Милош Ковић: Украдена историја

Гледао сам у Ефес, слушао турског водича и питао се да ли ће овако албански водичи једног дана да воде туристе кроз Призрен, Пећ и Приштину? Прећуткујући народ који је те градове подигао

Милош Kовић (Фото: Јутјуб)

Пре неколико година, у Турској, путовао сам туристичким аутобусом од летовалишта на обали до древног Ефеса. Водич, симпатични млади Турчин, говорио нам је о дугој историји овог знаменитог града и Мале Азије. Хетити, Персијанци, Римљани, Турци Селџуци, крсташи, па опет Турци Османлије… Убрзо сам приметио да у тој лепо испричаној причи нешто недостаје. Успео је да не помене Грке, народ који је Ефес основао, у њему живео скоро два и по миленијума, који је ту истребљен већ у 14. и 15. веку, да би у целој Малој Азији био уништен у геноциду, од 1914. до 1922. године.

Помислих да га, загледан кроз прозор, нисам слушао довољно пажљиво. Али не, нисам се преварио. Прошли смо кроз цео Ефес и стигли до излазне капије, где су насртљиви продавци сувенира већ почели да нас прогоне, а реч „Грци“ или „грчко“ није се зачула. Коначно се представих и упитах зашто ни једном, у тих неколико сати, није поменуо народ који је овај град основао и учинио га славним? Није се збунио: „О, је ли могуће, опростите, наравно, то ми је промакло.“ Пошто смо ушли у аутобус, релаксирано ми је, у микрофон, захвалио на подсећању и саопштио путницима да су Ефес основали Грци и миленијумима у њему живели.

Док смо шетали кроз рушевине Ефеса, у свести ми је одзвањао звук некаквих једноличних, тупих удараца. Док смо се возили ка летовалишту, у једном тренутку, схватио сам одакле долазе. Били су то ударци гумене лопте о зид Богородице Левишке у Призрену. Те 1997. гледао сам албанског дерана који је, са чудном упорношћу, шутирао лопту у зид древне српске светиње, стиснуте између кућа локалног становништва. Звуци тих удараца били су као ритам неке претеће корачнице, која као да је хтела да најави затирање српског наслеђа на Косову и Метохији. Гледао сам у Ефес, слушао турског водича и питао се да ли ће овако албански водичи једног дана да воде туристе кроз Призрен, Пећ и Приштину? Прећуткујући народ који је те градове подигао, да би у нашем добу био уништен и протеран.

Неколико година после овог ефеског искуства, поново сам био у Призрену. Шетао сам централним градским улицама и слушао водиче. Равнодушно су пролазили поред спаљених српских кућа и полуразорене Призренске Богословије. Ишли су улицама којима је, колико јуче, текла крв њихових становника. Србе нису помињали. О њима је, на француском, говорио само један момак. Србин, како сам после сазнао.

Прошао сам касније и Албанију, од Скадра до Саранде. Тамо су систематски обрисани сви трагови присуства српског народа. Када један народ уништите, онда остатке његове културе само преименујете. После разарања српских цркава и споменика 1999. и 2004, то је покушано са српском баштином на Косову и Метохији – њено преименовање, у УНЕСКО-у, у косовско културно наслеђе. То се данас покушава и са српском саборном црквом Светог Николе у Новом Брду, на чијим остацима „косовска влада“ и њени немачки спонзори хоће да „обнове“ католичку цркву.

Модел преотимања и преименовања увелико се примењује у Црној Гори. Оно што се сада тамо догађа, међутим, није се збивало ни под Османлијама, Хабзбурговцима, или италијанским фашистима. Држава, коју воде бивши Срби, најављује да ће Српској православној цркви преотети цркве и манастире изграђене пре 1918. године. Ако се то заиста догоди, последице се тешко могу предвидети и преценити.

Шта чини српска академска историографија? Њени ресурси нису безначајни – реч је о неколико универзитета и института. Уместо да се саберу и удруже снаге у раду на темама које су нечији интереси учинили отвореним и спорним, унутар струке у току су нечувени прогони и чистке. Већ је промењена „крвна група“ централне академске историографске установе, која одређује научну политику у целој земљи, Одељења за историју Филозофског факултета у Београду. Потврдило се да ту није била реч о личним сукобима, него о системском обрачуну, који води ка успостављању превласти хашке интерпетације српске историје у самом Београду. Сада се већ забрањују јавна реч и слобода говора. Потписник ових редова добио је, због „вербалног деликта“, пет судских тужби од клике са Одељења (Николе Самарџића, Дубравке Стојановић, Радоша Љушића, Владе Станковића и Синише Мишића). Оно је сада под контролом историчара који Србе називају „биолошким отпадом“ и иступају као идеолози црногорског режима (Никола Самарџић), који проповедају философију „клечања пред јачим“ (Радош Љушић) и залажу се за независно „Косово“ (Самарџић, Љушић, Стојановић).

На овом месту, у својој првој колумни (Политика, 28. 11. 2016), предлагао сам да српско Министарство просвете хитно формира стручне тимове, који ће се бавити систематским истраживањем тема важних за опстанак наше земље и угрожени идентитет српског народа. У међувремену, српска држава најавила је повлачење са Косова и Метохије и показала невероватну незаинтересованост за судбину српског народа и његове баштине у Црној Гори. Треба, како се види, тражити нове облике организовања.

Опрема: Стање ствари

(Политика, 17. 6. 2019)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , , , , ,

5 replies

  1. Поштовани г-дине професоре
    Помаже Вам Бог!

    Обзиром да помињете (само) места које сте посећивали, да ли сте бивали (рецимо)
    у Скопљу, у Прилепу – јесу ли Скопље и Прилеп северномакедонски градови, да ли је можда Битољ северномакедонски град? ,
    у Шибенику, Задру, Вуковару – јесу ли то хрватски градови?
    у Дрвару – чији је Дрвар град?

    Кад већ поменусте погром малоазијских грка, што не (никако и никада ! ) поменете геноцид који (браћа) грци починише само десетак година након доласка из Мале Азије, и то над Србима, између два рата ?

    Лепо је што поменусте србску академску историографију – само је мука што сте Ви, бићу веома слободан, недовољно критични по том врло значајном питању.

    сБогом у миру и здрављу остајте!
    Миодраг Таназовић

    Свиђа ми се

  2. Не бих о сукобу на факултету, али разумем људе који нашу историју виде другачије него Милош Ковић

    Као и данашња власт и Србији, Ковић сматра да смо окружени непријатељима који нас мрзе. И да нам главна опасност долази споља. Цитирам једну његову реченицу : “Упорна жеља Срба да сачувају своје завете, да буду независни и самостални . . . учинила их је предметом мржње силника овога света”.

    Не бих се сложио са Ковићем.

    Сви народи желе да сачувају своје завете и буду независни. И нико их не мрзи због тога. Нико не мрзи Пољаке и Португалце зато што желе да сачувају своје завете и да буду самостални.

    Нажалост, Србима се десило, као и многим народима, да у једном тренутку историје имају вођу који није ни разумео ни прихватио промене, токове и односе снага. Он је повео Србе у низ сукоба са суседима, и на крају, у сулуди и потпуно безизгледни рат против најмоћније армије на свету.

    Тај вођа је суђен ; умро је у затвору. Није суђен српски народ, као што се понегде протура. Суди се кривцима а не народима. 1946 год у Нирнбергу, осуђена је група нацистичких вођа а не немачки народ.

    Данас Србију води шегрт бившег вође. Опијен влашћу, он је уништио политички и јавни живот у земљи и суспендовао право и правду. Да би сачувао власт, он је способан да нас опет баци у рат. По мени, он је већи противник српском народу него светски силници – које помиње Ковић.

    Свиђа ми се

  3. Ne razumem ovolike minuse Deda Djoletu. Nije valjda da i ovaj portal (kao NSPM) preuzimaju razocarani milosevicevci? Cinjenica je da nas „okruzenje“ ne voli, ali braco Srbi, od katastrofalnog vodjstva poslednjeg jugoslovena koji je braneci jugoslaviju izgubio Srbiju, mi smo jednostavno lak plen. Posvadjani, neorganizovani, nespremni da se prilagodimo novom odnosu snaga na terenu, vodjeni i potpuno zaslepljeni suludom zeljom da odemo bas tamo gde nas niko ne voli i gde nam smisljaju sve ove podlosti kojima smo izlozeni, mi smo nemocni da odbranimo svoje ljude i svoje teritorije. Nazalost, jos uvek nismo u stanju da trezveno pogledamo u sebe i oko sebe i pocnemo da svi zajedno branimo svoje, koliko i kako mozemo.

    Свиђа ми се

  4. Деда Ђоле се мало занео као и наш велики вођа. 🙂

    Нити је Милош Ковић икада тврдио да Срби имају само спољашње непријатеље, нити Србија има само унутрашње проблеме. Јасно је да Срби међусобно прво морају да реше несугласице али то што смо ми такви какви смо не спутава наша доказане непријатеље оличене у следећим државама: Хрватској, БиХ, Мађарској, Бугарској, и Албанији да чине све што могу не би ли што више зла нанели држави Србији и Србима уопште. Ко то не види мора бити слеп.
    А сам Слоба је само тренутак у српској историји, који свакако није одредио па чак ни усталасао њен ток. Превелика важност се даје његовом утицају.
    Пропаст Србије је почела давно пре Слобе, тако да је он само последица, болест, а никако узрок.

    Свиђа ми се

  5. Najvažnije je da shvatimo da smo pod okupacijom i da je okupacija uzrok i unutrašnjih loših nametnutih kadrova koji izazivaju sukobe. Otuda Deda Đole i Steva moraju da shvate da svojom pričom pomažu okupatora

    Liked by 1 person

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s