Морасов есеј носи поруку да је интелигенција на прекретници и да ће се или определити за једну или другу страну. Или ће пропасти, или ће покушати да „спасе нацију и цивилизацију од беспомоћног робовања новцу“
Шарл Морас
Шарл Морас, политичар, књижевник, академик, и вођа национал-монархистичког покрета Француска акција (Action française) представљао је најмаркантнију (можда и најтрагичнију) фигуру француског политичког живота у првој половини ХХ века. Својим идејама Морас је васпитавао генерације француске интелигенције, а његов утицај био је видљив не само на пољу политике него и у књижевности. У своје време називан је „најутицајнијим политичким мислиоцем после Маркса“ (Пјер Дрије ла Рошел / Pierre Drieu La Rochelle), и „најфранцускијим Французом“. Чак и они који се нису слагали са њим, признавали су Морасу „изузетну интелектуалну снагу“ (Андре Марло / André Malraux), те бриљантан стил, због чега су му се дивили и странци Валтер Бенјамин (Walter Benjamin) и Томас С. Елиот (Thomas S. Eliot), који га је поредио са Вергилијем. Његово име не само да је било познато ван његове домовине, него је остварио и снажан утицај међу европским конзервативним и традиционалистичким круговима, па тако и међу Србима.
Ипак, упркос некадашњој слави, име Шарла Мораса је пало у заборав. То није само последица Морасове „политичке неподобности“, него и чињенице да његова дела нису много превођена. Заправо, ова књига садржи прве целовите преводе Морасових политичких есеја на енглески језик, које је изабрао и превео Александер Џејкоб (Alexander Jacob), који је такође и аутор предговора. Реч о два есеја и то: „Будућност интелигенције“ (L’Avenir de l’intelligence) који је први пут објављен 1904/1905. године, и „За француско буђење“ (Pour un réveil français) који је изворно написан 1943. године. Може се, дакле, рећи да је овде реч о уводу у Морасову мисао.[1]
Први текст представља приказ историје француске интелигенције, односно њеног настанка, успона и пада, да би на крају Морас указао и на пут избављења, који му се чинио једино могућим и логичним.
Морасова полазна тачка је оно што назива „илузијом времена“, односно теза да је успостављена владавина духа над голом силом и да су интелектуалци постали стварни владари земље, јер су наводно, у време демократије и владавине јавног мњења, интелектуалци, који артикулишу и формирају јавно мњење, „господари свега“, а моћ коју они поседују је „једина легитимна“ (15). Ипак, ништа није погрешније од ове илузије, а Морас жели да зађе дубље испод површине, те да испита како заиста стоје ствари.
Да би то учинио, он се враћа на XVI век када се појављују образовани људи. „Слова су била украс света“, а функција људи од пера била је да „омекшавају, глачају и поправљају манире“ и нису захтевали да владају (18). Чак и када су говорили о најбољем уређењу, филозофи и песници су избегавали да траже његово примену и остварење. У XVIII веку долази до промене и жеља за реформама идеја и укуса. Ту се налазе корени револуције. Писци желе власт и ауторитет, они свету нуде своје планове преуређења. У извесном смислу, може се рећи да са појавом Русоа започиње дуг период опадања, док је управо он отелотворење неозбиљног узурпатора, чију „срамоту и будаластост“ је политичка, друштвена и морална елита обожавала и имитирала (20). Идеје које су он и слични писци заступали, наилазиле су тако на пријем и међу горњим слојевима, против којих су биле уперене, али и међу нижим слојевима у чије име се стање у држави и критиковало. Више класе су под утицајем тзв. филозофа изгубиле самопоуздање, а „револуција се догодила у дубинама менталитета“ (22). Волтерово краљевање Енциклопедијом и Русоова популарност, створили су диктатуру слова у име разума, без обзира што тај разум, како пише Морас, није одговарао ни законима физике, ни логике. У време Француске револуције, људи од пера не само да су се готово без изузетка нашли на страни револуционара, него су и били на челу револуције. Погрешно је сматрати да је краљевску власт сменио народни суверенитет. На њено место дошла је диктатура људи од пера. Револуционарна епоха представљала је зенит владавине литерата.
Наполеон се, сматра Морас, супротставио владавини интелектуалаца и њиховим пројектима. Па ипак, интелектуализам се раширио у време Наполеонових ратова. „Ништа није супротније лошој политичкој и дипломатској литератури од Наполеона вође армије. Ништа реалистичкије, ништа позитивније, ништа националистичкије“ (24). Иако је као војсковођа био отелотворење супротност духу интелектуализма, Наполеон је, сматра Морас, њихове старе идеје претворио у законе.
Стварност XIX века брзо је демантовала идеје претходног столећа на свим пољима (војном, економском, политичком, економском). Нови проналасци и појава индустрије подстакли су стварање социјалног, радничког покрета, на чијем челу нису били радници, него поново интелектуалци, који су користили раднике како би их усмерили ка револуцији против државе. „Све што је снага догађаја предузела што је било корисно или неопходно, књижевна интелигенција је одвела у заблуду или методично оспоравала. То је сажетак историје прошлог века“ (27). Ипак, диктатура интелигенције имала је своје најбоље дане иза себе.
Деветнаесто столеће донело је тако нови феномен – интелектуалце у првим редовима политике. „Није више књижевност по себи била та која је требало да влада у њихово име. Њихова заједничка амбиција била је да се представе пре свега као државници и људи од акције“ (28). Писци више нису били саветници и инспиратори из сенке, него вође, и то арогантне вође које показују непријатељство према својим бившим саборцима.
Душан Достанић (Извор: Институт за политичке студије)
Већом еманципацијом интелигенције створен је и већи јаз између њих и њихове природне публике, односно високог друштва. Створена је „књижевност клуба или револуције“ (31), далека од префињености, а блиска онима који су тражили сензацију и егзотичност. Морас се овде заправо обрушава на романтику која на једног од својих главних непријатеља. Али и када се нису издвајали, књижевници су чинили још горе – они су се бунили против оних сила које су држале свет на окупу (32). Интелигенција је сада могла да ствара свој свет и да приморава јавност да следи њихове снове и амбиције. Према Морасу, у овом утицају интелигенције треба тражити порекло свих револуција XIX века. Њихове књиге су некада биле оправдање, а некада позив на револуцију. Морасова главна мета је романтичарска литература, која је супротно старијој књижевности, која је умела да брани краља, државу и имовину, породицу и религију сада нападала законе државе, јавне и приватне дисциплине, отаџбине, породице и имовине. Анархизам интелигенције уништавао је постепено традиционалне вредности и добар укус француске књижевности постављајући на њихово место нови друштвени симулакрум.
Материјални прогрес и индустријска открића у таквој ситуацији само погоршавају ствари, будући да материјалним силама нису супротстављене ни институције, ни јавни дух, а најмање традиција. Компликованији свет, компликовао је и положај интелигенције.
Морас посебну пажњу указује материјалном положају писаца. Пораст богатства и индустријализација су, сматра он, довели и до проширења читалачке публике. До средине XIX века се словима и мислима се почело трговати као вином, односно могло се живети од писања. Веће тржиште омогућило је писцима и веће зараде и ускоро је поред осталих, настала и књижевна индустрија. Поједини писци су тако дошли до великог богатства. Међутим, велики успех књижевника имао је другу страну. Са једне стране дошло је до комерцијализације, док је са друге индустријализација књижевности довела до потпадања интелигенције под власт сила капитала. Иако су писци били уверени у то да су им нове околности пружале до тада невиђену финансијску, а тиме и уметничку независност, то је био само привид. Колико год да су писци постајали богати, капитал који је долазио у ову нову индустрију био је моћнији, те је интелигенција постала само „ancilla plutocratiae“ – слушкиња плутократије. У лажној нади да се ослобађа, писац губи самог себе (45). Чињеница да је тај капитал био интернационалан овде није од мале важности и Морас подвлачи да је на тај начин интелигенција денационализована. Штампа се могла лако купити или потплатити, а Морас за то наводи пример утицаја који су пруски кругови имали на француској јавно мњење у време рата 1870-71. године. За тај утицај Прусима су били довољни француски интелектуалци. Подмитљива интелигенција не само је занемарила своју дужност и није просвећивала масе, него их је још и варала (50). На известан начин се ово може сматрати највећом иронијом, јер у време када се говорило о власти интелигенције и о њеном невиђеном утицају на политику, сви ти „диктатори укуса“ били су само слуге у рукама оних који су били спремни да плате њихове услуге. Хваљени француски интелектуалци активно су доприносили пропасти своје земље, истовремено верујући у сопствену моралну узвишеност. Када страни финансијски капитал стекне контролу над интелектуалцима, тада он и читаву државу претвара у инструмент за остваривање својих интереса.
Формула је једноставна. У демократији краљ је јавно мњење, њега стварају писци, а њих не покрећу ни убеђења, ни стручност, ни патриотизам колико похлепа. Ту похлепу искоришћава новац. Морас налази да што више напретком демократије расте номинални утицаје интелигенције, истовремено опадају њен ауторитет и поштовање према њој (47-48).
Морас уочава да у осталим европским државама стање ипак није толико лоше као у његовој домовини, јер је реч о монархијама. „У Немачкој или у Енглеској, новац не може формирати лидера државе, јер оно што га ствара је рођење, а не новац“ (53). Наследни монарх је независтан и стога способан да се одупре утицајима међународних финансија, штавише, он може да усмери, прекори и заштити националну интелигенцију од утицаја страног новца. Француској, као републици, управо недостаје таква институција која је одвојена од „новца и мњења“. Штавише, силе новца које контролишу државу и које је користе као свој инструмент, залажу се за повећавање државних надлежности. „Што је више расла држава на рачун појединаца, тим више је новац, господар државе, видео да тиме расте простор његовог утицаја“ (54). Држава покушава да под своју контролу стави чак и религију, а што јој је потпуно успело у случају универзитета. „Француска држава је униформа и централизована; са бирократијом која досеже до сваке школске клупе у сваком селу, таква држава је савршено наоружана да спречи формирање било каквог озбиљног противника, који није само против ње, него и против плутократије чији је она израз“ (55).
Поред монархије и црква је институција која, мање или више успешно, одолева сили новца. Католицизам се одупире новцу и то је разлог зашто се црква прогони. Будући да се црква противи бруталној доминацији новца, она за Мораса постаје „последња тврђава слободне мисли“ и „последњи аутономни орган чистог ума“ (7). Реч је о провокативној тврдњи, јер је борба против цркве увек вођења у име слободе духа, док Морас обрће ствари тврдњом да је пропаст цркве исто што и пропаст праве интелигенције. У складу с тим, он јасно истиче да интелигенција може повратити свој понос и заузети место које јој припада једино ако ступи у савез са монархијом и црквом, а то значи са силама традиције и крви, а против силе међународног новца. Морас супротставља новац и крв, као две велике материјалне силе. Он нема илузија када тврди да је црква последња линија одбране, јер држави (која је постала само инструмент у рукама међународних финансија) којој за руком пође да ућутка цркву, неће бити тешко да сломи и сваки могући отпор интелектуалаца, посебно уколико већ под својом контролом има универзитете. Таква држава у сваком тренутку може уздићи или сломити интелектуалце, те према томе она је много опаснија за слободу мисли, него што је држава ancien régime-a икада била. Она може да спречи интелектуалце да виде истину, а и ако је виде да је изнесу, а и ако је изнесу држава спречава да их ико чује и разуме (55). У таквој ситуацији, сматра Морас, пропада и сама интелигенција, јер под контролом новца и материјалних сила, никакав духовни развој и никаква уметничка узвишеност нису могући. Истински узвишени су једноставно „сувише добри за свој век“ у коме је „идеја високе интелектуалности потпуно изгубљена“ (3). Треба ли се онда чудити што је новинарство, као професија, дисквалификовано, док са друге стране, демократска држава стимулише раст „интелектуалног пролетаријата“ (58, 59-60), односно „образованих просјака“?
Треба нагласити да и када говори против плутократије Морасу ни на крај памети није некаква социјалистичка револуција. Штавише, реч је о илузији и то „симплистичке врсте“ (56). Простодушни узвикују „побунимо се“ заборављајући да је револуционарни експеримент већ учињен у Француској пре 150 година, и да из тога није произашло ништа добро. Новац измиче именовању и освети. Фин и несталан, он је имперсоналан (7). И не само то, него су плутократе често и финансијери социјалистичких и анархистичких листова. На тај начин плутократија контролише нападе и у стању је да их усмерава, а усмерава их на оне облике богатства (земља, индустрија) које су задржале нешто персонално и национално (56). Морас о превласти новца говори као о „најапсолутнијој“ и „најнеодговорнијој“, а она преовладава баш у државама које се називају „напредним“. Уместо револуције, Морас се залаже за обнову.
Својим текстом Морас заправо показује да је она интелигенција која је у име сопствених илузија још од XVII века захтевала републику и владавину демократије, чиме је рушила монархију и државу и која је радила на поткопавању традиције верујући да тиме поправља и сопствени положај, заправо све то време радила против себе и своје државе, а за туђ рачун. Интелектуалци који су веровали да заступају ствар слободе, духа и разума, на крају су завршили под влашћу безличних сила које су бруталније и сировије од свега што су могли и да сањају. Желели су немогуће, да буду прва национална сила и диктатори, а доспели су у ропство. Морас ипак није противник интелектуалаца. У крајњој линији, он је и сам човек од пера, па је и лично био заинтересован за препород интелигенције. Стога је, пише Морас, једини лек у „подршци и поштовању према старој филозофској и религијској традицији, служењу институцијама као што су клер и војска, одбрани одређених класа, ојачавању одређених пољопривредних, индустријских, па чак и финансијских интереса, који се разликују од интереса новца као таквог утолико што оне одговарају одређеним ситуацијама, моралним функцијама. Избор такве странке пружио би француској интелигенцији известан ауторитет“ (63). Права функција интелигенције је да види и учини видљивим који режим би био најбољи, да га ауторитативно изабере и усмери друге силе у том правцу (64). Испуњавање ове функције подигло би морални углед интелигенције. Практично, то значи повратак на стање када је снажна интелигенција цветала под заштитом моћног скиптра. Институционална обнова ће омогућити културну обнову, а монархија спасити цивилизацију. „У име разума и природе, у складу са древним законима универзума, за добробит поретка, за трајање и прогрес угрожене цивилизације, све наде су укрцане на брод контрареволуције“ (65).
Морасов есеј носи поруку да је интелигенција на прекретници и да ће се или определити за једну или другу страну. Или ће пропасти, или ће покушати да „спасе нацију и цивилизацију од беспомоћног робовања новцу“. Тим покушајем интелектуални свет ништа не ризикује, те уколико још воли себе, последње остатке свог утицаја и слободе, уколико још воли Француску он постаје погодан да поведе „реакцију очајних“ (65).
Други есеј који је објављен у овој књизи, писан је у време немачке окупације Француске. Морас је био француски патриота, а његов снажан против-немачки став био је познат још из времена пре Првог светског рата. Већ из наслова се је јасно да је Морас заинтересован за француско буђење, односно за француску обнову, само што то сада више није уско везано за питање интелигенције, него за обнову независности. Али да би разрешио овај проблем, Морас мора пружити одговор на нека претходна питања, јер обнова је могућа само ако се зна шта је оно што се обнавља, како је то што се жели обновити настало, како је и када постало велико, те најпосле због чега је пропало. Ако је први есеј био историја интелигенције, други, на известан начин представља историју Француске и слику њеног националног карактера.
Прво питање је: „Шта је Француска?“ и на њега Морас спремно одговара да је Француска синтеза Гала и Ромеја, или како каже „галске снаге и римског реда“ (75). Према Морасу, Гали су били храбри, борбени, великодушни, пуни ентузијазма, спремни на ризик, предузимљиви, склони поезији и мистичкој филозофији (69), али ускомешани и међусобно несложни – Gallus Gallo lupus (71). „Ред и разум“, дисциплину, осећај за целину, за организацију и за форму, Гали су добили од Римљана, па су романизовани Гали први Французи. Уз помоћ Рима створена је и феудална хијерархијска структура (75).
Разлике између галског и римског менталитета код Француза нису у сукобу, сматра Морас, него се надопуњују у хармонији, као природни и просвећени, умни елан, снаге срца и мисао која их усмерава, галска снага и римски ред (75). Стога су Французи народ реда и метода, али истовремено и народ страсти и енергије; срећни спој ума и срца, мушког и женског принципа. Поред порекла, на формирање француског карактера утицали су и латински језик и хришћанска вера оличена у римо-католичкој цркви.
Међутим, срећни спој у француском карактеру није настао сам од себе. Све те разлике нису се могле синтетизовати спонтано. „То је уметничко дело, политичке уметности“ (97). Хармонија француске органске државе одржавана је уз помоћ ауторитета и одговорности краља[2]. Морас инсистира на томе да од када постоји Француска је монархија. Монархија је настала природно, као добровољно потчињавање регуларном ауторитету, ауторитету који се наметао правдом (86). Она је представљала најбољу одбрану од унутрашњих и спољних непријатеља док је трајање нације било осигурано наслеђивањем краљевске круне. Краљеви су били „бранитељи и федералисти“ (85), дакле не и тирани. Морас цитира Де Бонала који је говорио о француској „мешавини републиканске независности и монархистичке верности“ (85). Речју, власт монарха била је снажна, али умерена, она је успостављала ред, али и чувала локалне аутономије. Будући да је краљ оно што одржава јединство, свака француска криза почињала је кризом врха државе (87). Институција наследног монарха носи у себи обнову у самом свом принципу. Морас показује да је у свим временима кризе национална обнова долазила са легитимним монархом.
Ако су гало-римско порекло, католичка вера и монархија оно што чини француски карактер, не треба да нас чуди што Морас указује на Француску револуцију и убиство краља, као тачку од које почиње француски пад који ће је на крају довести до катастрофе 1940. године и неславне окупације. „Република у Француској је владавина странаца“ (89). Од 1792. почиње период седам инвазија током 150 година (90). Погубљење краља значило је ослобођење оних сила поделе и анархије које су довеле до „смањене стопе рађања, економске стагнације или заосталости све до дебакла 1940“ (90). Нација која је одустала од саме себе и није могла ничему добром да се нада.
Наравно, Морас је свестан да тај пад није био праволинијски. Већ је Наполеон желео да својом аутократском владавином реши проблем анархије у Француској, али у томе није успео и више га је заташкао чиме је заправо додатно погоршао стање. Он није био независни, легитимни краљ, него је, иако вођа, отеловљавао принцип зависности.
Рестаурација је значила и прихватање погрешних (енглеских) идеја, које су земљу скупо коштале. Фатална идеја била је парламентарна монархија, идеја суверенитета са две главе које имају једнаку моћ. Парламент и краљ били су осуђени да се међусобно униште (91). Бурбони су, ипак, чували своја права и штитили земљу од спољне инвазије, да би демократски изабрани Наполеон III, водећи „будаласту спољну политику“, проћердао француску војну силу и претрпео понижавајући пораз 1870. године, чија је најгора последица била успостава демократске републике, за чије време држава не само да је била подељена, него и уништена (92). Француски пад се од тада само лагано настављао све до немачке окупације.
Како је онда била могућа победа у Првом светском рату? Морасов одговор је да рат није добила демократија, него јавни култ Јованке Орлеанке (93). Рат је добила национална Француска, а кривицом државе изгубила је мир. У међуратном периоду демократска република дошла до тог нивоа изнемоглости да је почела да жели рат и објавила га чим је изгубила средства да га води, што је нужно довело до најтежег пораза у историји (93).
Кривицу за француске недаће дакле, сноси демократија, свеједно да ли парламентарна или плебисцитарна. То није питање само изборне демагогије и личног неморала политичара, већ „питање знања да све што води владавини свих над свима, све што тврди да подсећа на њу или да је охрабрује, уништава владу и убија нацију“ (94-95). Мора се дакле престати са идејом о изборима. Такође, власт треба да влада доживотно, па и дуже, преко идеје династије. Одговор на кризу је повратак монархији. Дуги приказ француске историје био је потребан да би се потврдило да је република лошије служи јавном добру него монархија, да је мање способна да чува границе и да је мање одговорна (108). Морас спремно признаје да монархија није питање личне, него историјске заслуге. Право краља на власт је исто оно које нас чини власницима нашег рада и које нам даје право да наређујемо деци коју смо родили, неговали и подигли (97). Ствари се чувају истим средствима која су изазвала њихов раст. Краљ је онај који решава спорове око интереса. Он је арбитар, рођен у неутралном положају, смештен ван дебата и изван конфликта. Бесмртан као његова функција, он ће оваплотити мир међу нама, најједноставнијим и најмање спорним средствима. Никакво питање личног интереса се у то неће помешати; само случајност рођења, да! Али увећана традицијом и савршеним образовањем (98). Само краљ живи заједно са величином, невољама и несрећама отаџбине. Аргумент на страни монархије је и чињеница да су Французи, уз Србе, једини народ који има аутохтону династију (100), а срећна околност је и то да је краљевска породица још жива.
За Мораса се питање реалистичности повратка краља ни не поставља, па је монархија могућа јер је неопходна (106). Њена супериорност је неупитна и то није ствар о којој се може гласати и прегласавати. То је питање интелигенције (107).
Стога је Морасов закључак да осећати се национално значи осећати се ројалистички. Француска је увек била монархија, она је исто што и монархија, она је само то заборавила, па се Морас свој есеј завршава позивом на сећање, меморију.
Есеји објављени у овој књизи се допуњавају, јер је у крајњој линији, према Морасу, монархија одговор и на политичку кризу Француске и на кризу интелигенције. Институционална обнова монархије носиће са собом и културну, националну и државну обнову. Интелигенција може цветати и испуњавати своје задатке, те тако допринети добробити народа и државе, само у оквиру уређење државе и монархије, јер је само монархија може избавити из положаја подређености интересима новца. Исто тако, према Морасу, само повратак монархији може вратити Француској њену славу и величину, односно заштитити њене националне интересе. У оба случаја, монархија се код Мораса појављује као синоним за ред и поредак. Она свакоме чува његово место и његова права. У том смислу и један од првих и један од последњих Морасових текстова, писани у различитим историјским контекстима, остају фокусирани на питање обнове монархије. Занимљиво је да се у оба случаја монархија везује за нацију односно одбрану националне државе против унутрашње анархије, стране инвазије и сила међународног капитала. Ипак, у овим есејима је јасно да је Морасова идеја монархије другачија од онога што се обично повезује са тим појмом, будући да се он јасно ограђује и од апсолутистичког и од парламентарног облика монархије. Морасов краљ није тиранин, али ни фигура, него независни арбитар изнад супротстављених интереса, федералиста и бранитељ права, краљ на челу република и чувар јединства нације. Самим тим, и сваки конзервативизам који није искрено монархистички је за Мораса недовољан, те он због тога одбацује и хришћанску демократију као „најмлађе чедо демократије“ (104).
Оба есеја повезана су и дубоком критиком демократије, која се схвата као сила поделе и анархије, односно слабљења државе. Са једне стране, демократија је претња истинској култури и цивилизацији, а са друге стране националној независности. У крајњој линији, корисник демократије, према Морасу, су страни интереси, добро организовани и ни мало демократски.
Иако је реч о текстовима писаним пре више од седамдесет година, они нису много изгубили на својој актуелности. То се пре свега односи на есеј Будућност интелигенције. Може се рећи да је и поред неких претераних оцена, стварност Морасу дала за право. Јер, ко би данас могао порицати постојање интелектуалаца који мање или више отворено стоје у служби одређених интересних кругова? Ко још у време спин доктора може веровати у постојање објективних медија? Није ли наше време показало колико се лако могу конструисати лажне величине и јавни интелектуалци чија су дела сумњиве научне или уметничке вредности, а који свој статус дугују искључиво спремности да проповедају владајућу идеологију? Са каквом се лакоћом могу маргинализовати интелектуалци када одређени кругови оцене да их је потребно ућуткати? Данас би се много тога могло рећи и о вези између разних левичарских, социјалистичких и револуционарних група и међународне финансијске елите. Морасу се, такође, не може спорити да је добро уочио тренд срозавања образовања, културе, писмености и укуса, јер како другачије тумачити чињеницу да данас у Немачкој, рецимо, постоји двоструко више катедри за студије рода, него за старе језике? Уколико се сложимо са Морасом да наше доба карактерише пад културе, комерцијализација и банализација духовног живота, онда је логично и да се брана необузданом материјализму тражи под окриљем Цркве.
Такође, тешко се Морасу може спорити и да је уочио везу између масовне демократије са једне стране и порасти централизације, униформости и државне свенадлежности, са друге, иако је и пре Мораса било познато да улазак маса у политику и егалитаризам не погодују ни идеји слободе. У том смислу, ова књига може бити од користи и онима који се не слажу са ауторовим решењима.
Упутнице
[1] Треба поменути да је Морас поново откривен и у својој домовини. Тако је прошле године изашла књига његових одабраних дела под називом L’Avenir de l’Intelligence et autres textes. Реч је о обимном зборнику на преко 1200 страна. Излазак овог зборника поклапа се стопедесетом годшњицом Морасовог рођења.
[2] Инсистирање на монархији у контексту француске обнове није случајно, јер док је према Морасу Француска одувек монархистичка, републиканизам је стран Француској и заправо немачког (романтичарског) порекла. Пре свега, Морас има на уму Канта и његов „морални индивидуализам“. Ипак, главни Морасов непријатељ је Русо, за кога сматра да је „лажни пророк“, који је у Француску увезао страни, германски дух. Зато његову појаву на француској сцени назива катастрофом. Израз тог страног, немачког, духа Морас види и у романтици којој супротставља класичну традицију. Имајући у виду Морасово снажно супротстављање немачком духу као духу нереда, јасно је зашто је и на Хитлера гледао као на продукт „немачке анархичне шуме“. Под Морасовим утицајем Анри Масис (Henri Massis) писао је да Немцима руководи мржња према латинској мисли и западној цивилизацији. Немачки идеализам (од Канта до Ничеа) је за Масиса био азијатског порекла, управо „отров Истока“, па је о Немцима писао као о barbarie germanique. Самим тим Масис као и Морас жели renaissance de l’esprit français. На овом месту вреди поменути и да Морас у делу где разматра порекло Француза упадљиво игнорише Франке и њихов утицај на формирање француске нације, при чему се изричито ограђује од Фихтеа (кога идентификује као претечу германизма и нацизма), који је у Французима видео Немце који поричу свој национални идиом. Ово не треба да чуди, јер је Морас био под утицајем Фистела де Куланжа (Fustel de Coulanges) који је тврдио да француско племство није германског порекла, да оно није окупаторско, него аутохтоно, те да феудализам није германска измишљотина, него производ гало-романског духа. Такође, ни опаска о Фихтеу није случајна, јер је Морас још од раније у Фихтеу видео опасног немачког националисту.
Categories: Дневник читаоца/гледаоца
Оставите коментар