Драгослав Пакић: Весели (се) косовски Весли

Весли Кларк, генерал у пензији, плаши се да би Путин могао искористити прву повољну прилику и почети са бомбардовањем целе Србије

Извор: Восток.рс

Ових дана је Весли Кларк, генерал у пензији и некадашњи главнокомандујући злочиначке агресије на земљу сељака на брдовитом Балкану, приликом откривања бисте у Приштини на Косову равном, открио и значајну дозу личне забринутости за будућност Србије. Плаши се, како је подвукао на великом скупу и балу без маски, да би Путин могао искористити прву повољну прилику и почети са бомбардовањем целе Србије на већ поменутом Балкану, или Балкону, или нешто слично томе, „немојте ме држати за реч, знате да ту нисам потпуно поуздан и увек при себи“. „Наше бомбе и паметне ракете на такве ситнице и не обраћају пажњу“ – насмешио се весели Весли.

„У сваком случају – наставио је Кларк – како би се избегла могућа хуманитарна катастрофа, ми бисмо Русима морали притећи у братску помоћ. Искуство, које смо у оваквим пословима стекли, необорива су гаранција на успех у пружању помоћи, која, истини за вољу, и не мора увек бити дословно братска.“

„Убеђени смо – наставио је Весли, док му је Клинтон климањем главе давао за право – да би сарадња на овом пољу могла бити још успешнија од оне у Сирији. Сирија и Србија се ни по чему међусобно не разликују, а и имена су им толико слична да би ретко ко у просвећеном западном свету могао приметити било какву разлику. Наше поменуте бомбе и ракете, поготову“.

Извор: Фејсбук

На питање једног броја, не баш пријатељски расположених, представника из сфере медија да ли се генерал слаже да недавно откривена биста добротворки Мадлен Олбрајт такође открива поразну чињеницу да је сама биста суштински празна и без мозга и да ли прихвата образложење аутора уметничког рада да се, приликом израде бисте, стриктно придржавао истих таквих особина самог оригинала, генерал је одговорио да „генерално посматрајући опште познате ствари, нека врста значајне примедбе на садржај бисте у конкретном случају не би могла имати разумно образложење“ – слободно је закључио носилац „Ордена слободе“ којим су га почастили верни и одани домаћини на туђем огњишту.

„Бисте ил‘ не бисте, како би рекао онај Хамилтон, или тако нешто слично, из труле државе Данске, питање је САД“ – умешао се у дискусију и некадашњи врховни командант и додао: „А кад је у питању САД, онда то са мозгом и садржајем у глави не мора обавезно бити у било каквој узрочно-последичној вези. Важно је да су, за разлику од нас, паметне наше ракете.“

Тачи објашњава Клинтону да биста личи на мајку Медлин а не на друга Тита (Фото: Снимак екрана)

Модел за бисту Мадлен, „баба зла“ како су је неки мештани назвали, у славодобитном расположењу кликће како се у Приштини осећа као код своје куће. И њена кућа не подноси зле Србе.

„Ја сам – рече баба – ваша мајка. Ваша Мајка Тереза, иначе нероткиња и бездетна. Зато сам уместо ње, због вас и са вама, постала носећа и ту улогу морала да преузимам на своја слабашна, згурена и онемоћала леђа која сам окренула Србима још док сам живела међу њима мамицу им српску, злочиначку и геноцидну! Тако сам и постала позната као мајка која вас је породила на леђа. Слабашна и згурена. Је ли тако. мили Тачи, чедо мамино, бабино црно око, љуби га његова најмилија тетка“.

„Пољуби ме у бисту, али немој с леђа“.

Биста је успешно откривена, а са њом и сва зла нанета једном немоћном народу.



Categories: Сатиристика

Tags: , , , , , ,

3 replies

  1. Покрајински Комитет КПЈ за Србију на задатку Коминтерне.

    У овом контексту указали бисмо на антисрбску делатност тзв. „великих кадрова“ Покрајинског Комитета КПЈ за Србију, који су били марионете Коминтерне, комунистичке интернационале чије се седиште налази у Њујорку од 1872. године (Види: Perre Virion, Bientot un gouvernement mondial? – Une super et contre-eglise, Paris, France, 1967, стр. 28).

    Коминтерна се ухватила у коштац са србским народом између два светска рата, који се није мирио са коминтерновским намерама, да на подручју Краљевине Југославије створи нове нације и совјетске републике.

    Подјармљени „српски“ комунисти- интернационалисти налазили су се у положају марионета коминтерновских антисрбских савезника фабијанаца, бундиста, бољшевика и интермаријумаца. Све су то радили по плану и намерама Коминтерне и њихових буржоаских ментора и савезника европских и америчких империјалиста-тријалиста, који су предвиђали разбијање србске националне целине , јер им је србски народ био главна сметња за остварење мрачних планова и намера на Балканском полуострву.

    Велики део чланова Покрајинског Комитета КПЈ за Србију представљали су између осталих у току Другог св. рата између осталих тзв. „велики кадрови“ др Јован Ђорђевић, др Синиша Станковић, др Јеврем Недељковић, др Драгољуб Кр. Јовановић, др Бора Стевановић, др Душан Недељковић, др Павле Савић, др Бранко Шљивић, др Александар Леко, др Петар Јовановић, др Младен Јосифовић, др Васо Чубриловић, др Баја Бајић, др Стеван Ђелинео, др Благоје Нешковић, др Олга Дедијер, Спасенија-Цана Бабовић, Божидарка-Кика Дамјановић, Даворјанка Пауновић, др Иван Рибар са синовима, др Фадил Маглајић, Моша Пијаде, Александар Ранковић, Сретен Жујовић, Коча Поповић, Петар Стамболић, браћа Дедијери, Милован Ђилас, Светозар Вукмановић, Данило Лекић, Милош Минић, Родољуб Чолаковић, Мирко Томић, Владислав Рибникар, Слободан Пенезић, Марко Ристић, Добривој Радосављевић, браћа Марковићи и браћа Јерковићи…

    О животном србском питању, о питању целине, о питању Косова и Метохије тзв. „српски“ комунисти интернационалисти-рајетини, нису предузели ништа да се спрече паклени планови и намере њујоршке, лондонске и московске Коминтерне.
    Што се тиче Косова и Метохије биће од интереса, да цитирамо извесне делове из књиге Милоша Аћина-Косте, коју је објавио под насловом „Браниоци Косова“, где између осталог стоји:

    „Сасвим је разумљиво да ‘југословенска секција Коминтерне’, тј. КПЈ, није могла да поступи друкчије него како Коминтерна наређује. Наређења Коминтерне је плаћени агент Москве Јосип Броз пренео делегатима КПЈ на Петој земаљској конференцији. Тако је у Загребу дошло до ‘осуде’ тобожњих колонијалних метода ‘српске буржоазије’ – читалац треба да уочи да и Хитлер и Ћано, и Стаљин и Броз са подједнаким бесом пуцају на Србе, јер природно претпостављају да ће се Срби борити против нацистичке Немачке и њених савезника – а да Косово и Метохија припадају Албанији. Такође је поновљено Коминтернино решење, а то практично значи да је пренета Стаљинова жеља, о проглашењу македонске и црногорске нације, као и да Босна и Херцеговина треба да добију аутономију (Види: Владо Стругар, Комунистичка партија и решење националног питања у Југославији – Приоручник за историју Савеза комуниста Југославије, Београд, 1958, стр. 220-222). Да ово нису биле одлуке СССР, оне би изгледале сасвим донкихотске, јер се зна да је тада КПЈ бројала свега 6000 чланова.
    Потврду одлуке из 1928 године на Петој земаљској конференцији КПЈ, баш зато што је ова конференција одржана у другој години другог светског рата, о припадању Косова и Метохије Албанији и образовању КП Албаније су Арнаути поздравили са задовољством (Види:Harry Hamm, Albania-China’s Beachhead in Europe, trans. V. Anderson, New York, Frederick A Praeger, 1963, стр. 84-85). Задовољство је недељу дана доцније, кад је Италија напала Грчку, букнуло одушевљење. Зато се албански и југословенски комунисти слажу са оценом важности ових од Коминтерне наметнутих одлука. ‘Један од најзначајнијих догађаја у животу Партије’, тврде два истакнута комунистичка историчара, ‘била је Пета земаљска конференција КПЈ…(је била) пролетерска парија и највећи поборник интернационализма’ (Види: Јован Марјановић и Перо Морача, Наш ослободилачки рат и народна револувија 1941-1945, Београд, 1958, стр, 20). У име тог интернационализма она је издала Косово и Метохију, па је издвојила Обласни комитет Косова и Метохије, који је дотле био под Покрајинским комитетом КП за Црну Гору, у намери да га по образовању КП Албаније стави под арнаутску надлежност. Због оваквог изричито антисрпског рада ЦК КПЈ се налазио пре рата и све до касног пролећа 1941 године у Загребу, где је несметано радио и по доласку немачко-усташких трупа…

    Најновија косовска драма је један од одблесака енглеске перфидности. Черчилово издајство Равне Горе – он је послао свога сина рандолфа и свог личног секретара Дикина код Броза – је пружило један од доказа да је већина људи грабежљивог британског друштва била неспособна да схвати значај и последице идеолошког рата. Темељи трагедије не само Бранилаца Косова него и свих осталих Срба и народа чија је судбина лежала у рукама оне моћне птице грабљивице што се звла Черчил леже у по слободу света кобном Техерану, чувеном по Техеранској конференцији 1943 године. У суштини, Техеранска конференција је била тајно опело не само за равногорцима већ и свим осталим демократама Источне Европе. Од Техеранских одлука до данас Лондон дува у исти рог нечовештва удружујући британски капитал и Брозову диктатуру противу народа Југославије. Порартна Америка такође доларима одржава комунистичку диктатуру у Југославији, док западна Немачка користи обесправљену радничку класу Југославије као своју јефтину радну снагу…“ (Види: Милош Аћин-Коста, Браниоци Косова, Washington, DC, USA, 1973, стр. 13-14, 143-144).

  2. Исправка!
    Треба да стоји: свога сина Рандолфа…
    Хвала!

  3. Извињавам се, поткрала ми се још једна стилска грешка!

    Треба да стоји: Велики део чланова Покрајинског Комитета КПЈ за Србију представљали су у току Другог св. рата између осталих тзв. „велики кадрови”…
    Хвала!

Оставите коментар

Discover more from Стање ствари

Subscribe now to keep reading and get access to the full archive.

Continue reading