Постоји Небеска Србија и постоји земаљска Србија, постоји Небеска Русија и постоји земаљска Русија, Небеска Грузија и земаљска Грузија, оне су различите. Имамо милионе родбине на Небу, рекао у Београду протојереј А. Ткачов
Протојереј Андреј Ткачов (Фото: Соња Ракочевић)
Београд – У Цркви се говори о ономе што је вечно (не старо или старинско како се некима чини) па се наизглед исте теме изнова и изнова понављају. Бог, Христос, Црква, заједница верних, Спасење, Литургија…
Али, како само неки о томе говоре!
У Крипти Храма Светог Саве у Београду, 24. јуна, одржано је представљање дела руског свештеника, оца Андреја Ткачова. Његова дела која би се можда најваљаније могла сврстати у област пастирског богословља издала је у десет томова издавачка кућа Бернар.
На представљању српског издања избора из дела оца Андреја Ткачова говорили су свештеник Радош Младеновић, отац Андреј (његово беседење консекутивно је преводила Марина Тодић) и Никола Дробњаковић испред издавачке куће Бернар.
Јеромонах Игњатије Шестаков, протојереј Андреј Ткачов, Марина Тодић и Никола Дробњаковић (Фото: Соња Ракочевић)
Крипта је врвела од људи. Тешко је призвати у сећање неки догађај ове врсте који је окупио толико света. Промоцији су присуствовали и епископ далматински Никодим, епископ ремезијански Стефан, игуман Иларион из манастира Драганац, ректор Богословије у Сремским Карловцима протојереј Јован Милановић и многобројни свештеници и монаси Српске православне цркве.
О делу оца Андреја и значају његовог објављивања на српском језику први је говорио отац Радош Младеновић. „Ако говоримо о духовном типу оца Андреја“, казао је отац Радош, „онда ћемо рећи да је цео његов свештенослужитељски, богословски напор окренут и усмерен према ослобађању“. Отац Андреј, наставио је отац Радош, својим писањем и говорењем настоји да ослободи не само од огреховљености него и од свега онога што нас спутава, што нам не допушта да стојимо усправно.
„Стани усправно човече Божији!“ јесте порука коју отац Радош уочава у темељу дела Андреја Ткачова. „Цео напор литургијског живота јесте да се усправимо“.
Отац Радош укратко је описао издавачки рад издавачке куће Бернар у контексту развоја православног издаваштва на српском језику последњих неколико деценија.
„Осамдесет осме године када је наша Црква још била ухапшена појављује се један духовно-боготражитељски покрет који је свој израз покушао да нађе у издаваштву“, наставио је отац Радош, но „тада још у закону комунистичком није постојала могућност да неко самостално издаје књиге“. Та делатност била је препуштена друштвеним предузећима чији су рецензенти неретко имали цензорску улогу. Тада је формирано „Братство Светог Симеона Мироточивог“ и прва књига коју је братство издало било је Богословље Светога Саве оца Атанасија Јевтића. Братство је у потоњем периоду издало сто осамдесет књига. Пре десет година, указао је отац Радош, на том таласу појавила се и издавачка кућа „Бернар“ (названа по лику из приче француског писца Ги де Мопасана).
Присутни у У Крипти Храма Светог Саве (Фото: Соња Ракочевић)
„Господо хришћанска“, упозорио је отац Радош, „у нашој српској Цркви, у нашем српском богословљу, у нашој српској теологији, и на Богословском факултету, и на студијама и у текстовима у часописима [све се] претворило у фусноте“. Отац Радош је указао да је овај формализам и редукционизам, присутан у академском свету, одраз ширег тренда да се људско биће схвата сведено, инструментално и утилатарно. „Човек се претворио у фусноту!“, рекао је отац Радош, „а када нас неко сретне прво гледа шта о нама може да допише у фусноту а не сагледава нас као човека“, што је потпуно супротно богословским увидима и богословској нади Светих Отаца.
„Баш зато и зарад те наде вечерас промовишемо десетотомно дело оца Андреја Ткачова“, наставио је отац Радош. Указао је да дело оца Андреја које је пред српским читаоцем представља другачији приступ богословској и шире православној материји. „Идеју увек можемо да проверимо према њеном дејству“, рекао је отац Радош пре него што је благотворни утицај речи оца Андреја описао кроз пример из сопственог пастирског искуства. Цео подухват оца Андреја, закључио је отац Радош на крају, може се свести на то да поучи – да будете слободни, да будемо људи како је то говорио патријарх Павле.
Отац Андреј започео је своје обраћање читањем на српском језику захвалности српском народу за све свете које су подарили православној васељени. „Драги Срби, чињеница је да је један од највећих синова вашег народа донео много радости и слаткоће у моје срце. То је Свети Николај Српски (Велимировић). Хвала вам за Саву Српског, за Василија Острошког, за Стефана Уроша Дечанског, за све свете косовске. Надам се да нећемо заборавити Христа и знам да нас Христос неће напустити. Нека нам помогну косовски мученици и сви свети Небеске Србије“.
Отац Андреј говорио је о изазовима са којима се среће православље, по његовом суду и у Србији и у Русији, у једној добрим делом секуларизованој култури. „Морамо да схватимо“, поручио је отац Андреј, „да је православље жива вера која нам помаже да одговоримо на питања државе, породице, Цркве, личности“. „Мислим да је о томе размишљао и да је на томе радио Свети Николај Велимировић Српски. Он је сав свој таленат посветио народу и Богу“. Рекао је како у делима Светог Николаја ништа није изостављено – Бог, Христос, породица, личност, вечни живот – и да су му сви православни дужни. Многи православни људи, рекао је отац Андреј, ограничавају своје делање на храм али је Свети Николај Жички показао да то није ваљан приступ – он је православно и мисионарски деловао у свакој школи, у сваком месту, на универзитету, где год је имао прилику то да чини.
Протојереј Андреј Ткачов (Фото: Соња Ракочевић)
Отац Андреј је истакао да је важно да православни буду укључени у модерну науку и образовање. Према његовим речима, молитвени живот у модерном друштву исувише је често везан за граничне ситуације људске егзистенције, а потпуно је занемарен у свакодневном животу. Посебно га забрињава што је молитвени, и православни живот у целини, занемарен на универзитету где се омладина образује и васпитава за будући живот.
„Желим да свим православци буду паметни“, поручио је отац Андреј.
Ограничавање православног живота на храмове је оно што су и комунисти хтели – затворити црквене у њихове забране, као у својеврсне музеје, док се свет изван креће својим током независно од православне вере. Делати изван тих и против тих оквира које намеће секуларистичка култура јесте, према оцу Андреју, важан задатак православних.
„Не знам како је код вас, али код нас у Русији има свештеника у свакој већој војној јединици, има храма и у свакој већој болници, и у сваком затвору постоји храм, храмова нема само на универзитетима“. „На тај начин као да нам кажу“, наставио је отац Андреј, „ако одеш у затвор молићеш се, ако умреш за тебе ће се неко помолити, ако одеш да служиш војску плакаћеш и молићеш се. А када учиш физику, хемију, филозофију и логику, не мораш да се молиш. Треба да одлазиш у ноћне клубове, да се дрогираш, да грешиш као проклетник, а после кад доспеш у затвор молићеш се“.
„Ко је смислио овакав проклети систем?!“, упитао је. „Зар је могуће да при проучавању биологије, физиологије и других наука не можемо да се молимо?“ Свети Николај Жички, рекао је отац Андреј, поучавао нас је да увек можемо да се молимо. „Увек је читао књиге и молио се Богу, од младости па до старости. […] Био је образован и волео је Бога.“ Отац Андреј упутио је приговор релативно широко распрострањеној предрасуди наше културе да само неуки људи могу да верују у Бога и подсетио је на дубоко хришћанско опредељење многих великих умова.
„Данас је важно да схватимо да су хришћани будућности образовани хришћани“, поручио је отац Андреј. Не би требало да се плашимо знања, већ да га пригрлимо и охристовимо. „Не плашимо се знања, желимо знање, али оно смеће знања желимо да претопимо у чврсте новчиће које ћемо дати као жртву Христу.“ Отац Андреј је рекао да ово говори свим младим људима, а посебно професорима и предавачима.
Фото: Соња Ракочевић
Отац Андреј упутио је на важност литургијског живота. Према његовим речима, у урбаним центрима, где људи нису оптерећени тешким, свакодневним радом, потребно је литургије служити свакодневно. Савремени свет је свет градова – по први пут у историји човечанства више људи живи у градовима него на селима – и у складу са овом променом треба устројити и литургијски живот. „Када смо били хришћани у својим генима шест дана смо радили а недељом смо се молили. Али данас смо грађани и мало је да се молимо једном недељно јер не радимо шест дана – висимо на компјутеру, шетамо друштвеним мрежама, бавимо се свим и свачим а то није посао“. „Поставио бих вам питање: зашто их не бисмо научили да се моле свакога дана? […] А чиме друго свештених треба да се бави целе недеље – да одслужи службу, да окупи људе, да их поучи и да их растера по канцеларијама.“
„Молим вас драги Срби, да тамо где можете, служите литургију – ако не сваког дана а онда чешће радним данима“. „Од свих блага на свету имамо само једно а то је литургија“, указао је отац Андреј. „Немамо друго благо.“
Указао је да ће се мало ко без преке нужде упутити на ходочашће да се поклоне моштима светаца или ће се оплемењивати читањем богоугодне књиге „и то само ако му неко други да“, па да стога литургијски живот мора да веома интензиван.
„И ми православни људи немамо права да не служимо често. Дужни смо да научимо људе да заволе Свету Евхаристију. Иначе ћемо бити самлевени за пет година!“ Позвао је православне да погледају колико посвећено муслимани долазе на „своје јалове службе петком“ – „тамо нема жртве, нема Христа, тамо има само поклоњења једном богу и чак и тако једноставна ствар окупља милионе људи. А ми имамо Христа, Свето Писмо, Анђеле који служе заједно с нама – и нема никог! Еј, драги Срби, јесте ли полудели?“
„И ваши храмови и наши храмови су наш проблем. Наши храмови увек треба да буду пуни и препуни људи! То је наш историјски задатак.“
„На крају треба да се сетимо својих најбољих људи: ако се ноћу пробуди било ко од вас, ако вас неко пробуди и почне да вас дрма и каже ко је најбољи човек на земљи после Христа, треба да кажеш – Сава Српски, Стефан Урош Дечански, Василије Острошки, Свети Симеон Мироточиви, Свети мученик Лазар. То ноћу треба да знаш, не у току дана. Постоји Небеска Србија и постоји земаљска Србија, постоји Небеска Русија и постоји земаљска Русија, Небеска Грузија и земаљска Грузија, оне су различите. Имамо милионе родбине на Небу.“
Отац Андреј се упитао шта треба да буде тежња, исходиште наше заједнице – „да будемо обична демократска република, као што су нам рекли из Америке, или желимо више од тога. Не знам како стоји ствар са вама, али ја хоћу више. Мало ми је демократска република, срце ми је гладно, желим да живим, мало ми је републиканска демократија, желим Царство Божије“. Практичан корак да остварењу ове тежње, поручио је отац Андреј, јесте да недељом сви храмови „буду пуни и препуни“.
„Немамо другу снагу осим Христа. Јевреји су у стара времена били окружени различитим народима – Римљани су имали силу закона, Грци су имали силу уметности, Египћани су имали мистичну силу, а мали Јевреји су имали само Живог Бога и више никога. Онако мали као што су мали Срби. И ви немате никога. Ни ми немамо никога. Јапанци имају боља кола. Немци имају бољу технику. Французи имају бољу уметност. Енглези имају боље законе. Ми смо притиснути са сваке стране. Зар узалуд живимо? Не, ми имамо Бога као што су га имали Јевреји Старог Завета. Немамо ништа осим Бога“, рекао је отац Андреј, „А заједно с Богом имамо све.“ „Сачувајте веру Свету и молите се Богу на литургији свакога дана“.
Поручио је свештеницима да су они ту да науче људе да се моле Богу а Свети Архијереји треба да помогну свештеницима да окупе паству на светој литургији.
Отац Андреј је рекао да је зачуђен што је толико његових књига објављено на нашем језику и захвалио се свима који су радили на овим књигама. „Очито је да су наше душе жедне за једноставним речима о светим стварима“, рекао је отац Андреј и додао да је он такве речи проналазио код Николаја Жичког и да сада враћа српском народу дуг према Светом Николају својим делом. „Захваљујем се целом вашем народу преко вас, јер на крају морам да кажем сувишне речи да вас волим“.
На крају се, у име издавачке куће Бернар обратио Никола Дробњаковић. Он је казао како је долазак оца Андреја једно специфично признање у досадашњем раду издавачке куће Бернар. Захвалио му се на томе што је потпуно бесплатно уступио права на своје текстове и на љубави коју показује према српском народу у својим многобројним делима.
Књиге протојереја А. Ткачова на српском језику (Фото: Соња Ракочевић)
Дробњаковић је рекао да ће кућа на чијем је челу наставити да издаје онакве књиге које потцртава мисао водиља – „да хришћанин нема права да буде глуп“. Дробњаковић је указао да је прва књига оца Андреја коју су објавили, објављена као својеврсна провокација, да се види како ће читалачка публика реаговати на нешто неуобичајено.
Дробњаковић је казао и да је намера издавача била да приликом објављивања ових књига „осенче српски духовни простор“. Због тога су дела коиздавачки објављивана са другим издавачким кућама из српског културног простора – издавачком кућом „Истина“ Епархије далматинске, Верским добротворним старатељством Архиепископије београдско–карловачке, Српским Сионом, бањалучком Ризницом духовног блага.
Дробњаковић је навео уводну реченицу из дeла оца Андреја Национална идеја – „највећи наш проблем нас Руса данас је то што немамо националну идеју“. То се може рећи и за српски народ.
Милош Милојевић
Погледајте још: Протојереј Андреј Ткачов – Ако Руси падну, Србија ће бити уништена
Погледајте још: Протојереј Андреј Ткачов у Ваљеву
Прочитајте још
Categories: Дневник читаоца/гледаоца
И би Ткачов – овлашћени заступник Небеске Србије – међ Србима! Има се шта научити, ако се жели од слуге Речи Божје вере поучити.
P.S. Милош Милојевић је дефинитивно србски првак у репортажи са лица места. Честитамо.
Радост којом зрачи отац Андреј уистину је благодарна и добродетељна – видети њега уживо, уживо га чути, непосредно бити обасјан радошћу коју носи и дарује око себе – то је благослов… Ваљево се на тренутак, бар на једно вече обеседило, духовно, литурђијски…
На једну страну о. Андреј и његове књиге. Све је то лепо и похвално. Али оно што боде очи, то је да се храм у крипти (посвећен св. цару Лазару) константно користи и као ДОМ КУЛТУРЕ: ту се одржавају промоције књига, изложбе фотографија и уметничких дела, пројекције филмова, разноразни културно-уметнички садржаји. У Русији се дешавају исте ове, па и горе ствари. У многим храмовима тамо се приређују и концерти озбиљне музике, дечје приредбе, разни скечеви, чак и акробатске тачке! Усред храма! А за Ускрс су у неком храму посадили столове и столице и направили закуску! Људи седе у храму и ручају!
Шта је поента у томе да се у храму све ово ради? Да ли се то икада раникје дешавало – да храмови буду домови културе и ресторани!? Зашто? Не може то да се ради у сали парохијског дома или у другом небогослужбеном простору?
Дакле – шта је у крипти храма Светог Саве? Црква св. цара Лазара или дом културе “Крипта”?
Дајте, не правите од свега фаму и не иналазите нове поводе за свађу. Нисмо ли већ довољно подељени? Нема апсолутно ничега спорног у томе да се у оквирима крипте Храма – чији је капела Светог Лазара део – одржавају манифестације које, не само да својом садржином ни на који начин не скрнаве тај простор, већ су неретко и верског карактера. Штавише, крипта је управо и саграђена за те потребе. Од самог почетка је замисао била да се ту одржавају предаваља, концерти пригодне музике и слично.
Црква св. кнеза Лазара није део крипте, није капела у оквиру крипте, него је цела крипта храм. А у храму се не врши ништа осим богослужења.
У Литургици, Општи део, проф. Лазара Мирковића, једног од наших најчувенијих литургичара, из чијег уџбеника су деценијама училе генерације наших богослова, на стр. 77. пише:
“Од првих времена хришћанства постојала су известа света места, намењена ИСКЉУЧИВО И НЕПОСРЕДНО хришћанском богослужењу, а то су цркве и капеле. У света места рачунамо и звонике и гробља, који су према својој намени посредно служили за богослужбене сврхе. Према томе, када говоримо о светим местима, говорићемо о храму, капелама, звоницима и гробљима”.
Чињеница је да се до најновијег времена никакве друге активности осим богослужбених нису обављале у храму, јер је храм дом Божји, дом молитве. П светом Симеону Слунском, византијском писцу из 15. века, олтар је Светиња над светињама, обиталиште Божје, а наос, средишњи део храма, је ново, преображено небо и земља, место заједништва Бога и људи. У храму се не држе ни састанци црквених одбора ни црквених судова, чак ни свети архијерејски сабори Српске Цркве, ни било шта што има овоземаљску конотацију, конотацију Цркве као организације, а не Богочовечанског организма. Дакле, ако се у храму не обавља ништа од црквених делатности у којима се пројављује претежно Црква као организација, тек се не види зашто би се вршиле активности много мање црквене од свих поменутих – концерти, изложбе, промоције књига, монодраме… Све то није заједничарење народа Божјег са Богом кроз богослужење, ради чега је храм саздан и освештан.
Да поновим речи нашег литургичара: ” Од првих времена хришћанства постојала су известа света места, намењена ИСКЉУЧИВО И НЕПОСРЕДНО хришћанском богослужењу, а то су цркве и капеле.”
Да ли су изложбе , промоције књига, концерти, монодраме, видео пројекције… богослужење?
Нису. Свему томе је место у парохијском дому или некој црквеној сали, не у храму.
Pa kad bi bogosluzili svaki dan naizmenicno kao npr. u Rusiji,tada bi kripta imala Bogosluzbenu ulogu,posto ne Bogosluzimo svaki dan,onda Bogosluzbena mesta imaju ili tacnije vremenom zadobiju drugi smisao.Bitno je ne deliti se u tvrde tabore,vec sve gresno,neplodonosno ispravljati,kao npr. moja malenkost ovu “mrtvu latinicu” ne mogu da je gledam koliko je ostra i bode zenicu oka,ali smo kao narod dozvolili da nam u tehnicke sprave azbuku ubacuju pod latinicu,sad se valja sa mukom prebaciti na pravo azbucno pismo.Tako i sve u zivotu,prvo dopustamo nesto da se desi,gledamo,cutimo,trpimo,bolest se prosirila od prsta do ramena,onda krecemo da reagujemo,obicno iznervirano agresivno,sa teznjom o tome kako “ja” znam,a ti nemas pojma i odmah si nize bice.To pametovanje je i dovelo Srbiju ovde gde jeste.Mnogo pametnih kritizera,a ustvari malo i premalo vrednih delatnika(ja cu da delam,a ti da ubijas moje plodove-materijalna svest).
Ono sto je najbitnije moja braco pametna Srbi koji se svakoga dana gordimo tom svojom pamecu(to najvise vidim u Crkvi-uglavnoom) je kad je covek pametan i bistar,on mudro predvidja stvari i predupredjuje dogadjaje i ne dozvoljava da se oni vec dese pa da on reaguje sa dubokim zakasnjenjem…
Zbog gordosti i svog eodstupajuceg egocentizma koji SEBE=SE stavlja u prvi plan iznad kolektivnog,beremo ovakve plodove “plivanja u magli” u jednoj zamrsenosti,gde neznamo ni sta je levo ni desno,ni gde je kraj ni pocetak,a kamoli da primenimo resenje,mi neznamo ni da ga ni nazremo,eto koliko smo daleko od nasih predaka,predaleko,ali se nadam i mi to imamo,ako nas jos malo stisnu i pritisnu da cemo biti oni pravi,bas kad je nemoguce tesko i skroz neizvodljivo,da nam se probudi ta crta-bicu pravi u inat,necu vise biti lazan(jer mi to smucuje vidike i pravce).
Znaci samo vera nam ostaje,sve logike smo ponistili.Tako nam Bog pomogao,sjedinjenim molitvama pravoslane nebeske vaseljene.
Pa da se popravljamo,krenuvsi od samoga sebe,jer samo nad sobom imamo odgovornost,a zabrinutost za nase uspavno kolektvno(nekada plemensko).Slava Bogu na svemu i ulozi koju nam dodeli,ali mi mlaki,vremenom postasmo nejaki i lenji,trenutno je ne mozemo ispuniti do kraja,
Srbine Brate,osvesti se i drugi te mole da shvatis,a to mozes samo preko Sv.Liturgije i pokajanja nagomilanih grehova na potamneloj Dusi pa sve do Adama i Eve…tako nam Bog pomogao.