О прогону неподобних на групи за историју Филозофског факултета за „Печат“ пише редитељ Емир Кустурица

Није Никола Самарџић једини професор историје који се бави политиком, а не историјом, нити је он једини београдски интелектуалац чија је биографија водила прво ка четничким Погледима у Крагујевцу па је тек онда, када је видио да ту нема вајде, збрисао у „партизане“. Јер нису се деведесетих водили само ратови. Тада су се многи обогатили и касније пронашли своје гласноговорнике. Али то је за другу причу.

Времена су се промијенила. И као што је некада владало увјерење да одјело чини човјека, тако, данас, када на јутјубу гледамо наше интелектуалце, попут поменутог Николе Самарџића, брзо схватимо да столица игра већу улогу од Арманија, Версачија или шта већ носе ови типови. Јесте да може неко да се упита одакле универзитетском професору скупоцјена одјећа, али то питање рјешавају шанери. То знају сви. Ако не рјешавају шанери, онда то донесу спонзори. Вратимо се ипак столици. Док је Самарџић говорио на годишњици Института за јавну политику, конференција се звала EU Western Balkans, тешко је било упамтити његову плаћеничку жваку, али је поглед привукла фотеља. Златни оквир, изгравирана, мајсторском руком, права столарска играрија која све оне што памте како је изгледао намјештај из „Еуросалона“ враћа у вријеме рата деведесетих. Не знам ко финансира Институт, али онај који је одабрао столицу на којој сједи Самарџић мора да је формирао укус управо у то вријеме и вјероватно се тада, како кажу у Шумадији, овајдио. И нека је, рећи ће наш човјек, али наш човјек не зна да интелектуалци на великим конференцијама сједе на „Икеиним“ фотељама, никако на златним дворским сједалима које као да су их лично наручили краљ Никола или Александар Карађорђевић.

Никола Самарџић (Фото: Медија центар)

Извјесно је да ће Самарџић своју каријеру наставити управо у блиској вези са естетиком деведесетих, пошто не може да заборави свом народу „геноцид“ и „дивљаштво“, док све друге амнестира од сличних радњи. Он ће још дуго вртити аутошовинистичку причу, учити дјецу да су Срби најгори народ на свијету, и тако све док буде спонзора појављиваће се у јавности са начелима шатро слободе која би требало да служи новом свјетском режиму робовласништва. И, наравно, избјегаваће „Икеу“. Не треба заборавити, овај човјек не анатемише само новинаре и све који мисле да Сунце не излази на Западу. Видљиво је у посљедње вријеме, а изгледа да је почело давно, како не трпи своје колеге историчаре (ако он с тим предметом има икакве везе), те да у заједници с неколико компромитованих типова на Филозофском факултету покушава да тамо преузме власт и уништи каријеру онима чије књиге читамо и цијенимо. Шта би са Самарџићем било да је написао књигу попут Ковићевог „Дизраелија“! У том случају ми бисмо вјеровали како наставља традицију свога оца, великог Радована Самарџића. Овако, пошто нас није задужио својим дјелом, не гине му столица са златним оквирима и дуго и неуротично брбљање које сигурно не плаћа Београдски универзитет. Историја је ту ништа у односу на интелектуални плићак у коме се он праћака а гдје је погрешно схваћена Волтерова иронија да је историја „само договорена лаж“.

Наташа Јовановић

Други део наслова и опрема: Стање ствари

(Печат, 14. 6. 2019)

Categories: Преносимо

Tags: Емир Кустурица, Милош Ковић, Наташа Јовановић, Никола Самарџић, Срби, историја