. Мени се, међутим, највише допала колегиница, професорка биологије с Београдског универзитета, која је носила паролу „Све смо абортирале“! (мало чудно за наше врле Европљанке, имајући у виду да су контрацептивне пилуле изумљене пре шездесетак година, а гумени презерватив пре сто и шездесет).
У извештају једног другог медија стајало је, такође, да су Жене у црном, „извеле моћан перформанс који је указао на мешање Цркве у основна права жена на абортус и контролу сопственог тела“. Када сам погледао овај „моћни перформанс“ (снимак овде, 0:23-1:34), видео сам ништа друго до игроказ достојан најпримитивније пропаганде из 1945. године. Једна постарија жена, наиме, писала је по асфалту: „Моје тело, моја аутономија“, док је млађи мушкарац, костимиран као свештеник, ишао за њом и то брисао. Е баш је моћно!
Међутим, остало је нејасно – због чега је, заправо, организован протест испред Патријаршије? Код нас је абортус легалан од 1929. године, а саставни део здравствених услуга, уз тек лични захтев, од 1974. године. У скупштинској процедури, такође, не налази се никакав закон који би смерао да укине или ограничи побачај. Патријаршија пак, са своје стране, нити је покренула иницијативу у том смислу, нити је променила (пооштрила) став према том питању.
Али, наше „грађанке“ ипак су нашле за сходно да обзнане да је СПЦ некако и за нешто крива. Зато су против ње протестовале. Црква је, изгледа, крива само зато што морално осуђује абортус. Тек због свог другачијег мишљења о томе.
Шта се, забога, феминисткиња тиче морални став СПЦ о абортусу? Оне нити иду у цркву, нити слушају поуке хришћанских духовника. Оне стварно могу, неомеђене ма каквим законом, да раде са собом шта им је воља. У томе, њих лично, СПЦ никако не угрожава.
Али, проблем је баш у томе што наше „Жене у црном“ не дозвољавају да ико има другачије мишљење. Оне протестују што такво мишљење уопште постоји. Заправо, оне су тек део једне раширене и увредљиве кампање међу Србима против свега што има везе било с традицијом, било с хришћанством, било са Црквом.
Са протеста „Моје тело = моја аутономија” (Фото: Снимак екрана/Радио Слободна Европа)
То истресање по СПЦ нарочито практикује наша „елита“. Рецимо, Кокан Младеновић, у једном интервјуу, с презиром прича о „тој нашој несрећној, скандалозној православној цркви“. Али, зашто је Црква „скандалозна“? Да ли је господин Кокан Младеновић верник? Да ли се он сада, у дубини своје хришћанске душе, нашао саблажњеним неким људима и неким појавама у СПЦ?
У том смислу, баш ме занима, ако је господин Кокан верник, у коју цркву иде, који свештеник му свети водицу, коју славу слави?
Но то је „пребројавање крвних зрнаца!“, ускликнуће просечни београдски аутошовиниста. Али, заиста, ако господин Младеновић није верник – шта га пак онда брига за скандале у СПЦ? То ионако није његова институција или организација. Нити „скандали“ њега лично могу ма како да угрозе.
Али не, битно је да у свакој прилици пљуцнемо по Цркви. Битно је да кажемо било шта потцењивачки, било шта увредиљво. Јер, управо тако се потврђује статус у нашој „елити“.
Или, рецимо, ево шта је недавно посланик Горан Јешић (ДС), усред настојања монтенегринског режима да преузме цркве и манастире, написао: „Ратовали смо за разне ствари у прошлости: ердутске винограде, белу технику, Карлобаг и Вировитицу, станове по Новом Београду; али никада још нисмо ратовали за комад тела, мртвог, положеног у некој ЦГ цркви! И онда кажу како се нисмо продуховили као народ“.
Ratovali smo za razne stvari u prošlosti: erdutske vinograde, belu tehniku, Karlobag i Viroviticu, stanove po Novom Beogradu, ali nikada još nismo ratovali za komad tela, mrtvog, položenog u nekoj CG crkvi! I onda kažu kako se nismo produhovili kao narod.
— UžičkaRepublika (@gjesic) June 18, 2019
Мошти су, дакле, тек „комад тела, мртвог, положеног у цркви“?! Свако кога познајем зна да су свете мошти посебна вредност за хиљаде овдашњих поштовалаца. Колико треба да будеш лишен људскости па да на тај начин повредиш осећања на хиљаде својих верујућих суграђана?
Сваки антрополог или социолог разуме да је посебан однос према „телима мртвих“ саставни део елементарног хуманитета. Да није тако, „тела мртвих“ једноставно бисмо бацали у најближе контејнере.
Заправо, људскост у нама каже да и мртви имају право на достојанство. Поготово имају право на достојанство они који своје мртве поштују. С којим се, онда, правом све те људе, живе и мртве, усуђује да вређа Горан Јешић? Зар ни мало не осећа да у томе постоји нешто дубоко погрешно?
Али не, вређање верника и духовника сасвим је нормално код наших „Европљана“. Тако, Динко Грухоњић, сада доцент на Филозофском факултету у Новом Саду, и не мисли да је проблем ако за монахе или свештенике СПЦ користи увредљив термин – „црномантијаши“. Док о трошку српских пореских обвезника подучава студенте новинарству, Грухоњић би јамачно требало да студенте упозори како се хомосексуалци не смеју називати „педерима“, а Албанци „шиптарима“ – јер је за те људе то увредљиво.
Извор: Lupiga.com
Али исто правило, очигледно за Грухоњића, не важи када је реч о духовницима и верницима СПЦ! Њих до миле воље можете, потписани пуним именом и презименом, називати „црномантијашима“, „поповима“, „примитивцима“, „нациЈоналистима“… Због тога уопште нећете доживети ма какву осуду. Због тога нећете осетити чак ни било какву нелагоду.
Заправо, тек тим увредиљивим речником ви ћете се квалификовати за улазак или останак у високом друштву наше арогантне и аутоколонијалне елите. Зато је тај примитивни, дерогативни речник толико жилав и толико раширен.
Или, узмимо на пример, шта је председник Грађанског демократског форума (отцепљени део ПСГ), Александар Оленик написао: „У праву је Мило (Ђукановић), СПЦ у ЦГ чува идеју велике Србије (види Ђукановићеву изјаву овде), али исту националистичку, ретроградну и политику која је довела до ратних злочина, СПЦ представља и у Србији, што је још горе“. Зато би, по Оленику, ваљало, између осталог, „да верско образовање буде избачено из државних школа а о ‘славама и литијама’ државних органа да не причамо“, док „политичко деловање цркве треба кажњавати“.
Овде се, као на длану, од паушалних оптужби да је цела Црква крива за „националистичку, ретроградну политику која је довела до ратних злочина“, тек у два корака стигло до захтева за репресијом. Треба, једноставно, избацити веронауку из школа, забранити литије и казнити читаву СПЦ као институцију.
То је типично стање ума нижеразредне „парохијалне политичке културе“. За ситног паланчанина из какве забити, наиме, читава сложена и разграната институција – попут државне администрације – стопљена је у монолитни и неиздиференцирани ентитет. Тај „дивљак“ јој се диви или је мрзи, свеједно, али није у стању да аналитички одели и разликује ни људе, нити одсеке, или фракције… Тај „дивљак“, заправо, још није ни добацио до политичког. Он има тек шаманско-фетишки однос спрам структуре коју нити разуме, нити је у стању да је оцени.
Александар Оленик (Извор: Све о Српској)
Тако ни Оленик не види СПЦ као састављену из појединачних људи, јерархије и верника, као и из њихових поступака. Не, за њега се све стапа у једно. Црква је као таква крива за целокупну „великосрпску идеологију“ и целокупне „ратне злочине“ из деведесетих (који су, такође, један монолитни ентитет). Зато ваља in modo barbarico целу Цркву једноставно „казнити“ – тако што ћемо веронауку избацити, а литије забранити.
А то је, јел` тако, савршено у складу с политиком Оленикове групе која себе дефинише као грађанску и демократску. Питам се само: каква би тек била Оленикова политика да није „грађанска“ и „демократска“?
Најлицемерније ми је, пак, оно када после свих политичких увреда и клевета које су наши грађанисти изрицали на рачун Цркве, они у једном тренутку ипак пожеле да политички искористе Цркву. Па када Црква, из било ког разлога, не одговори на та очекивањима, е онда се ти увређени случајни Срби још више острве на „нашу несрећну, скандалозну православну цркву“.
Тако се, на пример, десио „скандал“ да приликом једне протестне шетње наши грађанисти нису могли да уђу у Храм Св. Саве и запале свеће. О томе је ноторни другосрбијански портал Vice известио под насловом: „Шетња за Оливера у фотографијама: Храм Светог Саве затворен за хиљаде грађана“. А Татјана Војтеховски је написала: „Грађанима је забрањено да уђу у Храм да запале свећу за Оливера. Храм су ЗАКЉУЧАЛИ (наглашавање изворно – С. А.). Боже запамти. Знају шта раде“!
Извор: Vice.com
Међутим, ти наши велики „верници“, који су, ето, толико пропатили због закључаног Храма, не само да су хтели да уђу на погрешан улаз (у Храм се, наиме, улази из Куршумлијске), него чак нису знали ни за „ситницу“ која је сваком од верујућих позната – да се већ одавно практикује да се свеће не пале у цркви (због дима који оштећује фреске и иконе), већ у капелама поред цркве.
Штавише, поменута „верница“, Татјана Војтеховски управо је „славна“ по вулгарним објавама против СПЦ: „Прекините да третирате жене као расплодне краве, дужни сте да решите педофилију у оквиру цркве и одјебите више од наших материца“.
И сада, одједном, та иста госпођа Татјана-Одјебите-Војтеховски нашла се згрожена што се закључана врата Храма Св. Саве нису с херувимским химнама пред њом отворила, да би је пропустила како би Она, уз звуке јерихонских труба, на олтару запалила свећу – управо како је то она замислила. Јао, извините госпођо Војтеховски што Вас Црква није довољно уважила и испоштовала…
Слично лицемерје препознајемо и у покушају групе „Правда за Давида“ да искористи Цркву, односно (зло)употреби простор храма Христа Спаситеља у Бањој Луци за своје циљеве. Надлежна црквена општина, наиме, пожалила се да су припадници ове групе палили свеће на местима која за то нису предвиђена, да су ометали богослужења и литије, те да су игнорисали уобичајена правила понашања у порти и храму, закључивши да „ова окупљања немају ништа с вјерским садржајем овог простора“.
Извор: atvbl.com
Не знам зашто се „давидовцима“ не допусти окупљање било где у БЛ. Али, пошто их је полиција уклонила из порте храма Христа Спаситеља, уследила је права канонада из бањолучког грађанистичког сектора на СПЦ.
Драган Бурсаћ, Срђан Пухало и Слободан Попадић написали су текстове пуне увређене љутње и увредљивих клевета. Најрадикалнији, као и увек, био је Драган Бурсаћ. Он је за Радио Сарајево написао текст „Попови-лопови“, препун најсрамнијих инвектива.
Ту имамо и „мантијашки клер“, и „мантијаше“, и „Коза Ностру у мантијама“…; ту „црквени оци лижу јајца деценијама“ и „благослиљају ратне злочинце“; ту наилазимо на „морални, духовни и људски суноврат којем кумује срБска црква“, те „потпуно и бестијално националистичко варварство“ и „антиљудско и безбожно мишљење на чијим крајевима мантија ниче једно новопосијано, фашистичко лице Срба“ (?!); ту „намјесто духовности, православни клер три деценије народу испоручује килотоне национализма“, ту је „булуменда црномантијашка направила православну зилотску џамахирју“, ту цвета „педагошка мантијашка педофилија“, а „у тамном вилајету који се одазива на име Република Српска, попови врше духовно поравнање терена“…
Шта рећи за овакв речник и овакву „анализу“? То није новинарство, то је псовачка дехуманизација читаве једне цркве и свих њених верника. То је не само дехуманизација духовника, без разлике, то је и дехуманизација свих верника СПЦ. У једном тренутку, наиме, Бурсаћ каже: „И да, рећи ће они ћудоредни, има ту (у СПЦ – С. А.) финих људи… Па што се не буне, мајка му стара, што не подузимају нешто, него пуштају да се ионако обрукана организација, до неба срамоти и брука???“
Драган Бурсаћ (Фото: Адмир Кубуровић/Радио Сарајево)
Дакле, очигледно, за Бурсаћа сви су исти. СПЦ је, као таква, зло – и готово. Тако, још једном на делу имамо идеолошки примитивно, „парохијално“ мишљење. Али, такво дехуманизујуће мишљење у овом случају директно води у „радикална решења“. А то је – имајући у виду БиХ контекст и све агресивнији бошњачки шовинизам – производња пропагандне муниције за почетак „радикалног“ и „коначног“ решавања верско-организационе димензије „српског питања“.
„Суштина моје дефиниције аутошовинизма и сродних дискурса“, објаснио је Зоран Ћирјаковић, састоји се у томе да Срби „својим говором дају оправдање непријатељу да Србе трпа у јаме“.
Такво неодговорно и безочно клеветање Цркве, какво предузимају наши аутошовинисти, није тек ружно, глупо и ниско. Оно је и опасно. Јер, може лако бити искоришћено као антиципативно оправдање за један нови културцид; за један нови геноцид над Србима.
Зашто, забога, то радите?
Опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Sve je to na okupatorskoj dojci…vecina bi verovatno inace tesko sastavljala kraj sa krajem. Ovako…
Крајње непотребно писаније Антонићево. Излишно. Није јасно шта он жели да каже. Очито изједначава СПЦ с патриотски важним елементом за одбрану РС. Да ли је потребно подржавати на овај начин, СПЦ? Пре бих рекао да Антонића интересуе одбрана ”Српства”. Није довољно бранити ”Српство”, треба бити, пре свега, прогресиста! .И мени се толико пута десило да будем сведок протеста ових удружења, али сам се грађански држао по страни, јер нисам прихватао неке њихове полазне концепте (подривање Државе). Не резултира ми ни из једног протеста ових удружења, да су вређали вернике. Ако су вређали икога, то су биле институције: Цркву, итд. Није битно моје лично мишљење о Црквама; оно је крајње негативно, све Цркве су конзервативне, боље рећи, назадне. СПЦ је крајње назадна, одувек је била. Никад у својој историји, није подржавала борце за социјалну правду, или комунисте, при чему ја наравно и комунисте изједначавам са таквим борцима. Али ако ова удружења покушавају с подривањем Цркава, подржавам! Кад ћеш Антонићу, постати прогресиста? ****** **** **** **** *** **** ***** **** ***** ****! ***** **** ***** *****?
Докле ће либерали овдашњи да криво користе реч џамахирија, то чедо политичке мисли Моамера ел Гадафија? Ваљда кад у речи има Џ и Х мора да је нешто исламистичко. Заправо, ова реч би се најбоље могла превести као ”општенародна република” и заиста потиче из његовог списа ”Зелена књига” из 1975. године.
Dobar prikaz zapadnokomunističkih laži. Posebno je dobro što je autor obratio pažnju na preciznost reči (cela Crkva) što je jedna od najvažnijih stvari u javnom govoru. Jedan od simptoma zatrovanosti zločinačkom ideologijom je bilo neizražajnost ili nebriga prema preciznom govoru i odgovornosti za javnu reč.
Strašne su laži sledbenika zločinačke ideologije povodom abortusa. Stalno se laže i menjaju teze. Najčešće laži:
1) “To” nije život. Ne. To je ljudski život. Ljudsko biće nastaje začećem. Od tada stiče pravo na život, koje je jače od prava na udobnost žena koje su bilo zle, bilo zatrovane zločinačkom ideologijom u pogledu tzv. prava na abortus. Želja za abortusom je inače jedan od pokazatelja strašne, životne istine – uopšte, žene su mnogo nasilnije od muškaraca… ;
2) Moje telo – moj izbor. Tačno. Izbor je napravljen stupanjem u seksualne odnose. “Nijedan način kontracepcije ne može obezbediti stoprocentnu zaštitu od trudnoće ili HIV-a i ostalih seksualno prenosivih bolesti” (iz uputstva za korišćenje prezervativa jednog velikog proizvođača). Oni koji se upuštaju u seksualne odnose unapred znaju da nema stoprocentne zaštite od trudnoće i time pristaju i na takvu posledicu pa to nije zapravo neželjena trudnoća. Dakle, kada se jednom desi trudnoća ona se nije desila bez volje muškarca i žene. Stupanjem u seksualni odnos se pristaje i na takvu posledicu;
3) Dobro zabraniti abortus ali šta ćemo kod silovanja? Da li se može jedan zločin pravdati drugim koji je učinjen prema počiniocu? Inače se argument trudnoće usled silovanja koristi iako se zaista dešava u veoma malom broju slučajeva, kao opravdanje za najveći broj abortusa, tj. onih gde je trudnoća nastala kao posledica saglasnog seksa. Tada kažu da eto protivnici abortusa žele da koriste žene kao “mašine za rađanje” ili tako neku budalaštinu tj. da time primoravamo žene da rađaju. Naravno ne. Silovanje je i dalje krivično delo kažnjivo zakonom.
Jedino kada treba omogućiti abortus je u slučaju ozbiljne ugroženosti zdravlja majke. Deca iz incesta ne treba da budu ubijena. Deca sa deformitetima ne treba da budu ubijena, kao ni deca koja te deformitete steknu ako su plod incesta;
Onda kažu aaa pa to je preterano i odmah krenu sa onim evo ih klerofašisti i slične laži. Ne. Jedini način na koji se može izvesti logičan i dosledan argument je zabraniti abortus u svim slučajevima osim u slučaju ugroženosti zdravlja majke. To je jedina dosledna društvena politika.
Ili je ljudski život ili nije. Ne može se logički tvrditi e evo ga – ovde u najvećem broju slučajeva kada trudnoća nastane saglasnim seksom – to je ljudski život, a u slučaju silovanja ili incesta eto nije. Kao i uvek kada govorimo o društvenim politikama… biramo. Dobro ili zlo. Svetlost ili tama. Belo ili crno. Ne postoji sivo. Sivo je izgovor za crno. Ne postoji sredina. Čovek želi svetlost ili želi tamu…
Sa verske strane – nema pregovora sa Pravoslavljem. Nema popuštanja. Nema kompromisa. Ili sam Pravoslavan ili nisam. Ne može se služiti Bogu i đavolu istovremeno. Ne može se svojevoljno služiti zločinačkoj ideologiji a tvrditi Pravoslavlje. Nema pogađanja sa Bogom. On nije naš drugar iz kraja…;
4) Slobodan je izbor roditelja da izvrše biomedicinski potpomognutu oplodnju. Ne. Opet je pitanje doslednog izvođenja argumenta. Pošto je u pitanju ljudski život ima svoja neotuđiva prava.
“Време чувања
Семене ћелије, јајне ћелије и рани ембриони чувају се у периоду за који су супружници, односно ванбрачни партнери који су укључени у поступак БМПО дали писмену сагласност, у складу са овим законом, али не дуже од пет година од дана њиховог давања.
По истеку рока из става. 1. овог члана семене ћелије и јајне ћелије се уништавају, а рани ембриони се спонтано разграђују и уништавају. (član 51, stavovi 1 i 4 važećeg Zakona o biomedicinski potpomognutoj oplodnji)”
“Ембрион се од почетка свога постојања разликује од било које мајчине или очеве станице и расте следећи властити пут развоја, усмерен записом ДНК, према сопственом преживљавању и властитој зрелости. Ембрион је људски јер има генетски конституцију која је карактеристична за људска бића. Потпуно је програмиран и активно предиспониран, да се развије до зрелости у људско биће што ће и постићи, ако не буде ометан болешћу или спољним деловањем. (o ljudskom embrionu iz W.)”.
Da li primećujete dobri ljudi da semene i jajne ćelije drugovi uništavaju, a rane embrione “spontano razgrađuju i uništavaju”. To je istovremeno primer komunističke umobolnosti i zla ali i primer traga savesti! Tipa nećemo ih uništiti nego pustiti da umru… Sami sebe demantuju! Zašto embrione ne uništite drugovi? Pa to nije ljudsko biće je li tako…?
Sve što uništava začeto ljudsko biće je ubistvo i treba da bude zabranjeno.
Зло кога се Српство мора ослободити, да би опстало.
Станимо на пут рецидивима титоизма!
Вероисповест је право човека, може да наследи од предака, може да сам бира вероисповест, може да буде атеиста, али све то нема везе ако није човек.
Црква, свака Црква (мислим и на остале верске конфесије) траје хиљадама година, имају своје уређење и своју мисију у историји света. Ни једна Црква не моли никога да јој се приклони, то оставља сваком појединцу да сам изабере ако хоће. Сада не знам зашто просечно цивилизованом човеку треба да напада било коју Цркву.
Колико знам од детињства сам слушао изреку “крив Илија па и Свети Илија”. То значи ако имате неки проблем и не можете или да га дефинишете или разрешите не кривите Цркву већ себе што не знате да мислите, да радите, да … много тога још.
Када се пише име Динко Грухоњић, треба имати у виду да је пуно име тог човека Сабахудин Грухоњић. Муслиман – Бошњак из Бања Луке. Већ годинама успешно јавно пљује по свему што је српско.
“Богомољци и националисти се држе традиције. Иначе, у свему, Димитрије Љотић
је био човек противречан, контроверзан, неразумљив, чак и неразуман. Интелектуалац, и то правник, у српском народу, – особито у Србији, где су и свештеници врло мало побожни…“ (Види: Др Драгољуб Јовановић, Људи, људи…, Књ. II, Београд, 1975, стр. 155/156).
У Другом св. рату тзв. „српски“ комунисти-интернационалисти су успели уз помоћ извесних европских и америчких империјалиста-илуминатиста да наметну своју власт нашем обезглављеном, обесправљеном, потлаченом и пониженом несрећном србском народу. У односу према вери и цркви имали су идентичан став илуминатистичке Коминтерне (Види: John Robison, Profs of a conspiracy, Published by Western Island – Boston- Los Angeles, 1967; Проф. др Смиља Аврамов, Трилтерална комисија, Идиј-Ветерник, 1998), који је изнео Антон Лонгинов у чланку објављеном 3. маја 1922. године у московском вечерњем листу „Црвене новине“, под насловом „Дан стогодишњих обмана“, где дословно стоји:
„Са тачке гледишта свесног пролетера, ускршњи пуљубац је један издајнички удар против нас. Ускршње празновање Христа, празник је братимљења класа. Ускрс је контрареволуционарни маневар помоћу кога светска буржоазија покушава да заустави класну мржњу радника, која је готова да се на главу светске буржоазије сручи са револувционарним бесом…“ (Види: А. Лонгинов, Дан стогодишњих обмана, „Црвене новине“, Москва, 3. мај 1922).
У овом контексту вредно је указати и на један чланак војводе Момчила Р. Ђујића, који је објављен у априлу 1949. године у „Динарском Гласнику“, где дословно стоји:
„Српском народу који је сву своју славу и величину доживео кроз хришћанство, највише је потребан повратак Христов у његову кућу. Већ два века безбожни, „просвећени“
одроди српски бичем су изгонили сина Божијега из народног српског дома. Данас
је тај дом у пуној власти сатане. Нема српског спаса, без поновног усвајања
науке Христове. Срби морају да крваво окају грехове дедова, отаца и унука који
су отворили врата народне заједнице да кроз њих несметано у земљу св. Саве и
свих српских светитеља умаршира Тито и црвени крволоци…
Нема народног ослобођења и народне среће док се сатанско семе зла не искорени у
душама свих савремених Срба. Огњишта српска морају поново постати домаћи
српски, у краљевском двору, у свим олтари васкрслога Господа. Сви послови у
школским и васпитним установама, на њиви сељаковој у колиби чобанској морају
отпочињати призивом имена Божијег и провером свеукупне народне делатности
моралним заповестима јеванђеља. Тако ће се Срби једино вратити себи и својој
срећи. Без поновног ускрса Христовог у свеукупном животу српском нема више
Србима спаса, као што га нема ни осталим народима света, који нису још доживели
сву страхоту зла у којег је запао српски народ.
Српски борци са Динаре су у име Христове битке водили и у Његово име у бели свет пошли да би се у то исто име у слободну земљу вратили. Они знају да једини услов истинског српског ускрса и пуног народног препорода и одлучно спровођење у живот свих Срба проповеди Исуса Христа, чије васкрсење ових дана слави сав слободни хришћански свет. И, ако се од српских бораца из рата и револуције тражи данас да се изјасне за одређени програм о утврђењу будућег живота нашег народа, они ће одлучно и једногласно моћи да укажу само на један и основни свој програм. Он је изражен у непоклебивој одлуци српског народа, да се врати, после страшних лутања и беспућа, једином путу Српске праве слободе и величине – путу васкрслог Господа Христа…“ (Види: Војвода Момчило Р. Ђујић, Изјава, „Динарски Гласник“, Орган српских бораца са Динаре, Год, V, број IV, Paris, France, април 1949)