Исидора Секулић: О смислу жртвовања

Све треба смети, и напред ићи, и ничега се не треба плашити. Сви који имају велику љубав имају и велики задатак, а који имају велики задатак, ти не клону докле га не сврше 

Српкињица Исидора Секулићева овим речима соколи српску браћу:

Исидора Секулић (Извор: Википедија)

„Весели будимо, пуни среће и поноса, што ћемо животом преживети и очима гледати, како се сукобљавају младости и старости, колевке и гробови, и што ће се на нашој балканској земљи, и у наше словенско време, поделити најлепши мегдан част и слободе.

Велико је време и диван је живот сада. С поља видимо мешавину и шаренило, ново и ретко, питање и нестрпљење, а изнутра осећамо сви једно исто, старо од увек знано, просто и драго.

С поља је кретање и тражење, вика и метеж, а изнутра је достојанство и мир, свечани мир и поредак једнога закона, закона, који се зове „сада“.

С поља је жагор и песма, шала и звекет оружја, а изнутра, у савести, тишина је и строгост и одлучност војничкога реда и војничкога суда, који ће судити непријатељу, или судити нама.

Све мање и све збијеније се говори, јер задатак и дело постају све већи, а велике ствари не знају емфазу, и њихов је израз прост и кратак, један и једини. Прво смо били пророци и говорили смо реч „рат“, а сада смо војници и говоримо реч „победа“. За доброг војника је рат и победа свеједно. Ту једну реч мислимо и говоримо, ту једну веру верујемо, по тој једној речи познају очеви синове и браћа браћу.

Иди и победи! Срећан ти полазак војниче и срећна ти рана рањениче! То је све.

Сва је мудрост данас у томе да увидимо, да, ко ћутећи трпи, тај чека ново понижење, а ко се за обећањима поводи, тај носи будаласту веру, да сила речи има моћи над силом ствари. Сва је истина данас у томе, да, ко ни сада нема национално осећање, тај је од лажи начињен и гнусан. И сав је напор данас у томе да се из старих поганих узрока, што краћим путем и у што краћем року, избију нове отровне последице и дејства.

Немамо времена да уживамо у оном што је већ учињено, јер још ништа није учињено. Имамо само бригу и заклетву да ћемо се одбранити, да ћемо се осветити, да ћемо се исцелити. И нека ни сан, ни смрт, не разгоне намрштене црте нашег незадовољства, увреда и огорчења.

Крв нека тече! Црвене мрље крви нека падну по камењу и по земљи, црвена музика крви нека буде у ваздуху!

Јест, сви ми носимо у себи хришћански закон, да је грешно проливање човечије крви. Али сви ми носимо у себи виши човечански закон, да је губљење слободе, мучење и сатирање народа убијство које се стоструком смрћу кажњава, и за које се вековима свети. Закон који каже да је кривац Цезар а не Брут. Закон по коме смо ми, кињени и гоњени, „прво Венецијани, па тек затим Христијани“.

Велики је тренутак и узвишен живот је живот сада. Обнављају се крви и мењају се ткива мозгова, и све што је добро и поштено, диже се до сунца, и најсветлијом светлошћу су осветљене куће које се пале и као светиње поштују огњишта која се гасе.

Све моралне снаге, и све европске страсти, и сву памет, и све знање, треба претварати у херојску мудрост и одважност, јер треба оно што је више, него све знати и све имати, треба све смети! Јер, све смети, то је све дати, а све дати мора онај, који главу кроз ватру проноси и за част слободе се бије.

Све треба смети, и напред ићи, и ничега се не треба плашити. Сви који имају велику љубав имају и велики задатак, а који имају велики задатак, ти не клону докле га не сврше.

Има биљака које се никаквом силом не могу ишчупати, као да их сва шума држи, и као да је у њиховом корену корен целе шуме. Тако је и у сваком националном јунаку, корен целе војске и корен целог народа, и он не пада док се народ не дигне, и не умре док не постане бесмртан.

Сви стојимо под заклетвом љубави и смрти. Деца грабе пушке и ножеве, а мајке више воле војнике него синове. Не плаче се кад отаџбина зове. Сузе се враћају, јер, у свачијим очима стоји радост и сјај. Свугде се осећа свежина и обећање, свугде је једно топло очекивање и искрено веровање, као што је морало бити у мрачној васелени, пред стварање светлости и долазак сунца.“

Из: Споменица стогодишњице ослобођења Старе Србије (1912-2012); Друштво српских домаћина, Београд 2012; уредник др Славенко Терзић: стр. 79-80.

За Стање ствари припремио: Срђан Крунић



Категорије:Поново прочитати/погледати

Ознаке:, , ,

3 replies

  1. Hvala uredniku na ovom predivnom prilogu.

    Свиђа ми се

  2. Ово се нема коме читати. Светло је угашено одавно. У Србији.

    Свиђа ми се

  3. @Коста Дори
    Скоро тачно, али брате Коста, читајмо опет и опет, коме год стигнемо, са сузама и надом, плачући над нашим душама. Не сме се стати са читањем и деловањем. Ако станемо, онда су и наше очи угашене, а ипак и још увек није тако.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s