Политика легалне еутаназије позива болесне и немоћне да се запитају колико њихов живот заиста вреди и колико је достојанствено бити болестан. И што човек више о томе мисли то лакше долази до закључка да је јефтинији мртав него жив
Нови предлог Грађанског закона уводи еутаназију. Еутаназија је законом дозвољена само у малом броју земаља у свету а није дозвољена у нпр. Словенији и Хрватској. Због чега онда ми истрчавамо у прве редове?
Свакако да треба учинити све да се умирућима олакшају последњи дани – томе и служе модерна медицина и фармакологија. И, идеално, здраво друштво и јака породица која ће им пружити утеху. Ни у једној варијанти три непозната ‘извршитеља’ са инјекцијама, које закон предвиђа, нису достојанственији од нормалне медицинске неге и подршке најближих.
Иако је предлог закона добар утолико што услове поставља високо и са многобројним бирократским ограничењима, већ има неколико примера у свету где је наизглед уско дефинисан оквир огромном брзином мутирао уз велики број шокантних скандала.
У Канади је еутаназија на смрт болесних легализована пре само три године а сада се већ увелико разматра еутаназија деце. У Холандији се редовно еутанизирају дементни, психијатријски болесници, инвалиди, деца и парови који би да заједно премину, са крајњим исходом да је у 2016. већ 4% свих смрти био резултат еутаназије – четири пута више него у 2003. Младима од 17 година је дозвољено да се еутаназирају без сагласности родитеља. Дакле у критичном и конфузним периоду када се млади мозак по први пут сусреће са разним радикалним идејама, њему се опција самоубиства представља као рационална, законом разрађена варијанта.
У медицинској литератури је већ забележено неколико десетина случајева еутаназије комбиноване са донацијом органа, док аутори у водећим медицинским и биоетичким часописима предлажу да се, зарад ефикасности, кандидати за еутаназију не убијају одмах, већ да се само успавају док им се, уз још куцајуће срце не поваде органи. Одузимањем срца на крају процедуре би се комплетирала еутаназија.
Жељка Бутуровић
У Белгији је еутаназирана 38-годишња жена са историјом психичких проблема коју је после дуже везе напустио партнер. Жена је на дан еутаназије звала сестру да јој каже да нема снаге за процедуру, али је на крају процедура ипак реализована. Лекар који је извршио еутаназију је породици објаснио да би „и кућног љубимца ослободили бола” а од родитеља је тражио да придржавају смртоносну ињекцију и стетоскопом провере да ли је срце њихове ћерке престало да куца.
Исход еутаназије је увек фаталан а институционални контекст који је окружује одустајање чини готово немогућим. Колико њих би имало снаге да погледа три извршитеља у очи и каже – вратите се кући, предомислио сам се? Многим људима током живота падају на памет суицидалне мисли, али само врло мали број покуша да се убије, а онда још много мањи у томе успева. Када би се самоубиство заказивало уз обимну папирологију и учешће неколико људи, кога не би било блам да се на крају и не убије? Шта ће људи мислити! Поготово ако сте то претходно најавили на Инстаграму уз велики број честитки на храбрости и изузетности.
Живот се базира на навици и инстинкту. Људи не живе зато што је њихов живот посебно вредан, или користан по друштво, или их чини срећнијим него што би били да се нису родили. А политика легалне еутаназије позива болесне, слабе, збуњене и немоћне да размисле о животу баш из тог другог угла – да се запитају колико њихов живот заиста вреди, да ли су терет другима, и колико је достојанствено бити болестан. И што човек више о томе мисли, то лакше долази до закључка да је јефтинији мртав него жив, да је немоћ исто што и губитак достојанства; да није вредан ако није од користи другима.
Легализацијом еутаназије ми њима поручујемо да су такве мисли валидне. А управо је човеку у безизлазној ситуацији потребније него свима да га убедимо да је његов живот једнако вредан као и наш; да га његова болест или његови проблеми не чине ништа мање достојанственим, и да такав, измучен, скуп и бескористан нама и даље значи бесконачно пута више од било каквог „елегантног” опроштаја. Само постојање еутаназије као званичног па макар и хипотетичког избора је у супротности са животом и хуманошћу. Ово наизглед практично и саосећајно а заправо сурово и нихилистичко решење ствара панику и подстиче црне мисли код најосетљивијих суграђана. На нама је да станемо уз њих.
Др Жељка Бутуровић, психолог, научни сарадник у Институту друштвених наука
Први део наслова и опрема: Стање ствари
(НИН број 3573, 20. 6. 2019)
Categories: Преносимо
Тако је Жељка! Али да мало разголитимо ствари. Зар све што нас запљускује у последње време није са циљем нашег изумирања? Та несрећна еутаназија је на истом колосеку са феминизмом, одбраном наводних педерско-лезбачких права, угроженошћу Цигана, жена, бризи о избеглицама. Борци за права наводно угрожених нас уверавају како не треба да бранимо ништа осим њих и како није проблем у правима радног народа, претвореног у робље, него неким њиховим правима.Та њихова права су у ствари права на управљање нашим животима.
Све те теме нису теме за Србе. Наше теме су Косово, НАТО окупација, обесправљеност, банкарске пљачке, продаја свега у бесцење, одлазак народа из Србије, лажне дипломе, неважење закона за одабране, потпуна деградација војске, велеиздаја…
Зато еутаназију треба сачувати само као могућност извршења казне за велеиздају и ништа више.
Odlican tekst!Politicka zajednica nije samo zajednica zivih, vec i mrtvih.Podsetimo se samo “Antigone”:”al’ mozes se svakim sluziti zakonom, za mrtve, k’o i za nas koji zivimo”.Citava drama se odvija oko dva lesa i njihove dalje sudbine (kao sto se i ovde postavlja pitanje eutanazije i upotrebe organa umrlog), cime se otvara centralno pitanje razlike izmedju zakona drzave, odnosno smrtnih ljudi, i bozanskih zakona.Nijedan lik nije u stanju da poveze ova dve vrste zakona, na kraju svi presudjuju sebi, nema edipovske igre sudbine, svi deluju iz svoje unutrasnje slobode, osim Kreonta, koga je slucaj doveo na vlast, a sloboda u delanju njemu bliskih ljudi, ga razara, ali i sam obicajnosni poredak, za koji Kreont veruje da ga brani:” o Poliniku zborim sad, sto htede zavicaj i BOSTVA RODBINSKA, po povratku iz bekstva…” (treba podsetiti da Sokrat ne bezi, cak prihvata smrt, ali upravo time razara obicajnosnu zajednicu, predpostavljajuci joj slobodu prihvatanja, kao uslov svakog zakona. Njegovo zrtvovanje petla bogu Asklepiju, bogu medicine, lecenja, govori upravo o zalecenju te rane, rascepa).Treba jos podsetiti i na stihove:”To nije drzava sto jednom pripada”, glede nase sklonosti da drzavu gledamo kao posed koji pripada vlasti.Hriscanstvo sa sobom donosi samoubistvo kao najveci greh.Smrt moze biti “moja” samo u samozrtvovanju.Smrt, medjutim nije konacna, zajednica zivih i mrtvih se osadasnjuje u cinu Strasnog suda.Dok predhriscanska zajednica pociva na predaji i rodbinskim bozanstvima, vezanim za zemljisni posed, hriscanstvo, preko perspektive buduceg uskrsnuca mrtvih i njihove istovremenosti sa zivima, vec nagovescuje dominantnost sada-trenutka nad prosloscu i predajnosti.Savremena politicka zajednica se konstituise time sto smrt biva pozicionirana u Drugog.Za Hobsa je Drugi samo vuk drugom vuku.”Mojost” smrti lezi u Drugom, zato i ugovor pociva na pravu da se oduzme zivot, a koje se prepusta vladaru, Levijatanu (zanimljivo je to pravo vlasti da oduzme zivot, a koje ide od javnih pogubljenja, do upravo tajnih pogubljenja i anihiliranja bilo kakvih tragova ubijenog.Npr. ubistvo Draze Mihajlovica, iako mu se sudi u ime buducnosti, kraja istorije, ipak se njegov les unistava tako da u buducnosti nema nikakvih tragova, protivrecnost u samom nacinu postupanja sa lesom i konacnosti komunisticke perspektive).Ali, i Ruso, koji prirodno stanje shvata potpuno suprotno Hobsu, smatra da se svest o smrti javlja tek u politickoj zajednici, dakle tek u suprotstavljenosti Drugom.EUtanazija nije cin slobodne volje, naprotiv, ona podrazumeva drzavu i njenu zakonsku regulativu tog cina, kao i zakonom ovlastene izvrsitelje.Les, medjutim, ne postaje “politicki neaktivan”, on postaje predmet dalje regulacije u ciju aproprijacije organa.Osoba ciji je zivot izgubio smisao, odjednom ga zadobija kao puko telo, a u samom telu se uspostavlja razlika izmedju onog sto se moze “reciklirati” i pukog djubreta.Uslov toga je apsolutizacija smrti.Smrt je kraj, ona nije unutarpoliticka ni kao predajna zajednica ni kao ugovorna zajednica.Zajednica pociva na minimalizaciji smrti (ukidanje smrtne kazne, profesionalizacija vojske…) sa obecanjem nauke o njenom ukidanju u neodredjenoj buducnosti.Smrt je depolitizovana, kao i zivot.Autorka dobro primecije vezu izmedju “koristi za drustvo” i EUtanazije.Smrt postaje stvar ekonomije, a “radna sposobnost” konacni horizont ljudskosti (moze se naci na jutjubu “predavanje” Miltona Fridmana o tome sta raditi sa “socijalim teretom”, kako ih pokrenuti sabiranjem u “radne centre”, nije rekao sta sa njima, ako i tamo ne budu radili…)
Како лекар који је положио Хипократову заклетву може да изда одобрење за еутаназију? Која је онда разлика између неког Капо-а у нацистичком логору и лекара који одређују ко иде у смрт а ко не? Да ли је довољно то да лично не дате инјекцију ономе кога сте одредили за смрт па да вам савест буде мирна? Зар није основна људска особина, која га уосталом разликује од животиње, љубав ка ближњем, љубав у пружању помоћи. Невероватно је да се лекари пре упуштају у еутаназију него у истраживања за нове начине лечења опасних болести. Па да су тако лекари размишљали ми ни данас не би имали лек рецимо прозив туберкулозе. Да није било љубави не би се пронашао инсулин, …
Невероватно је да савремена политичка мантра снажно протестује против смртне казне за најгоре злочинце, а подржава еутаназију као чин милосрђа, људског права и примера очувања људског достојанства. Ако је живот вредност ван сваке категорије, онда је борба за исти дужност изнад сваке дужности.
Ta ideja da je smrt kraj. izvlaci smrt iz politickog, drzava se depolitizuje i ekonomizuje, a zivot i smrt postaju momenti “korisnosti drustvu”.Covek se definise preko “radne sposobnsti” (otuda i “rehabilitacija” zena i LGBT osoba, svi oni su radno sposobni i iskoristivi).Bolest postaje radna nesposobnost, bivanje socijalnim teretom za drustvo.Smrt se gura na margine drustva i u njemu prisustvuju samo kao slika, od javnih pogubljenja do koraka unazad i prisustva samo kroz medije, elektronske i stampane, filmove…Gradjanin vise ne sluzi vojsku, ne moze biti osudjen na smrt, smrt za njega postaje nesto imaginarno, slika.Pa, ipak, smrt mu je blize nego ikada u istoriji, ona je odmah tu, ne postoji distanca predacke predaje, Strasnog suda, distanca od Drugog, smrt je kao kod Dekarta, prethodni i sledeci trenutak, samo trenutak podudarnosti svesti sa samom sobom je zivot, ali sledeci trenukat, kao ni prethodni (jer Dekart odbacuje secanje kao konstituent samosvesti i vremena, nije moguc bez bozije volje).Zato ova civilizacija pociva na bekstvu od smrti i starosti, stalnim matrama o podmladjivanju, zdravom zivotu (vezbanje,ispravna ishrana, ispravno disanje, hodanje, sedenje) i istovremenoj infantilizaciji odraslih, koje, kada ne rade, treba zaposliti necim (kao kada se detetu trazi zanimacija) kako se ne bi suocili sa predvorjem smrti – dosadom.Odatle ideologija putovanja, probavanja neceg novog i cepanje tih dogadja u trenutke, zaustavljene na fotografijama.Trenutke, kao Dekartovska sada, izmedju kojih je smrt koja ih i gura u zaustavljenost fotografije.Pri tome, fotografija nikada ne prikazuje licnost, vec predmete koji se nose, pozadinu mesta u kojem se boravi, fotosopirana lica, sve sami predmeti medju predmetima.
@Komentar ceka izvinjenje
Праштајте ако грешим у доживљају Ваших коментара, поштовани, ( непосредан повод јесте овај коментар ), али сви које читах јесу Камијева ” побуна Човека “, побуна против метафизике, Хегела, Аристотела, Томе Аквинског, магијског, навикног, против јалове дијалектике која поистовећује битије и небитије, живот и смрт, која каже да је битије исто што и мишљење, да је Дрво Живота једнако Дрвету познања и грехопаду који убрасмо као плод потоњег, да је реалност рационална и тиме нужно истинита и сушта, дакле без Бога…
П. С.
Сама еутаназија, у свој изопаченој огреховљености, дубоко је дијаболична и фаустовска, посве хегеловска и декартовска..
Neki ljudi biraju eutanaziju da bi njima bilo lakše, kada bol i patnja postanu neidrživi. Dakle šta je sa onima koji eutanaziju biraju ne zbog svojih bližnjih, ne zbog osećaja da su na teretu, nego zbog sebe? Autorka zaboravlja da napomene da su od tih 4% smrti eutanazijom u Holandiji većina pacijenti termalno oboleli od raka. U takvim slučajevima nije pitanje da li će pacijent da umre ili da živi, nego da li će da umre u teškim mukama ili bezbolno.
Evo jednog primera i stvarne pričeo olimpijskoj šampionki iz Belgije:
https://edition.cnn.com/2019/10/23/sport/marieke-vervoort-paralympian-dies-euthanasia-belgium-spt-intl/index.html