Басташићев „Покољ“ је везан само за дио геноцида над Србима који je починила Независна држава Хрватска. Да ли је онда Умељићев „србоцид“ бољи, свеобухватнији приједлог
Душан Басташић и Удружење Јадовно 1941 су поводом обиљежавања још једног Међународног дана сјећања на Јадовно отворили једну колико важну толико и занимљиву тему: да ли геноциду над српским народом у Независној држави Хрватској надјенути посебан назив и како би тај назив требало да гласи. Јадовно 1941 предлаже да се геноцид у којем је побијено између милион и два милиона Срба од 1941. до 1945. назове Покољ.
Да, као што Јевреји у ријечи Холокауст имају широм свијета препознатљив назив за геноцид над њима, који се не преводи, тако бисмо и ми, Срби, требало да надјенемо име нашем страдању, име које би свима било препознатљиво и које се не би преводило на стране језике. Тако, кад Мексиканац или Хиндус чују „Покољ“, знају да се мисли конкретно и само на геноцид над Србима у Независној држави Хрватској.
Одмах да кажем, безусловно подржавам иницијативу да се овакав један израз одреди. Басташић, Данијел Симић и Јадовно 1941. су својим постигнућима апсолутно заслужили да буду ти који ће изнијети приједлоге и подстаћи расправу. Али о томе да ли је Покољ најбољи могући израз би требало повести шири разговор.
Покољ је назив за систематски државни злочин геноцида почињен над православним Србима током Другог светског рата од стране Независне Државе Хрватске на целом њеном територију.
УДРУЖЕЊЕ ЈАДОВНО 1941.
Најприје, чему ова иницијатива?
Па, ако Јевреји имају Холокауст, и Срби треба да имају израз који описује наша страдања. Сам јединствен израз који описује конкретан злочин помаже у промоцији сјећања и упозорења на злочин, јер чини злочин препознатљивијим. Иако је израз „холокауст“ кориштен прије Другог свјетског рата да опише друге масовне злочине, као турски покољ Јермена 1894.-1896., послије Другог свјетског рата свакоме ко чује тај израз прва и једина асоцијација је геноцид над Јеврејима.
Класичан маркетинг, и то ефектан. Свака им част.
„Холокауст“ означава помор ватром, страдање или чак жртвовање у ватри. Да ли су сви Јевреји страдали у ватри? Нису, али одлучили су да тај израз усвоје и сад је само њихов, иако они не искључују из Холокауста остале жртве нацистичке Њемачке.
Питање, које касни једно 70 година, је не да ли Србима треба такав израз, него који је израз најпогоднији и шта би он требало да обухвати.
Фото: В. Ивковић
Разлика између Срба и Јевреја је у томе што Јевреји, иако страдалнички народ, у нацистичкој Европи доживљају кулминацију својих вијековних страдања и прогона, како квантитативно гледано, тако и анализирајући начин на који су страдали. Зато су Нијемци и назвали пројекат истребљења европских Јевреја „коначним рјешењем“. Оно што се њима десило од 1933. до 1945., није им се десило ни на тај начин и у тој мјери никада прије.
Срби, с друге стране, читав 20. вијек доживљавају ту кулминацију, о чему сам писао у тексту „Вијек србоцида“. Геноцид над Србима траје читав вијек и оно што се десило Србима у НД Хрватској је само једна фаза у том геноциду, који, чини ми се, први „србоцидом“ назива Владимир Умељић.
Ратко Дмитровић, познати новинар и водитељ код којег је у емисији недавно гостовао Басташић, поменуо је и израз „србоцид“ у контексту Басташићеве идеје тражења правог израза. Дмитровић и на твитеру посљедњих мјесеци инсистира на изразу „србоцид“.
Басташић је, међутим, прецизан. На вебсајту иницијативе јасно се каже на шта се мисли кад се каже Покољ (великим почетним словом): „Покољ је назив за систематски државни злочин геноцида почињен над православним Србима током Другог светског рата од стране Независне Државе Хрватске на целом њеном територију.“
Да разбистримо мало ове двије опције.
Басташићев приједлог је, како видимо, везан само за дио геноцида над Србима који je починила Независна држава Хрватска, тј. политика државе која се, каква-таква, простирала на данашњу Републику Хрватску без Истре, на читаву данашњу Босну и Херцеговину, те на дио Срема који је данас у Републици Србији, до ушћа Саве у Дунав. Хрватски геноцид над Србима јесте био далеко најмасивнији, али су покољи над Србима у истом контексту чињени и ван НД Хрватске, а чинили су их Нијемци, Мађари, Бугари, Шиптари, санџачки муслимани, комунисти.
Дакле, прво питање је да ли се тражење пригодног израза смије свести само на онај дио геноцида који се десио на једној територији. Како онда да назовемо оне покоље који нису починиле усташе? У шта да убацимо новосадску Рацију? У шта да убацимо покољ крагујевачких ђака? У шта да убацимо партизанске јаме по Црној Гори, те стријељања током Црвеног терора?
Ни Јевреји Холокауст нису ограничили на један дио територије на којој је почињен.
Да ли је онда Умељићев „србоцид“ бољи, свеобухватнији приједлог? Ако се усредсредимо на геноцид у Другом свјетском рату – не. Србоцид је далеко шири од Другог свјетског рата. Он означава, бар по мом схватању које сам описао у „Вијеку србоцида“, уништење Срба, не само физичко, него и убијање српског имена, расрбљавање.
Удружење Јадовно 1941, међутим, и у Покољ укључује злочине расрбљавања, а не само физичко истребљење. Као што нису сви Јевреји попаљени, а усвојен је израз Холокауст, тако нису ни Срби сви поклани, а предлаже се Покољ. С те стране, Покољ, као бренд, као и Холокауст, и не мора да опише у једној ријечи све што му улази у конотацију.
Фалинка му је, ипак, то што укључује само геноцид Хрвата, а не и осталих егзекутора, над Србима. Питање је да ли је тема назива оно што су починили Хрвати, или оно што је учињено Србима. Ако је фокус на ономе што је учињено Србима, онда назив треба да покуша обухвати све што је учињено Србима.
Ево и зашто.
Јасеновац, засигурно највеће српско страдалиште, је већ деценијама симбол тог НДХ геноцида, али и категорија која збуњује обичног Србина. Усљед непостојања свеобухватног израза, сам израз Јасеновац са својом конотацијом је на неки начин замијенио појам о геноциду у главама многих Срба. Тако се данас расправљамо о томе колико је Срба побијено у Јасеновцу, као да нигдје другдје Срби нису ни били убијани. Је ли 700 хиљада, је ли преко милион, је ли 80 хиљада, као што набраја књига идентификованих жртава у музеју у самом Јасеновцу? Нећемо то никада сазнати, јер је то немогуће избројати, и зато када разговарамо о изразу, морамо се усредсредити на обим, значај, тежњу, ефекте, а не на сам број.
Склон сам повјеровати да много Срба не зна да раздвоји Јасеновац од цјелине геноцида, јер се педесет година разговор фокусира на Јасеновац, а све остало остаје маргинално. Велики број Срба барата цифром од 700 хиљада, често не знајући да ли се ту ради само о једном логору или о укупном броју. Јасеновац је постао синоним за читав геноцид. То ће нас довести у замку да заборавимо све остало, као што великим дијелом већ јесмо, а онда ће и број јасеновачких жртава свести на педесетак хиљада, па ће испасти да је то укупан број Срба побијен од стране Хрвата. То је клизав терен на којем смо већ ломили кичму педесет година.
Душан Басташић (Фото: koreni.rs)
Сам Басташић наводи да је прва озбиљна сазнања о логору смрти Јадовно стекао прије 12-13 година и то од Денија Новака, њујоршког професора и Јеврејина чија је породица страдала у Јадовном.
Нама је страхота Јасеновца засјенила све друге страхоте, попут Јадовног.
Србе су само по НД Хрватској убијали на стотине, на хиљаде, на мјесту заробљавања, пред кућама, гурали у јаме подно родних села, палили у црквама, бацали у хировите ријеке итд. Гдје је Стари Брод, гдје су Корита, Пребиловци, Равни Долац, гдје је Старо Сајмиште, глинска црква, а то су само нека од релативно познатих стратишта. Колико је само жртава Јасеновца бачено у Саву, па их не можемо избројати ни да сву Славонију прекопамо…
Наравно да се то не може пребројати. И расправља се о броју, као што рече Басташић код Дмитровића у емисији, да се не би расправљало о обиму, о намјери, о ефекту. Е, баш зато се у тај обим, ако већ разговарамо о изразу који описује, мора укључити више од геноцида у Хрватској, Лици, Далмацији, Славонији, Босни и Херцеговини. Као што је геноцид Хрвата над Србима био много више од Јасеновца, тако и Покољ, Србоцид или који већ израз да изаберемо, мора обухватити комплетан подухват истребљења Срба у Другом свјетском рату.
Иначе, за педесет година ће неки Јеврејин из Њујорка неком младом Србину открити да су Мађари 1942. у јужној Бачкој побили до 4 и по хиљаде Срба, Јевреја и Рома, па ћемо опет покретати расправе о томе како то назвати.
Несрећа је у томе што страдања Срба немају ни почетак ни крај, нити се могу оивичити неком физичком границом. Што је радила Хрватска у Другом свјетском рату, све је то исто, само у мањем обиму радила и Аустроугарска у Првом. У отаџбинским ратовима деведесетих би то исти непријатељи поновили, и поновили су гдје су нас се домогли, да се нисмо организовали и одупрли.
Фото: zlocininadsrbima.com
Зато је Србоцид најтачнији израз за комплетна српска страдања у 20. вијеку, али није га добро конотационо ограничити на Други свјетски рат. Јер шта су онда аустроугарски логори у Првом, шта су вјешања по Мачви, шта је Сурдулица?
Покољ је бољи израз ако се ограничавамо на Други свјетски рат, и ако вучемо маркетиншку паралелу са Холокаустом, али се изван њега не смију оставити они дијелови геноцида који нису починили Хрвати и њихово муслиманско „цвијеће“.
И друге ваљане приједлоге треба размотрити.
Расправа на ову тему је изузетно важна и морала се повести још 1945., да је, као што није, за њу било воље и услова. Није ни сад касно, и потребно је овај подухват извести темељито, јер од тачности, прихватљивости и маркетиншке привлачности тог израза, ма како грозно звучало повезивање геноцида са маркетингом, зависи ефекат, тј. колико брзо ће Срби и други усвојити и активно користити усвојени назив.
Опрема: Стање ствари
ИСПРАВКА: Ранија верзија овог чланка садржавала је погрешно “геноцид Срба над Хрватима” (1. 7. 2019).
Categories: Преносимо
Да, то треба да буде део наше (нове/старе) националне свести, којом треба да напајамо младе и мање младе, који нису имали прилику да чују истину.
Било би добро да се исправи у тексту “Као што је геноцид Срба над Хрватима био много више …”. Свакако треба да стоји обрнуто.
Ово нам треба! Промишљања, анализе, аргумената, чланака, мишљења, расправе… макар се и не сложили увијек око свега. Ако ништа друго, Покољ као одредница је „дигао прашину”, „узбуркао воду”, дефинитивно „пренуо из сна” (ја бих прије рекла из духовне, националне и идентитетске анестезије) многе Србе и српску јавност и довео нас до тога да коначно станемо и почнемо да мислимо и расуђујемо о по Србе изузетно страдалном 20. вијеку. Страдање Срба, првенствено од стране Хрвата, а и осталих предатора, је све мање табу, а све више важна, можда и најважнија тема, али сада свакодневно присутна, коначно! Што више оваквих и сличних чланака, што више размјене мишљења, слагања, па и неслагања – из квантитета ће се свакако издвојити квалитет. Све је боље од оне јамске тишине у коју су гурали и страдале претке и нас скупа с њима 70 година.
Чему ове јалове и непотребне расправе? У земљи у којој се српска деца уче историји по туђим окупационим програмима, нема места за разводњавање. Деца не знају ни за злочоне, ни за Јадовно, ни за Јасеновац, а ми треба да се бавимо смишљањем маркетиншког имена за те злочине које ће некоме да “звони” у ушима и да их подсећа на Србе. Јевреји нису истребљени и поново владају светом. Зато имају могућности да пропагирају своје страдање. Ми Срби смо пред физичким истребљењем и циљ је опстанак, а не маркетинг. Треба учити млада покољења истини и не трошити енергију на глупости.
Нема историје, нема сећања, нема поштовања српских жртава, док немамо домаћина у кући. Без тога нема ни опстанка. Зато дајте да тражимо домаћина, а не да млатимо празну сламу.
Добро је имати став, али да би се став могао изнети прво је потребно стећи “техничко знање”, јер није довољно само изношење става, већ да га слушалац може примити. Наиме, граматика и правопис стандарднога српскога језика су за почетак неопходни и за саморазумевање, а камоли за покушај да се идеја пренесе…. уз то је потребно знање бар још неколико страних језика, НЕ из исте групе: да бисте разумели да изговор и писање покоља/Покоља треба да буде погодно за сва писма и све језике, а ово што ви предлажете садржи глас који мало који језик препознаје, па за њега ти језици НЕМАЈУ графему (уопште, речи које садрже лигатуре потпуно су непогодне за овакве “намене”, а поготово вашу идеју о маркетиншкој обради српскога страдања). Уз то, знање страних језика подразумева веома добро знање КЛАСИЧНИХ језика, па тако и грчког да не бисте понављали оно што Данијел Симић, у иначе занимљивој емисији TV K3, бесомучно понавља као крајње произвољности о холокаусту, а реч је, заправо, о грчком преводу библијског појма Жртве паљенице (са хебрејског)…
Неопходно је и познавање историје, па и географије: јер кроз текст системски изостављате Стари Рас као део НДХ, у коме су Хрвати свој програм истребљења Срба почели одмах по завршетку Априлског рата, а и данас се налази на њиховим мапама некакве “историјске хрватске” (да не говоримо о томе како замишљате да из хрватских усташких злочина током 2. светског рата ИСКЉУЧИТЕ све што су ти исти починили у Поцерини и дуж десне обале Саве; или те жртве не спадају у то што желите да “промовишете”?!). Не заборавите ни то да се територија НДХ током тих година неколико пута мењала…
А и са библиографијама о српским страдањима не би било лоше да се упознате, јер су неки и пре ~40 година писали о логору Госпић и подлогору за екгзекуције у Јадовну, а сад чујемо да сте за Јадовно чули пре 12,13 година, Д.Симић рече: пре 10 година… али логор Семлин/Сајмиште и даље називате именом које му је дала комунистичка власт када је хтела (после изградње Сајма) да оправда затварање Срба у годинама свог доласка на власт; па га продужила у прошлост, баш као што то Хрвати раде са својом (непостојећом) историјом.
Логика је, међутим неопходна, јер – и сами се питате о просторно-временском ограничењу, зашто та питања нисте прво сами са собом расправили да бисте нам тада изнели свој став не бисмо ли били мање збуњени вашим личним преиспитивањима и могли да се посветимо вашој аргументацији. Надам се да не вршите категоризацију “више” или “мање” заслужних / достојних да буду уписани у “посвећену” листу намењену “маркетингшкој” промоцији српских жртава. [Јер, по чему ће се страдање мог деде-ујака назвати посебно резервисаним именом (иако је у систем логора Јасеновац доспео игром ратног случаја и тамо спаљен), али не и страдање његове сестре која је растргнута у њиховом месту рођења у Шумадији?] Ако се већ за српске жртве у НДХ тражи посебан статус, да ли сте сигурни да ви и предлагачи ишта знате о размерама и методама уништења Срба нпр. на Копаонику у истоименој нацистичкој операцији, јесте ли икада чули за Криву Реку и спаљивање Срба на ражњевима(?) и дизање у ваздух у Цркви Светог Петра и Павла (?), или за Драгинац можда, јесте ли чули за Велику (?), Долу (?) истребљење Србâ Полимља у коме су се и над телашцима на стратишту рођених Српчића иживљавали Шиптари, Бгари, Немци и Фолксдојчери (?) током онога што су назвали казненом експедицијом? Где је по вама граница размера злочина да би он имао “право” на посебан назив? Хоћемо ли уистину категоризовати СРПСКЕ жртве? Зашто? Зашто су злочини Хрвата нешто друго од злочина других српских крвника (у истом рату)?
Па, и то: ако се већ жели да се једном озбиљно проговори о размерама истрабљења Срба, о најмонструознијим методама њиховог уништења, о незамисливој инвенцији зла која превазилази све што су творци хорора произвели… онда се НЕ СМЕЈУ оставити ни одшкринута, а камоли широм отворена врата за злоупотребу назива – а Покољ управо то чини (не, нећу се изругивати, јер ће то они већ учинити једнако окрутно као што су им били и методи затирања Срба). Али, морате мислити и о томе.
Последица увеђења појма који је за говорнике језика до којих желимо да стигне порука неизговорљив а тешко се може исправно записати, али је иначе преводив на све светске језике по свом латинским облику Масакр/Massacre, имаће, на жалост, управо ту судбину: преведен и писан верзалом на почетку речи (што је сасвим у складу са многим правописима) биће само још један масакр (од оног мотороном тестером, до онога што се дешава у исламистима претовареној Европи, или пак хришћанима у Нигеру, о чему медији не извештавају), Може ли даље од циља?
И могло би се овако до размера бар ауторског табака, за почетак. Чему? Зато што сте се емотивно везали за термин који се очито није примио, јер је са више страна до сада дошло примедби него што има “промотера”. Стари људи би рекли: појавиће се прави назив када му буде време, јер: Свему на свету има време… Можете и да наставите, али онда прво промислите маркетнишку кампању за вашу кампању, јер овако слепо гурање више боде очи, него што може донети присталица.
NB: Не осврћем се на ваш други предлог Србоцид, јер се њему нима шта замерити: погодан за све језике и сва писма, обухвата сву дубину и страву злочина који је почињен над Србима, на први поглед види се шта је: -цид, и ко је истребљен: Србо- , не прави разлике ни по локалитету жртава, нити по пореклу злочинца (јер им је исто родно место). А и то, има нетражене препоруке од довољно еминентних филозофа, лингвиста, историчара,… који га спонтано користе, да би му моја препорука била потребна. Др Владимир Умељић је не само предложио, већ детаљено у лингвистикочко-истројско-филозофској студији „Теорија дефиниционизма и феномен геноцида (Етика и власт над дефиницијама)“ дао одговоре и на она питања до којих још нисте дошли…
Коначно, хрватском усташком Србосјеку произведеном у немачком нацистичком Солингену једино одговара Србоцид. Праштајте.
Покољ као термин одговара само Хрватима јер тим умањује ширину почињеног злочина над Српским народом на његовој целој етничкој територији .Самим тим умањује се и ширина и методологија тих истих злочина у смислу и начину извршења истих.