Српски политичари не одустају намере да докажу како је – бар у обичном животу – могуће решити квадратуру круга, и то на примеру јужне српске покрајине

“Квадратура круга” (Извор: Википедија)

Ко је бар мало учио математику свакако је чуо и за квадратуру круга – најстарији математички проблем који се најчешће описује реченицом: конструисати квадрат исте површине као дати круг.

Покушаји да се он реши почели су још у античкој Грчкој, у којој су стари Хелени више ценили конструкцију од нумеричког израчунавања. Грчки математичари, међутим, нису успели да израчунају квадратуру круга, већ су тај задатак преузели математичари других земаља, који су вековима – узалуд – покушавали да нађу решење, те се сматра да је током историје на тражење одговора на ово питање потрошено више интелектуалне енергије него за слање човека на Месец. (Мада се можемо запитати: ко је то и како израчунао – прим. аут.)

Године 1882. математичар Линдеман доказао је да се квадратура круга не може решити, после чега се овај израз „преселио“ у свакодневни живот, где се обично користи да означи нешто што је немогуће и безнадежно.

Савремени српски политичари, међутим, не признају да је то тачно и не одустају намере да докажу како је – бар у обичном животу – могуће решити квадратуру круга, и то на примеру јужне српске покрајине.

О чему најбоље сведоче њихове приче о томе како је Србија – Европа, а поготово парола „И Европа и Косово!“

И ко зна колико би се та парола још орила Србијом да се гђа Меркел није једнога дана обрела у Београду и објаснила нешто Борису Тадићу, од чега је он позеленео и пожутео у лицу (можда и обрнутим редом) – што се лепо видело на телевизијском снимку. После тога више није понављао паролу о Косову и Европи, а онда је остао и без власти, па више није ни било важно шта узвикује ако то још уопште чини.

Ни његови наследници у власти (као да нису схватили поруку Мути Меркел!) нису одустали од намере да докажу како су на прагу проналажења решења за квадратуру круга у јужној српској покрајини, па се држе тезе како је могуће задржати Косово и Метохију у границама Србије и у исто време постати део Европске уније.

Страни политичари (високи и нижи, али који се, ипак, питају за неке токове светске политике) приликом гостовања у Србији увек кажу како „снажно и веома снажно подржавају Србију на њеном европском путу“ – а затим дође оно „али што девојци срећу квари“ – само скрећу пажњу на питање Косова, што значи да наша земља, уколико не призна другу албанску државу на Балкану, неће видети Брисел.

Странци, мекшег срца, саосећајући са нашим политичарима на власти, кажу кратко али неумољиво да Србија и Косово морају да се договоре и постигну коначно решење задовољавајуће за обе стране. Мора да и они покушавају да пронађу решење косовске квадратуре круга и да, ако буде среће и жири ради како треба, добију Нобелову награду за мир (кад је већ нема за математику).

Српски политичари на власти, међутим, као да не чују шта им они саветују, већ упорно и у свакој прилици понављају да „никада – али никада – неће признати самопроглашену приштинску републику“, а и да неће одустати од намере да земљу уведу у Европску унију.

Грађани Србије, који им верују и гласају за њих, свакако мисле како они знају шта говоре и раде, да им је потребно још само мало времена за решење косовске квадратуре круга.

Или можда и у овом случају над математичком загонетком старих Хелена преовлађују сендвичи, пиво, дневнице, путовања широм Србије.

И падање у транс кад им се уживо појави велики Вођа.

Categories: Судбина као политика

Tags: Ангела Меркел, Борис Тадић, Војислав М. Станојчић, ЕУ, И Европа и Косово, КиМ, квадратура круга