Владимир Димитријевић: Како живи наш народ

Баба са врха Јелице вели: „Ниједан човек није безбожник, јер се свако рађа с Богом. Питање је само с ким умире – с Богом или са ђаволом“

Владимир Димитријевић (Извор: Сајт Двери)

Под овим насловом је чувени лекар србски, Лаза Димитријевић, објавио непревазиђену књигу о здравственом (али и у духовном, моралном, политичком ) стању нашег народа још 1893. године. Књигу је, 2010. године, поново штампао Инфинитас из Београда. Чега све ту нема? Од описа тешких зараза које настају због небриге власти, непросвећености становништва и неспремности да се мењамо у добром правцу, преко описа крсних слава и односа народа и свештенства, до размишљања о пропадању породичних задруга и неслози која нас, као киселина, разједа… Потписник ових редова је решио да под исти наслов стави своје белешке које су настајале годинама, као својеврсни дневник сусрета са обичним и необичним људима нашег народа, од којих је свако имао да каже нешто поучно, тачно, виспрено, духовито… Растко Петровић је, маштајући о савршеној књизи, мислио да ће људске речи сабрати у неку чудесну сладост вербалног меда, који је, као и мед пчеле, нешто друго него што је то цветни полен од кога настаје… Гласови многих и многих наших људи, у времену које хоће да нас учини безгласним, могу нам бити од користи… Јер, свет је устројен тако да нам ближњи могу поноћи својом речју онда кад се томе најмање надамо… Дође реч, и окрилати нам душу… Уосталом, праве речи су увек иконе Речи Божје, која је Христос… Записи ће ићи без неког нарочитог хронолошког и тематског реда, како су „падали под перо“… А читалац ће се разабирати у плетиву, наравно…

О мајци

У августу 2000. године, кад сам ишао да посетим мајку у болници у Београду, човек у аутобусу ми рече: „Од када ми је мајка умрла, нико ме не пита како сам.“

О ближњем

За време рата у Босни, сретох нашег сељака из тих крајева. Рече ми: „Бог нас је тако створио да увек више можемо да помогнемо другима него себи. А други помажу нама.“

Рађање и умирање

Баба са врха Јелице вели: „Ниједан човек није безбожник, јер се свако рађа с Богом. Питање је само с ким умире – с Богом или са ђаволом“.

Из злог доба

Прича ми монах В. из једног нашег манастира у Овчару:

– У Лучанима, у војној фабрици „Милан Благојевић“, млад човек одбио да носи Титову штафету. Требало је само да протрчи кроз круг фабрике, а он неће. Саслушавали га у милицији, а он ништа не признаје. У војску га послали као „народног непријатеља“. У војсци га малтретирали. Кад се вратио у Лучане, стално је био неком сумњив. Кад је Тито пролазио кроз чачански крај, хапшен је и после пуштан. После година и година, признао да штафету није одбио из идеолошких разлога, него зато што је имао криве ноге… Наиме, био се заљубио у једну колегиницу с посла и решили да се узму. Кад су му понудили да носи штафету, он се, кривоног какав је био, уплаши јер је мислио да ће га вереница напустити кад га види у шорцу и како трчи са штафетом. Пошто се њоме није на време оженио (војска, затвори, прогони), она се уда за другога…

Ко зна колико је конкретних људских живота уништио режим чија је главна парола била: „Човек је наше највеће богатство.“

Прича о издајниковом потомку

Ову сам повест чуо од нашег писца, Милована Данојлића, родом из Ивановаца код Љига. Неки Србин је својевремено, у доба „Сече кнезова“, издао хаџи Ђеру из манастира Мораваца (исто код Љига). Турци овог славног монаха убију у храму. Скоро после двеста година, потомак издајника, хармоникаш, отишао на неку свадбу да свира (мислим код Аранђеловца). Поведе се разговор, име, презиме, одакле је, и тако то, да би му неко довикнуо: „А, ви сте, значи, издали хаџи Ђеру?“ Препознат по крају из кога је и по презимену, хармоникаш промени презиме.

Морал је од MORES, што на латинском значи ОБИЧАЈИ. Морал је завичајна обичајност. Без завичаја, нема морала. Бодлер је говорио да месец дана можеш да луташ по Паризу, а да не сретнеш никог познатог. Ту морала нема.

О безбожној учитељици

У једној сеоској школи, у селу З. код Чачка, била је учитељица која је гонила децу ако иду у цркву, и нарочито их приморавала да се омрсе кад посте за причешће. Чак се прича да је врата цркве у селу мазала изметом. Једна је колегиница опомињала да то не ради, али није вредело. Родила јој се, после тешког порођаја, ћерка се ишчашеним раменима, која је остала доживотни инвалид.

Учини добро, не кај се

Прича ми Милош, који је 1999. на Косову био тенкиста:

– Кад смо били у Клини, видим неку бабу, претура по контејнерима. Питам је шта тражи. Каже, пола на шиптарском, пола на србском, да тражи хлеба. На нас четворицу у тенку била је једна сардина, мало хлеба и кекса. Ја јој дам да једе. Баба хоће де ми љуби руке – кажем: „Немој, бако! Ја теби треба да љубим руке!“ Отишла је пешке за Пећ, да тражи сина. Неки наши се љуте: „Шта јој дајеш? Ни за нас нема, она је Шиптарка!“ После сам дао хлеба и једном старијем Шиптару… Онда, кад нас је НАТО открио, гађали су нас касетним бомбама, оним што се распрскавају. Петорица око мене су погинула. Ја лежим на земљи, без заклона, лети око мене… Ниједан гелер ме није окрзнуо!

Ето шта је сила милосрђа!

Advertisements


Категорије:В. Д. читач

Ознаке:, , ,

3 replies

  1. Врло леп чланак, неисцрпна тема. Надам се наставку бележака из Владимировог дневника.

    Речи оног сељака из Босне : “Бог нас је тако створио да увек више можемо да помогнемо другима него себи. А други помажу нама.“

    су ме подсетиле на стару причу :

    У некој земљи наиђе опака болест зглобова па људи више нису могли савијати руке у лактовима. Један странац их затекне у селу око богате трпезе, тужне и изгладнеле. Укрућеним рукама они нису могли приносити храну устима. Овако је вероватно у паклу – помисли странац.

    Идући даље, странац у суседном селу угледа око пуне трпезе, сите и веселе људе. Овако је у рају – помисли он, видевши да они, укрућеним рукама, једни друге хране.

    Свиђа ми се

  2. Nisam shvatio, je l’ joj Bog iscasio ramena i navodio kasetnu bombu (inerciono navodjenje+TV+Bog na zavrsnom delu putanje)?

    Свиђа ми се

  3. гласови,…

    а „гласови мртвих то нису мртви гласови“

    пар ствари на тему,

    +СЕМЕ, Јован Дучић

    Oн је сејао и певао, и сејао и певао. Он је сејао црно и бело семе свога
    сна. Топли пролетњи ветрови су мирисали, и благе априлске кише уливале се у његове
    сребрне бразде. Пустиња ће се после тога покрити цвећем и руменим плодовима. Свуд
    ће бити класје до појаса и шуме до неба.
    И он је ишао све даље за сунцем и звездама, и сејао у пустоши и певао у тишини.
    Није се освртао иза себе, и не би више знао пут да се врати на своје огњиште.
    Није мислио да ли ће ветар однети семе у реку, и јутарњи мраз побити младе
    клице. Није мислио да ли ће доћи црне и беле птице и позобати у сјајним браздама
    црно и бело семе. Он је ишао све даље, и сејао, и певао.
    Али кад се његов глас угасио и рука малаксала, и кад је пошао да се врати откуд
    је дошао, он се изгуби у мору свог класја која је сам посејао, и у помрчини шума које је
    сам подигао… Између њега и целог света стајала је сад, високо до неба, отровна
    вегетација његовог сна.

    +мир мученим душама

    … прича, одломак из филма Урга, Михалкова…и наша је прича, српска као и руска, садржајно и суштински

    +Владимир Гастюхин. На сопках Маньчжурии

    ПРОРОЦИ, Јован Дучић

    Пред селом се јавио пророк из неке друге земље. Око њега су се окупила
    деца, пси и кокоши. Сеоска луда био је при томе дочеку, и потрчао у село да јави
    долазак пророка. Казао је да пророк има браду која блешти као сунце, и очи као у
    курјака, и ноге као у патке, и да нико не разуме о чему говори.
    Али је у селу био већ један пророк који је изгледао лепше, и којег су разумевала
    и деца и животиње.
    Сеоска будала је тада предложио да се саставе два пророка као два петла који
    треба да се боре пред светом. Сви рекоше да ће одиста бити смешно, јер њихов пророк
    из села неће моћи гледати сунчану браду оног другог, и да ће се престравити пред
    његовим курјачким очима, и да ће бити згажен под ногом која је као нога у патке.
    Али се пророци нису потукли као петлови.
    Оба су говорили о Добру и оба искрено веровали: и срели се на путу истине која
    је увек једна. Међутим била је недеља, и народ је био дошао да се смеје, а не да
    мудрује, и није очекивао ништа друго. Хтео је да види само како један пророк пада у
    прашину под ногу другога која је као нога у патке, и да се смеје обојици.
    Пророци су и даље говорили на раскршћу пред селом, али су обадва брзо остали
    сами. Први је одатле побегао луда, отрчавши у село, најкраћом стазом, јурећи једно
    куче.
    Цео народ се брзо кренуо за будалом.

    http://cdn.ipernity.com/200/27/12/36942712.16003c1f.640.jpg?r2

    “И не саображавајте се овом вијеку,
    него се преображавајте обнављањем ума свога
    да искуством познате шта је добро и угодно
    и савршена воља Божија.”
    Св. Павле, Посланица Римљанима 12, 2

    Срби – народ који нестаје (цео филм)

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s