Када се у Србији бавите уставношћу, осећате се као вегетаријанац у кланици
Саво Манојловић (Фото: Медија Центар)
У суштини све одредбе Устава осим оних техничког или бланкетног карактера се свакодневно крше. Повреда и једне уставне одредбе је правна катастрофа, а гледајући по члановима Устава 91 члан од 206 се константно и директно крши што је 44% чланова Устава. Бројне друге уставне повреде су индиректне или не тако перманентне, тако да је изнета оцена заправо благонаклона.
Могуће је залагати се за решења супротна Уставу, чак иако сте највиши државни функционер. Међутим, спровођење тих решења могуће је само ако се Устав претходно промени. Самим тим преговарање о разграничењу КиМ је супротно преамбули Устава. Сувереност не припада грађанима (члан 1 и 2), јер председник проверу свог плана о Косову и промени граница не врши на референдуму (члан 8), него је поверава агенцијама за истраживање јавног мњења.
И још се љути на грађане што не подржавају план који никада нису ни видели. Владавина права и подела власти (члан 3 и 4) не постоје, јер се председник – маргарин у све меша од доношења закона уместо Скупштине, до преузимања одлука судова када најављује ко ће од протестаната испред председништва бити задржан, осуђен, ко бити гоњен прекршајно, а ко кривично.
Дошло је до потпуног преузимања јавног система од стране владајуће странке која попут хоботнице прожима све јавне институције, чиме је повређен члан 5 Устава. Јавни функционери директно одговарају страначким повереницима и регионалним координаторима, што је класичан сукоб интереса (члан 6).
Врши се потпуна дискриминација грађана на основу политичког опредељења (члан 21), а свакодневно се гуши слобода мишљења и изражавања (члан 46), кроз непостојање дијалога у парламенту и на телевизијама са јавним фреквенцијама, али и медијским линчем сваког оног ко другачије мисли. Тиме се крши и слобода медија (члан 50) која има статус прасетине у Исламској држави. Контролисаним медијима се део нације држи анестезиран, а нарочито најстарији грађани који живе од медијских илузија, након што је одузимањем пензија нарушена економска сигурност пензионера (члан 70).
Правосуђе је у потпуној контроли политичке власти и закони се селективно примењују што је видљиво у случају Савамале, одузимања пензија, али и кроз бескрајно дуге судске поступке. Закони се примењују, само ако не сметају онима на врху. Тиме све одредбе о правосуђу (чланови 139-165) остају мртво слово на папиру, а тиме се гази право на правично суђење (члан 32), као и принципи уставности и законитости (чланови 194-198).
Врши се повреда начела заштите података о личности (члан 42), неовлашћеним коришћењем у партијске сврхе, па тако владајућа странка у име свог лидера шаље пропагандна писма пензионерима на лично име. Обавештеност грађана (члан 51) о пословима од јавног интереса се сужава и све је тајно. Као кад ранохришћана у Риму, тајни уговори, тајни послови, тајне вечере, тајни ручкови, тајне седнице (Уставни суд три године није заказао јавну расправу)… а на све то спрема се измена закона којим ће се додатно сузити могућност провере информација.
Уосталом шта грађанин има да зна како се троше његове паре у јавним предузећима! Изборно право (члан 52) и активно и пасивно је обесмишљено кроз капиларне гласове, уцене, бугарске возове и фотографисање гласачких листића телефоном. Једнака доступност јавних функција (члан 53), али и право на рад (члан 60) су празнословне одредбе, јер је углавном и за стручне, неполитичке позиције основни услов оданост вођи и партији. Слобода у смислу не принудног удруживања (члан 55) је погажена обавезним чланством у Привредној комори и огромним чланаринама којима се рекетира привреда.
Право на штрајк (члан 61) је суспендовано радницима Фијата колективним уговором којим им је неуставно ускраћено ово право на три године (члан 61).
Озбиљно су поништена и начела слободног тржишта, слободе предузетништва и једнакости положаја на тржишту (чланови 82, 83 и 84). Привредници се рекетирају, а код добијања јавних тендера и послова се унапред зна ко је победник. Равномеран регионалан развој (члан 94) је мит, јер улагање јавних средстава зависи од места локалног шерифа у партијској хијерархији.
Свих 17 побројаних надлежности које припадају Републици Србији (члан 97) су замењене чињеницом да све надлежности од законодавне преко судске, па до одређивања броја жица на гондоли и потребних националних стадиона се налазе у рукама једног човека.
Све одредбе о Народној скупштини (чланови 99-110) су обесмишљене посланицима на звонце, бејзбол парламентаризмом и куриозитетом да смо једина земља где рад парламента опструира власт подношењем бесмислених предлога и онемогућавањем опозицији да говори. Шта рећи тек о одредбама о председнику Републике (чланови 111-121), а нарочито последњој да се о председнику Републике доноси закон, кад он живи у убеђењу да је он закон.
Влада (чланови 122-135) уместо носиоца извршне власти има статус ботаничке баште на челу са фикусом. Све институције и системи власти су бесмислени јер, моћ прати само једног човека и даље се распоређује по принципу концентричних кругова и блискости њему, уместо према уставној снази функције коју неко обавља. Независан положај и везаност државне управе за устав и закон замењени су улогом партијског плена са основном улогом подмазивања партијске машинерије (члан 136).
Уставни суд (166-175) који би на наведене повреде морао да реагује, се самоизоловао и прогласио потпуну независност од Устава и реалности, па сем неких издвојених мишљења, углавном попут ноја забија главу у песак.
Улогу тужилаштва и судова преузели су у великој мери и таблоиди. По начелима инквизиторског поступка – „кадија те тужи, кадија ти судија“. Они оптужују и пресуђују истовремено. На крају Уставни суд се такорећи укинуо и претворио у полу ноја полу хрчка, који пред уставним аномалијама забија главу у песак или се укопава бежећи од проблема на које би морао да одговори
Врховни касациони суд и кад пресуди нешто што народ ишчекује, попут одлуке о швајцарским францима, одмах се донесе закон који то анулира. Оштрина закона прецизно, тачно и без поговора се примењује на оне на дну пирамиде, када је потребно одузети стан због неколико неплаћених рачуна, али не и на велике пореске дужнике, који служе режиму.
Уз једну опсесивну контролу медија новцем компаније у већинском државном власништву дакле новцем вас грађана Србије, купљен је кабловски оператер и мања регионална телевизија да би се заправо тим средствима купиле две телевизије са националном фреквенцијом.
Аутор је председник Удружења за заштиту уставности и законитости
Categories: Преносимо
Браво Саво! Подршка!