Радосав Пушић: Пут свиле – некад и сад

По први пут је Кина та која инсистира на сарадњи и повезивању са другим земљама, јер Кина у старим временима није ништа желела од западне цивилизације

Фото: Институт за европске студије/Снимак екрана YouTube

Институт за европске студије организовао је 25. јуна 2019. године предавање проф. др Радосава Пушића на тему ,,Пут свиле – некад и сад“. Професор Пушић је водећи српски синолог, шеф катедре за синологију Филолошког факултета Универзитета у Београду и директор Института Конфуције у Београду. Посетиоци су имали прилику да чују изузетно занимљиво и опширно излагање човека који већ тридесет година активно проучава кинеску философију, историју и културу, те који има активне везе са релевантним кинеским институцијама.

На самом почетку професор Пушић је истакао да је тема Пут свиле врло широка и провокативна. Предавање је било подељено на две целине – Пут свиле некада и Пут свиле сада, јер је он, у концептуалном смислу, био другачији некада него што је то данас.

Пут свиле је још у античком времену представљао спону између три континента – Азије, Европе и Африке. Професор Пушић сматра да је антички свет био много више повезан него што то мислимо и знамо. Тако наводи пример свиле из 6. века п.н.е. која је пронађена у келтским гробницама у Немачкој. Сви велики владари античког света су одржавали у животу Пут свиле, који је тада доприносио спознавању и уживању у разликама, али не и стварању униформности начина живота. Пут свиле је још у тадашњем времену повезивао различите светске градове – од Кси Јануа, преко Чонг Анга, Кабула, Техерана, Багдада итд. Њиме су транспортоване различите робе, попут смоле, сусама, стакла, свиле, вина, воћа, чајева и коже. Путем свиле у Европу су дошли барут, компас, штампа и музички инструменти. Са друге стране, њиме су у Кину стигли жива, цинк и тканина. Професор Пушић напомиње да негде у 16. веку почиње да опада значај Пута свиле.

Савремени Пут свиле је производ кинеске иницијативе познате под називом ,,Појас и пут“, а познат је и под именом Нови пут свиле. Иза те иницијативе свакако стоји актуелни председник НР Кине Си Ђипинг, који ју је званично најавио 31. октобра 2013. током посете Индонезији. Он је пројекат Новог пута свиле описао као ,,вин-вин“ сарадњу, сматрајући да он може окупити многе земље и народе на корист свих њих. Професор Пушић истиче да је овај пројекат заснован на идејама мултикултуралне и мултилатералне глобализације, али и на принципу равноправности, јер је Кина упутила позив свим заинтересованим странама да у њему учествују. Јачање безбедносног окружења свакако је један од мотива овог пројекта. Оно што професор Пушић истиче као новину јесте чињеница да је највећа новина у Новом путу свиле заправо кинеска иницијатива. По први пут је Кина та која инсистира на сарадњи и повезивању са другим земљама, јер Кина у старим временима није ништа желела од западне цивилизације. Кинеска улагања у овај пројекат износе 50 милијарди долара, а верује се да ће у њега бити уложено невероватних 900 милијарди долара! Пројекат подразумева изградњу брзих железница, мостова, индустријских паркова, електрана, нових саобраћајних чворишта итд. До сада је изграђено чак 13.000 километара путева и пруга.

У пројекат ,,Нови пут свиле“ већ су укључене Азијска инфраструктурна банка и Развојна банка БРИКС-а са седиштем у Шангају. Многе европске земље, а међу првима Енглеска, су изразиле жељу да се прикључе пројекту. Сједињене Америчке Државе делују збуњено, па чак и уплашено због све већег раста кинеске економије. Такав страх је прилично оправдан, уколико погледамо неке од података релевантних светских институција које је професор Пушић навео, а односе се само на период од последњих пет година. Тако су 7 од 10 највећих грађевина кинеске, 4 од 5 највећих светских банака су кинеске, 40% тржишта паметних телефона чини кинеско тржиште, 9 од 20 водећих светских ИТ компанија су кинеске, Кина је друго највеће тржиште уметнинама у свету, Кина је 1. у свету по коришћењу соларне енергије, 1. гејминг тржиште на свету, 1. тржиште авио-делова на свету итд.

Америчка економија је 2000. године била 8 пута већа од кинеске, да би 2015. године она била већа само 1,5 пута. Кинеска економија је од 1978. до 2001. године расла 8,5 пута годишње, од 2001. до 2011. имала је раст од 10,5% годишње, а последњих године је раст смањен на 6,5% годишње. Из ових података проистиче да је амерички страх од Кине свакако логичан. Професор Пушић је истакао да је својевремено сингапурски министар спољних послова указао на три кључне грешке Запада према Кини, а то су биле:

  1. Убеђеност да су САД добиле у Хладном рату и да је тада наступио ,,крај историје“
  2. Пријем Кине у Светску трговинску организацију, јер је кинеска армија радника преплавила светско тржиште рада
  3. Несхватање да од 2015. године Кина преузима економски примат

На другој страни, професор Пушић напомиње да Кинези још увек себе виде као земљу у развоју. Ипак, глобалне промене, у којима је Кина један од кључних актера, одвијају се муњевито брзо. Кина и САД су итекако повезане, додао је професор, с обзиром да Кина много дугује тој земљи, пре свега због тога што је њена елита образована управо у САД. Кључна ствар је, закључио је Пушић, чињеница да је Кина први пут у својој историји дугој 10.000 година одлучила да изађе ван својих граница, односно да се отвори према свету.

Рајко Петровић, Институт за европске студије



Категорије:Дневник читаоца/гледаоца

Ознаке:, , , , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s