Достојанство човека, али и Божја воља, нарушавају се сурогат материнством јер кидају биолошку везу мајке и детета, док се на еутаназију гледа као на убиство или самоубиство и мешање у вољу јединог ко може да да и одузме живот

Фото: Анђелко Васиљевић

Српска православна црква нема дефинисан званични став о питањима о којима се последњих дана полемише у јавности – сурогат материнству и еутаназији, а која су предвиђена преднацртом грађанског законика. Међутим, далеко од тога да се у Српској цркви о овим питањима, која никако нису нова, не размишља.

Највиши представници СПЦ-а од оснивања учествују у раду Међуправославне комисије за биоетичка питања, основане 2008. године на иницијативу васељенског патријарха Вартоломеја, као што су учествовали и на припремним седницама, али и на Светом и великом сабору на Криту 2016. године где је једна од тема такође била биоетика.

О потреби да СПЦ дефинише свој став о конкретним питањима из домена биоетике говорило се и на последњем заседању највишег црквеног тела Светог архијерејског Сабора. У недавном интервјуу за један београдски недељник владика западно-амерички Максим изјавио је да се један епископ пожалио што у црквеној штампи не може да сазна који је став Цркве по питању вештачке оплодње, клонирања, имунизације, еутаназије, а да му је други одговорио да сачека да биоетичка комисија заврши свој посао па ће се сазнати.

На заседању Сабора 2017. године, основано је Одељење за биоетику при Светом архијерејском Синоду, али, како смо сазнали у Патријаршији, оно је тек недавно конституисано и практично тек треба да започне рад. До тада, остаје да се претпоставља да ни Српска црква, као и неке друге помесне православне цркве неће заузети позитиван став ни према сурогат материнству ни према еутаназији.

И једно и друго у потпуној је супротности с хришћанским вредностима и учењима цркве, што се може прочитати из докумената других цркава који о овим темама већ постоје, али је, посредно, садржано и у ставу Сабора на Криту.

„Православна црква верује да људско биће није прост скуп ћелија, кости и органа, нити да је човек дефинисан искључиво биолошким факторима. Човек је створен по лику Божјем…”, наводи се у документу „Мисија православне цркве у савременом свету” који су потписали поглавари и великодостојници десет православних цркава, међу њима и СПЦ.

Достојанство човека, али и Божја воља, нарушавају се, сматрају православне цркве, као и друге хришћанске деноминације, сурогат материнством јер кидају биолошку везу мајке и детета, пре свега, док се на еутаназију гледа као на убиство или самоубиство и такође мешање у вољу јединог ко може да дâ и одузме живот – Бога.

Пре нешто више од десет година Руска и Грчка православна црква објавиле су посебне документе које се тичу, између осталог, и питања из домена биоетике. Горе поменути ставови о еутаназији и сурогат материнству део су тих текстова. Тако се у документу „Основи социјалне концепције Руске православне цркве” наводи да је вештачка оплодња у којој се користи репродуктивни материјал мужа за цркву прихватљива „јер она не ремети целовитост брачног савеза”, али се „метод (који) доводи до рушења дубоке емотивне и духовне блискости која се успоставља између мајке и детета већ за време трудноће”, сурогат материнство, сматра противприродним и морално недопустивим. За Грчку цркву тешко је прихватљива и вештачка оплодња уопште као „неприродно и асексуално зачеће”, а када ношење детета „омета нормалан породични поредак (невенчане мајке, оплодња спермом преминулог мужа, сурогат материнство…) јасно је да Црква никако не може да се сагласи”. Паровима који не могу да имају децу, обе цркве препоручују да то прихвате као вољу Божју, као свој посебан призив и да не настоје да се себично и по сваку цену остваре као родитељи. Свештеницима се саветује да с посебном пажњом и разумевањем приступе овим супружницима, а њима самима да размисле о усвајању детета.

Намерно усмрћивање је неприхватљиво

Остајући верна заповести Божјој – Не убиј, црква не може да призна намерно усмрћивање безнадежно болесних, еутаназију, чак ни када је то жеља пацијента, став је Руске цркве.

„Признавање легитимности еутаназије довело би до умањења достојанства и до изопачења професионалне дужности лекара, који је позван да очува, а не да прекрати живот… Право на смрт лако може да се претвори у претњу по живот пацијената за чије лечење нема довољно новчаних средстава”, пише у тексту Руске цркве, уз напомену да се еутаназија сматра убиством или самоубиством, у зависности од тога да ли у томе учествује и сам пацијент. Не треба посебно наглашавати да и једно и друго црква категорички одбацује.

Сличног је става и Грчка православна црква која истиче да потрошачко друштво смртно болесне посматра као непродуктивне чланове друштва, због чега је ограничена спремност да их подржи. Уз то, изражава се и бојазан да би „право на смрт” могло да прерасте у претњу по живот пацијената који не могу да плате своје лечење и терапију. Палијативна помоћ, анестезија, нега, социјална и психолошка подршка, препоручује се у документу Руске цркве у оном тренутку када активна терапија постане немогућа, уз пастирску негу, љубав и милосрђе. У документу Грчке православне цркве наводи се: „Волети некога не значи ослободити га терета живота. То значи носити тежину његовог бола…”

Заједничка борба православаца и католика

Откако су се 11. фебруара 2016. године састали први пут римски папа (Фрањо) и руски патријарх (Кирил) сваке године на тај дан организују се сусрети православаца и католика који подсећају на тај догађај. Тема овогодишњег, одржаног у Москви, била је управо крај живота, али и еутаназија о којој католици и православци имају исти негативан став. Говорећи о еутаназији, надбискуп Винченцо Паља изнео је став да је она готово увек последица социјалне и терапеутске напуштености пацијента и да када би се ти узорци отклонили проредили би се и захтеви за еутаназијом.

Јелена Чалија

(Политика, 3. 6. 2019)

Categories: Вести над вестима

Tags: Јелена Чалија, СПЦ, еутаназија, православље