У Вашингтону, Трампова администрација оптужила је Иран да је одговоран за два напада од четвртка, као и за нападе на још четири танкера 12. маја

(The New Yorker, 13. 6. 2019)

Амерички бродови на Блиском истоку примили су први узнемирујући сигнал у 6:12 изјутра у четвртак. Кокука Храбри (Kokuka Courageous), танкер у јапанском власништву који је пловио од Саудијске Арабије ка Сингапуру, оштећен је експлозивном направом. Ватра је беснела у погонској просторији. Посада је напуштала брод. Други узнемирујући сигнал примљен је у седам часова ујутро. Фронт Алтар (Front Altair), танкер који је у норвешком власништву на пловидби од Уједињених Арапских Емирата ка Јапану, такође је био погођен. И он је био у пламену. Последице су биле брзе – и жестоке. Током неколико часова, цена нафте је скочила четири процента. Савет безбедности Уједињених нација сазвао је хитне консултације како би био спречен још један блискоисточни сукоб. Две танкерске компаније суспендовале су нове пловидбе према државама произвођачима нафте у Персијском заливу. И, усред већ постојећих напетости које ескалирају између Сједињених Држава и Ирана, отпочела је игра сваљивања кривице.

У Вашингтону, Трампова администрација оптужила је Иран да је одговоран за два напада од четвртка, као и за нападе на још четири танкера 12. маја. Свих шест бродова нападнуто је у Оманском заливу, воденој површини између Омана и Ирана, тик после Ормуског залива. „Ова процена заснована је на обавештајним подацима, коришћеном оружју, нивоом вештине потребним за извођење операције, скорашњим сличним иранским нападима на бродовље, и чињеницом да ниједна подружна група која делује у овој области нема ресурсе нити способност да делује тако високим нивоом софистицираности“, изјавио је новинарима амерички државни секретар Мајк Помпео.

Администрација није предочила конкретне обавештајне податке о томе зашто верује да је Иран одговоран за инциденте у четвртак или за нападе из маја. Истог дана, Сједињене Државе су известиле да су запазиле неексплодирану магнетну мину близу једног од нападнутих бродова. Оба танкера погођена су „на воденој линији или тик испод ове линији, врло близу погонске просторије док су били у покрету“, извештава Међународна асоцијација независних власника танкера. „Делује да су [напади] били добро испланирани и међусобно усклађени“.

У Техерану, Исламска Република одриче одговорност. Министар спољних послова Мохамед Џавад Зариф објавио је на Твитеру, „Реч сумњиво није довољна да опише оно што се по свој прилици десило јутрос“. Он је забележио да се напад на танкер који је у јапанском власништву догодио док су  јапански премијер Шинзо Абе и ајатолах Али Хамнеи на састанку водили „дуге и пријатељске разговоре“. Абе се упутио на прву посету јапанског премијера [Ирану] од Револуције 1979. године, како би пренео поруку председника Трампа који је посетио Токио прошлог месеца. Зариф је додао „Регионални форум за дијалог (Regional Dialogue Forum) који је Иран предложио је нужност“ како би се уклониле напетости између Исламске Републике и заливских шеиката.

Поједини стручњаци сматрају да обе земље сносе известан део одговорности, док је читав свет оптерећен последицама. „Ако је Иран виновник, Трампова администрација само себе може да окриви зато што је принудила Техеран да предузме агресивне кораке које је избегавао од најгорих дана Иранско–ирачког рата“, казао ми је Али Ваец (Ali Vaez) директор иранског програма Међународне кризне групе (International Crisis Group). „Уколико Иран не стоји иза [инцидента], он је обликован од оних који желе да виде рат између Ирана и САД“. Растуће тензије у Персијском заливу и Црвеном мору, додао је, „су повезане са повећаним премијама за ризик на међународном тржишту енергената“.

У међувремену, остатак света је узнемирен. „Врло смо близу сукоба без стварног оружаног сукоба, тако да су тензије веома високе“, изјавио је за Асошијејтед Прес Џејкоб П. Ларсен (Jakob P. Larsen), шеф задужен за поморску безбедност превозничког удружења БИМКО (BIMCO). БИМКО представља око шездесет процената светске трговинске флоте, укључујући и власнике два танкера која су оштећена у четвртак. Отприлике трећина светске поморске трговине нафтом пролази кроз Ормуски мореуз.

Европске владе издале су хитно упозорење о опасностима од сукоба у области око Залива. Немачка, један од највећих заговорника договора о неширењу нуклеарног оружја из 2015. године, назвала је инцидент „крајње забрињавајућим“. Но, Русија је упозорила против исхитреног приписивања кривице. „У последње време видимо све јачу кампању политичког, психолошког и војног притиска на Иран. Не бисмо желели да догађаји који су се тек десили, а који су трагични и потресни за светско нафтно тржиште, буду коришћени на спекулативан начин како би се даље погоршала ситуација у антииранском правцу“, изјавио је заменик министра спољних послова Сергеј Рјбаков.

Али Трампова администрација је изнела оптужбу да  два напада на танкере у четвртак одражавају шири образац скорашњих провокација Ирана које „би требало разумети у контексту четрдесетогодишње неиспровоциране агресије против слободољубивих нација“, рекао је Помпео. Исламска Република је 22. априла обзнанила како ће ометати пролаз нафте кроз Ормуски теснац уколико вашингтонска „кампања максималног притиска“ блокира сав ирански извоз. „Они сада раде на остваривању тог обећања“, рекао је Помпео. У мају, Револуционарна гарда је покушала да распореди једрењаке (dhows) опремљене за лансирање ракета. Техеран је такође повезан, путем подложне милиције (proxy militia) у Јемену, са нападом изведеним 14. маја на два стратешка нафтовода у Саудијској Арабији и са ракетним нападом, у среду, на приступни терминал краљевског Аба међународног аеродрома (Abha International Airport), тврдио је Помпео. Двадесетшесторо људи је повређено у нападу на аеродром. Администрација је такође изнела оптужбе да је Иран, преко својих савезника, био повезан са ракетом која је пала недалеко од америчке амбасаде у Багдаду 19. маја и аутомобилом–бомбом у Авганистану која је 31. маја ранила четири америчка војника.

„Када се заједно узму у обзир, ови неизазвани напади представљају чисту претњу међународном миру и безбедности, флагрантни напад на слободу пловидбе и неприхватљиву кампању ескалације напетости коју Иран води“, рекао је Помпео.

Тензије у Заливу језив су ехо „танкерског рата“ који је избио крајем осамдесетих година током осмогодишњег сукоба између Ирака и Ирана. Рат танкера је избио 1984, када је Иран напао ирански нафтни терминал и нафтне танкере код острва Харк, на северу Персијског залива. Иран је одговорио нападима на танкере – прво на оне из Кувајта а потом и на оне других нација – који су преносили ирачку нафту. Када је рат танкера запретио да поремети глобално снабдевање нафтом интервенисала је Реганова администрација. Она је пререгистровала кувајтске бродове да би пловили под америчком заставом што је омогућило Морнарици Сједињених Држава да пружи војну заштиту. Операција Озбиљна воља (Operation Earnest Will) постала је највећа америчка операција [праћења и заштите] конвоја од Другог светског рата. У њу је била укључена борбена група носача авиона из морнарице, авиони за осматрање Авакс и Специјалне снаге војске Сједињених Држава (U.S. Army Special Operations Forces). У једном тренутку, неких тридесет бродова је било распоређено да прати танкере из несигурног Залива кроз Ормуски мореуз.

Америчка интервенција предузета ради заштите танкера такође је водила директном војном сукобу са Ираном. Септембра 1987. амерички ваздухоплов је запазио иранско пловило Ајр (Iran Ajr) како полаже мине у заливске воде. Митраљезац из хеликоптера је отворио ватру. До окончања напада, четворица иранских морнара је било мртво, остатак посаде је напустио брод (након чега их је покупила америчка морнарица), и брод је био потопљен.

Временски момената када се одиграо амерички напад био је посебно болан за Иран. Али Хамнеи, који је тада био ирански председник, био је у Њујорку због седнице Генералне скупштине Уједињених нација – што је била прва посета водећег револуционарног лидера од када је  у преврату 1979. збачен шах. Његов пут уследио је после поверљивих контаката између Вашингтона и Техерана током онога што је постало познато као „трампа оружја за таоце“ током Реганове администрације. Водећи званичници Беле куће 1986. предводили су тајну мисију у Ирану. Иако је та дипломатска акција пропала, Хамнеијево путовање из 1987. било је осмишљено да укаже на спремност Техерана да се повеже са светом. Уместо тога, посету је засенио злосрећни удес око иранског минирања.

„То је био мирољубиви трговински брод“, инсистирао је ирански председник на доручку на коме је био са малом групом новинара. „Ово је почетак низа догађаја, са горким последицама које неће бити ограничене само на Персијски залив. Сједињене Државе ће добити одговарајући одговор на овај гнусни чин. Данас, ми смо они који прихватају мртва тела својих синова. Али ако, не дај Боже, дође дан када мртва тела ваших синова буду допремана, људи ће рећи, ‘Зашто нисте то спречили?’“.

Током година, ирански званичници су ми изнова и изнова говорили како је понижавајуће искуство у Њујорку било формативно за Хамнеијево размишљање о Сједињеним Државама. Он је дуго сматрао како је амерички напад на Ајр био осмишљена да поткопа његов говор пред Уједињеним нацијама – и њега лично. Две године касније, Хамнеи је изабран за другог врховног вођу Исламске Републике, и на овом положају је три деценије. Често говори на јавним окупљањима како се Сједињеним Државама не може веровати и то је рекао поново након састанка са Абеом у четвртак. „Рекли сте господине @abeshinzo да је Трамп рекао како ће преговори са САД довести до иранског напретка“, објавио је на Твитер налогу на енглеском језику врховни вођа. „По милости Божијој, без преговора & упркос санкцијама, ми ћемо напредовати“.

Злокобно за дипломатске изгледе који би у скорије време довели до деескалације Заливске кризе, Трамп је одговорио сопственим твитом. „Иако веома ценим то што је премијер Абе ишао у Иран да се сретне са ајатолахом Али Хамнеијем, лично осећам да је прерано да се чак и мисли о постизању договора“, написао је. „Они нису спремни, а нисмо ни ми“ (They are not ready, and neither are we).

Робин Рајт (Robin Wright) је новинар Њујоркера од 1988. године. Њен први чланак о Ирану добио је Националну магазинску награду (National Magazine Award) за најбоље извештавање. Некадашњи дописник Вашингтон поста, Лос Анђелес Тајмса, Сибиес Њуза и лондонског Сандеј Тајмса, извештавала је из више од сто четрдесет земљама. Члан је Међународног Вудро Вилсон центра за истраживаче (Woodrow Wilson International Center for Scholars). Била је члан Брукингс Института (Brookings Institution) и Карнегијеве задужбине за међународни мир (Carnegie Endowment for International Peace). Аутор је неколико књига међу којима су The Last Great Revolution: Turmoil and Transformation in Iran (Последња велика револуција: немири и преображај у Ирану), Sacred Rage: The Wrath of Militant Islam (Свети бес: гнев милитантног ислама) и Dreams and Shadows: The Future of the Middle East (Снови и сенке: будућност Блиског истока) која је изабрана од Њујорк тајмса и Вашингтон поста као једна од најзапаженијих књига 2008. године и Rock the Casbah: Rage and Rebellion Across the Islamic World (Протреси касабу: бес и побуна широм исламског света)

Са енглеског посрбио: Милош Милојевић

Прочитајте још

• Драгана Трифковић: Због чега Америци смета Иран?
• Међународна кризна група: Нелогичност америчких санкција Ирану

Categories: Посрбљено

Tags: Иран, Милош Милојевић, Робин Рајт, САД, Трамп, рат, танкери