Проширена верзија текста објављеног у Џерузалем посту 9. 6. 2019.
У марту 2019. године Папа Фрања донео је одлуку о отварању архива Папе Пија XII за све заинтересоване научне раднике. Разлог за овакав потез – како би се дошло до дубље научне евалуације његовог понтификата [1939-1958], стоји у званичном саопштењу. На Папину одлуку је у одређеној мери утицао и дијалог, под покровитељством Ватикана, између Српске Православне Цркве (СПЦ) и Хрватске Бискупске Конференције (ХБК) о контрoверзној личности Кардинала Алојзија Степинца, загребачког Надбискупа од 1937. до 1960. године. Разговор је био инициран писмом Његове Светости Патријарха Српског г. Иринеја од 30. априла 2014. године.
Иако састанци Мешовите комисије СПЦ и ХБК – којима је председавао председник Папског комитета за историјске науке, о. Бернард Адура, одржано је шест састанака током 2016. и 2017. године – нису довели до консензуса о улози Кардинала Степинца, нарочито током Другог светског рата, простор за отворене разговоре и нова научна истраживања је створен. Ватикански Архив од 2. марта 2020. године биће отворен за историчаре. У међувремену, објављене су нове књиге на ову тему које се заснивају на, за сада, доступним изворима.
Степинац и Холокауст у Независној Држави Хрватској
Уопштено гледано, не постоји мањак публикација о личности Алојзија Степинца, његовим ставовима и делима, у односу на геноциде почињене у НДХ над Србима и Ромима, Холокауст у односу на Јевреје, и друге ратне злочине над старокатолицима, масонима, комунистима и другима. Међутим, не постоји књига у којој се темељно и дубински анализира Степинчев однос искључиво према страдању Јевреја у НДХ, а нарочито за период 1941-1945. Наведена празнина у историографији испуњена је књигом Предрага Илића ‘Степинац и холокауст у НДХ’.
Књига садржи четири поглавља, свако од њих разматра кључне периоде за разумевање односа Кардинала Степинца према јеврејској заједници. Прво поглавље даје увид у међуратни период (1934-1941), где аутор упознаје читаоце са Кардиналовим доминантно традиционалним антисемитским погледима. Прво као Надбискуп-коађутор (1934-1937), а онда и као Надбискуп загребачки (1937-1960), Степинац је увиђао и изузетно ценио моћ медија – новинске дневне и недељне штампе. Он и његов секретар редовно су уносили записе у Кардиналов дневник, често коментаришући разне новинске чланке. Такође, често су уносили и исечке из новина. Многи исечци су у себи носили, отворен или прикривен, антисемитски садржај које је Кардинал одобравао у својим коментарима. На пример, чланак дневног листа ‘Хрватска стража’ од 11. октобра 1940. каже следеће:
„У Југославији није дошло ни до каквог сукоба због жидовског питања, јер су обје уредбе донесене споразумно. Најмање је до тог сукоба дошло ради држања Хрвата, што је и разумљиво, када се знаде, да у Хрватској уопће не постоји питање Жидова заслужних за државу. То је специфично србијански проблем и не треба нам га товарити на леђа…“ (Илић, 2018, стр. 80-81)
Друго и треће поглавље (1941-1942) заснивају се готово у потпуности на расним законима НДХ и другим званичним документима, римокатоличкој штампи, јавним проповедима Алојзија Степинца и његовој приватној преписци са водећим личностима те државе. Разлог је празнина у објављеној верзији Степинчевог дневника која се протеже од 1. октобра 1941. до 1. јануара 1943. године. Илић није имао приступ оригиналној верзији која се налази у Надбискупском архиву у Загребу. Без обзира, аутор симултано описује даљи развој Холокауста у НДХ (расни закони, прва хапшења, депортације и убиства у логорским комплексима Јадовна и Јасеновца) и пружа податке о Степинчевим активностима ради заштите покатоличених Јевреја и оних у мешаним браковима са Аријевцима. Одломак Степинчеве проповеди од 25. октобра 1942. у Загребачкој катедрали:
„Сви они без разлике, били припадници циганске расе или које друге, били Црнци или углађени Еуропејци, били омражени Жидови или поносни Аријци, имаду једнако право да говоре: ‘Оче наш који јеси на небесима ‘ […] Не може се истријебити са лица земље Цигане или Жидове, јер их се сматра инфериорном расом.“ (Исто, стр. 266-267)
Четврто и последње поглавље (1943-1945) пружа детаљан опис завршне фазе Холокауста у НДХ, мај 1943. године. У њој је нестало још 2.000 Јевреја од преостале, некада бројне, предратне заједнице која је према проценама бројала око 40.000 људи на простору те државе. Као и у претходна два поглавља, аутор упоредо даје на увид податке о Кардиналовим реакцијама које су овог пута биле далеко одлучније и односиле се на све невине људе без обзира на њихову веру или брачни статус. Ипак, његови традиционални антисемитски погледи нису били уздрмани трагичном судбином ‘остатка остатака’ јеврејске заједнице за шта Илић пружа довољно доказа:
„Доиста, коликогод да их човјек жали, морао би скоро рећи да се опетује она – крв његова на нас и на дјецу нашу. А онда ми долази на памет и (тврди ми један католички лијечник) да су код нас абортусима поморили годишње до 60.000 дјеце. Зна се да је све то било у већини дјело Жидова […]“ (Исто, стр. 287)
Проф. др Предраг Илић на промоцији своје књиге (Фото: ФПН Београд)
Степинац – злочинац или светац?
У отвореном писму Папи Фрањи од 1. јула 2015. – објављено у београдским новинама ‘Данас’ – Предраг Илић указује на разлоге зашто, тренутно блажени, Кардинал Алојзије Степинац не испуњава критеријуме за канонизацију. Писмо се заснива на аргументацији о Степинчевом непријатељском расположењу према Православљу, Јудеизму, Исламу, Србима, Јеврејима и Ромима коју, у својој првој књизи о Кардиналу, аутор додатно образлаже. Закључци ове, дубински истражене, студије случаја могли би да се изведу на следећи начин:
1) Кардинал Алојзије Степинац је био и остао традиционални антисемита чак и за време финалне фазе Холокауста (1941-1945);
2) Под његовом непосредном или посредном контролом, римокатоличка дневна и недељна штампа је учествовала у стварању и даљем распиривању антисемитске атмосфере у хрватском друштву;
3) Кардинал Степинац је, у почетку (1941), штитио само покатоличене Јевреје, да би од 1942. почео да се заузима и за не-покатоличене, док су његови напори да заштити преостале чланове јеврејске заједнице постали конкретнији и учесталији од 1943. године па надаље;
4) Независна Држава Хрватска, према Хилбергу савезник без премца нацистичке Немачке, имала је неупитну подршку Кардинала све до самог краја.
Коришћењем разноврсних извора (објављена верзија Степинчевог дневника, његове јавне проповеди и приватна преписка, закони НДХ, дневна и недељна римокатоличка штампа) Илићева књига ‘Степинац и холокауст у НДХ’ пружа драгоцен увид у Степинчев контроверзан однос према Холокаусту. Не само описујући његове активности, већ и стављајући их у одговарајући контекст, Предраг Илић је покушао да разуме, објасни али и процени речи и дела Кардинала Степинца. То има посебну тежину узимајући у обзир поменути процес Степинчеве канонизације који је Папа Фрања, тренутно, зауставио.
Стефан Радојковић је секретар Одбора за Јасеновац САС СПЦ и историчар Музеја жртава геноцида
Categories: Дневник читаоца/гледаоца
Зашто је књига на латиници? Да би је и Хрвати могли читати, је л’? Мука ми је од прилагођавања Срба, као знатно многољуднијег народа, потребама знатно малобројнијих Хрвата. Срби, зарад тога да би и Хрвати имали могућност да прочитају истину – као да пар слова која разликују вуковску ћирилицу од Гајове латиничне транскрипције исте представља било какву озбиљну препреку за икога кога истина занима – напуштају своје хиљадугодишње писмо у пљују у лице свима онима који су крв проливали да бисмо ми данас могли да се зовемо Србима, говоримо и пишемо на свом језику, својим писмом, у својој држави.