У свом тексту ”Ко и због чега трује нашу децу” Марко Танасковић аргументовано, надахнуто и детаљно наводи каквим су штетним утицајима кроз музику изложена наша деца, већ у нижим разредима основне школе

Извор: Нови стандард

Текст под насловом „Ко и због чега трује нашу децу?“ аутора Марка Танасковића скреће пажњу и не оставља равнодушним никог ко га прочита, а и те како би морао да забрине не само родитеље или родитеље малолетне деце, већ и све свесне, поштене, родољубиво и државотворно оријентисане људе. У њему аутор аргументовано, надахнуто и детаљно наводи каквим су штетним утицајима кроз музику изложена наша деца, већ у нижим разредима основне школе.

Износи како су деца нижих разреда, где је било и његово дете, у организацији школе уз одобрење Министарства просвете, за време трајања обавезне школске наставе, присуствовала новогодишњој прослави у Дому пионира. Забава, коју су морали да плате, састојала се од импровизоване представе са Деда Мразом, једења сендвича и дискотеке. Са згражавањем констатује да су деца у тој дискотеци слушала музику која „глорификује пороке и слави разуздан живот у тренутку“. Тврди да деца поруке такве музике и те како усвајају, „како свесно тако и несвесно“, јер се „тада налазе у најосетљивијем периоду интелектуалног и емотивног развоја, када им се формирају унутрашњи системи вредности и погледи на свет“.

Аутор – рекло би се изузетни човек од пера – с правом сматра да је то део и један вид духовног и менталног геноцида који се над нашим народом плански спроводи. Јер су још многи стари мислиоци запажали и знали да музика утиче на духовно стање народа. Поједини кинески мислиоци још у 6. веку пре Христа су тврдили да „за мењање људског понашања и обичаја не постоји ништа боље од музике“. Славни грчки филозоф Платон је сматрао да постоје и штетне врсте мелодија које би требало забранити, јер под њиховим утицајем ће „грађани постати раслабљени и предаће се слабостима, страстима и ниским осећањима“. Хришћански мислилац и песник Боетије (у 6. веку) закључио је да је „музика део нас и она оплемењује или квари наше понашање.“

Наш аутор се присећа да су у његово школско доба, па и нешто касније, „тадашњи плесни хитови… били далеко безазленији и питомији“. Пита се са чуђењем: „Како смо то и којим путевима стигли од невиних новогодишњих песмица у којима – пршти, пршти бела стаза, иду санке Деда Мраза – до белих кокаинских стаза разврата и криминала, о којима певају данашње песме намењене младима?“

Овде бисмо морали понешто додати и прокоментарисати. Те „безазлене и питоме“ песме Колибрија и Бранка Коцкице, турбо фолк и Цецине песме биле су само етапе по којима се постепено стизало и стигло од песмица о Деда Мразу до данашњих песама о разврату и криминалу. Наиме, агресивније преправљање музике код нас почело је од Другог светског рата. Тадашња власт, тачније речено окупатори Србије и српског народа, строго су забранили песме које одражавају национални и културни идентитет и подстичу дух непобедивости и опстанка народа. Прекршиоце те забране су сурово кажњавали. Тамо где се чула таква песма на неком јавном скупу, тај скуп је растуран, а актер хапшен, уз одбијање бубрега. Потом је уследило компоновање песама по мелодијама наше изворне народне музике са садржајима који или не казују ништа, или говоре углавном о љубави између два пола, а никако ни о љубави родитеља и деце, а камоли о узвишеном осећању љубави према својој Отаџбини или према Богу. Испочетка је то било фино, наизглед безазлено и релативно пристојно, да би се стигло до неморала, вулгарности и разних простаклука у каснијем периоду и у садашње време. Извођачи тих песама су привилеговани и промовисани у јавности, чак им је омогућено да раскошно и луксузно живе.

Не само народном музиком, и не само музиком, нова власт је на све начине одвајала наш народ од своје традиције и свог (идеолошког, моралног и сваког другог) идентитета и система вредности. Атак на нашу традицију одвијао се у свим сферама народног живота. И те како се обраћала пажња и на празновања и на празнике. Наши хришћански празници су прво забрањивани и замењивани неким антихришћанским, или пак нашим празницима су додавани ти други, уз њихово фаворизовање. Тако се уместо слављења Христовог рођења, Божића, наметнуло слављење Нове године, па уместо да деци поклоне доноси Божић Бата, или пак св. Никола, то чини Деда Мраз, који је ваљда нека комерцијализована верзија св. Николе. Уз дан Христовог васкрсења и Ђурђевдан наметнут је 1. мај и то под изговором празника рада, а у ствари је то празновање датума из 1776. године, од када су ти креатори зла почели модерније да се тајно организују.

Што би значило да ни те новогодишње песмице нису биле тако невине, нити празновање Нове године тако безазлено, како изгледа на први, површан поглед, будући да је то наметнуто и подстицано са циљем отуђења од нашег идентитета и наметања наопаког, нама страног, система вредности. Из конкретног примера се види да непосредни организатори прославе то наплаћују, чиме су награђени за тај нечасно обављени задатак, и уједно промовишу систем вредности „моћ новца“, уз све оне негативне последице које из таквог, и на такав начин, празновања произилазе.

Танасковић наводи прецизно ко стоји иза те музике која се преко интернета и јутјуб канала сервира српској омладини (па и деци), а коју карактерише „вулгарни материјализам и конзумеризам, наркоманија као разонода и рекреација, промискуитет и проституција, све зналачки запаковано у шљаштеће боје и брзе хип-хоп и регетон ритмове“. Да је локални медијски конгломерат у власништву гигантског америчког инвестиционог фонда, којим управља бивши директор ЦИА у пензији. Сматра да ту није „у питању само пуки, комерцијални интерес“, већ да „се иза брда ваља и врло перфидан, дугорочан покушај културно-политичког инжењеринга… западне глобалистичке агенде!“ Да се „ради о једној врсти специјалног рата који своје отровне плодове треба да донесе у деценијама које тек следе“. Ово упоређује са сазнањем да су САД још од шездесетих година прошлог века почеле плански да уништавају СССР тако што су руску омладину обасипале најгорим и најштетнијим садржајима своје поткултуре, у циљу кварења морала и духа руског народа.

Марко Танасковић (Извор: Археофутура)

Потом уважени књижевник и публициста констатује какве могу бити последице по наше младе изложене тако штетним утицајима. „…Тешко је очекивати од генерације која одраста на оваквој музици и оваквом погледу на свет да у будућности покаже и најминималније интересе за национална питања и спремност на било какву жртву у име колектива. То је по националну ствар опасније од било каквих обојених револуција и бочних удара, јер таква приглупа, обескорењена, обездуховљена, материјалистичка, себична и искључиво сопственим нагонима вођена омладина постаће лак плен за будуће предаје територија и ресурса, али и за свакакве друге политичке манипулације и туђинске пројекте…“ Овим је врло јасно, прецизно и детаљно изнео очекиване и већ видљиве резултате оваквог деловања. Већ сада већина младих не показује никакво интересовање за национална питања, нити спремност за било какво жртвовање, ни себе лично ради, а камоли у име колектива. Свакако да је оваква обескорењена, обездуховљена, материјалистичка… омладина постала лак плен за свакакве политичке манипулације и туђинске пројекте, па и за будуће предаје територија и ресурса – ако им ишта од тога и претекне. Јер активна, званична власт је ево само пред нашим очима предала непријатељима много више наших територија и ресурса него што их је остало у границама ове наше осакаћене и унакажене државе, а ни мало није извесно да ће се на томе зауставити!

Нама сада остаје да се позабавимо питањима из наслова: ко то спроводи духовни и ментални геноцид над нашим народом, започињући још од најмлађих узраста, и због чега то ради?

Из текста се види да је у конкретном случају у то била укључена школа и Министарство, затим се помињу западне силе и „западна глобалистичка агенда“, што би могло да се протумачи да је то некакав спрег страних центара моћи и наших државних институција. Ако је тако, опет бисмо могли са неверицом да се питамо зашто наша држава прихвата тај страни утицај, кад је он очигледно непријатељски и са штетним последицама по наш народ? Већ је речено да је у Србији од Другог светског рата нова власт. Она је стигла уз помоћ милион црвеноармијских војника и енглеске авијације и логистике. Нова власт је почела да влада и да се учвршћује користећи се комбинацијом лажи и преваре са силом и злочинима. Све своје противнике, чак и потенцијалне су сурово прогањали – убијали или затварали. У српским градовима су „ослободиоци“ правили „пасја гробља“. По неким незваничним подацима, само до краја 1945. године побијено је између триста и четиристо хиљада Срба без икаквог суда и суђења. У сећању ми је остало како смо у школи учени да је у Крагујевцу у јесен 1941. немачки окупатор побио 7000 Срба, а испоставило се да би се половина од тог броја изгледа могла приписати овом другом, комунистичком окупатору.

На мети новог, перфидног окупатора (који се званично представљао као ослободилац) био је водећи слој српског друштва: интелигенција, наша православна црква, сви имућнији и угледни људи, сваки појединац који је био постојани носилац идентитета свога народа. Посебно им је сметала сеоска цивилизација са својим сеоским домаћинима, а на селу је живело преко 80% народа. Монтираним судским процесима једни су, са етикетом народног непријатеља и издајника, осуђивани на смрт, други на затвор и логор са принудним радом, уз одузимање све имовине. Министар унутрашњих послова Ранковић је 1953. у скупштини тадашње државе изјавио да је до тада кроз логоре и затворе прошло преко 3,7 милиона људи. Свог највећег противника, великог српског родољуба, са великим ауторитетом у нашем народу, генерала Михаиловића осудили су на монтираном судском процесу, а до дана данашњег гроб му је сакривен од јавности, чиме подсећају на турског окупатора, који је спалио мошти нашег Светог Саве, да би народу ускратио извор надахнућа и моћи за даљи отпор. Идеолошко вођство ове власти чинила је комунистичка партија на челу са тзв. „другом Титом“, човеком чији прави идентитет ни данас није познат широј јавности, а о чијој „кући цвећа“ и сада брине држава.

Водећи политичари и интелектуалци су крајем рата избегли испред оваквих злих узурпатора, знајући каква им опасност прети у земљи, а они које је крај рата затекао у иностранству никада се нису вратили. Међутим, они ни тамо нису остављани на миру, па су многи родољуби, од којих се плашила нова власт, били убијани у атентатима.

У служби нове власти били су људи из најнижег друштвеног слоја, што је прост народ коментарисао речима „ус*ани крај се окренуо напред“. Временом су ти најгори, с обзиром да су били привилеговани и угодно живели, били пример и модел понашања који треба следити нашим новим генерацијама, што је била добра основа за успешно наметање изопаченог система вредности.

Наравно да су и све школство одмах узели под своје и да су српску децу почели да васпитавају по својој идеологији и свом систему вредности. Значи да су не само данашња деца, већ и њихови родитељи, па и родитељи њихових родитеља били под утицајем истога васпитача. Као што се види из коментара родитеља у наведеном тексту: „Та и ми смо слушали свакакве глупости као клинци па нам ништа није фалило“!

На основу свега овога кратко наведеног, без икаквог даљег набрајања бројних злочињења, могло би се констатовати да је та власт, успостављена крајем Другог св. рата у Србији уствари марионета одређених центара моћи врло непријатељски расположених према нашем народу и држави (оних уз чију пресудну помоћ су и стигли у Србију). Такво стање није промењено ни до данас, већ су само мењане гарнитуре на власти и према приликама прилагођавани модели примене преваре и силе. Док су после Првог и Другог светског рата стваране Југославије са циљем државног и територијалног урушавања Србије, што је озваничено деведесетих година прошлог века стварањем више банана-државица на српским етничким просторима, сада се Србија води у ЕУ, као једну етапу пута у глобално ропство, са циљем довршетка државног урушавања уз духовно и биолошко затирање и потпуни нестанак нашег народа.

Ти центри моћи нису потпуно непознати, иако не делују јавно и нису познати широј јавности. Њих чине они за које је Достојевски још у другој половини 19. века писао да су инструисани и руковођени злим духом, а који су у његовој Русији покушали 1905. и успели 1917. да изврше преврат са катастрофалним последицама по руски народ и државу. Под њиховим терором је више од половине руског становништва прошло кроз стравичне затворе и гулаге, а за мање од 40 година уништено је сто милиона људи, често у зверским околностима. Прво су царску Русију преименовали у СССР, да би, деведесетих година прошлог века на тим просторима направили бројне нове државе (чак 14), а ни на остатку територије није остала Русија већ је направљена тзв. „Руска Федерација“.

Клинички психолог Ратибор Ђурђевић, као и многи попут њега (крајем двадесетог века), прецизира да се ради о мега-банкарима, пројектантима глобализације и НСП-а, припадницима једног малог народа оптерећеног сулудом идејом да је он богом изабран да влада осталима, и у том правцу и с тим циљем се организује тајно већ 3000 година; да су сви ратови и све револуције њихово масло, што је имало за последицу 400 милиона жртава у свету за последњих 300 година и огромне патње људи; да су створивши систем вредности „моћ новца“, комбинујући силу и превару, успели да контролишу не само спољну политику земаља широм света, већ и све издаваштво, средства информисања, школске програме, сву уметност…, све области јавног живота – да све то прво разруше, па онда преправе, преуреде и изопаче у свом духу и идеологији.

При свему томе се заклањајући иза лепих речи: слобода, једнакост, прогрес, благостање.

Тај њихов циљ владања осталима, односно целим светом подразумева стварање једне државе са њиховом владом на врху. Да би стигли до тог циља морају да уклоне све што им у томе смета. А сметају им суверене државе и народи са дугом традицијом и великом културом. Ту су на првом месту бели народи, који су правили јаке цивилизације, нарочито хришћански и то православни. Руси, као највећи словенски православни народ, и Срби, као корен словенства.

Суверене државе смислили су да неутралишу прво ратовима, па потом стварајући уније, попут Европске, Евро-азијске итд. То чине опрезно, постепено и перфидно, представљајући тај процес као свеопште добро, да народне масе не схвате опасност и не пруже отпор том путу у глобално ропство. Чак учлањење у Унију представљају као престиж који треба заслужити уз доказе у „преговорима“. Све то прате и „претприступни фондови“, односно новац који штампају у својим банкама, чиме купују будуће робове.

Миливој Макевић (Фото: Лична архива)

Поједине народе, поготово оне што им највише сметају настоје да униште на разне начине и различитим методама. Све области народног живота и све активности у народима прожете су њиховим деловањем, о чему не можемо много детаљније овом приликом. Посебно се усмеравају на младе генерације, које кваре и одвајају од своје народне заједнице, не само кроз медије и масовну културу, што је изнето у наведеном тексту, већ и кроз све врсте уметности, образовање – како је и зацртано у њиховим плановима. Омладина се васпитава у духу интернационализма, а од родољубља и национализма начињене су прљаве речи.

Велика Српкиња Олга Луковић је такво стање у нашем народу прокоментарисала на следећи начин: „… Испирање мозга уистину није само ствар нашег времена! Оно постоји већ дуго, будући врло вешто испланирано! Јер, намера да се српски народ збрише са земљине површине одвећ је прозирна! А да један народ нестане, он најпре мора да изгуби своју народну свест и да кроз мрак, створен око њега и у његовој души, више не зна ништа о својој прошлости…“ Управо наше нове генерације не знају о својој прошлости ни онолико колико им допушта бечко-берлинска историјска школе.

Нарочито се подстиче мешање народа и раса, јер је то, како је констатовала Енглескиња леди Џејн Берндвуд, ефикасније средство за њихово уништење неголи хидрогенска бомба. То се изводи на разне начине, а ваљда најгрубљи и најдрскији је финансирање миграната и давања им „права да иду за бољим животом“, па учећи нас да та њихова „права“ треба и мора да уважавамо, и још да бринемо о њима!

При крају свог текста Танасковић покушава да нађе начин и предлаже како да заштитимо нашу децу „од оваквог смишљеног и систематичног тровања“. Иако он то чини родитељски и брижно, ми се са тим његовим предлогом не бисмо сложили, јер га не сматрамо ефикасним. Његов предлог се односи на отклањање последица, а не узрока, медицински речено то је симптоматско, а не етиолошко лечење, што ни мало није гарант успеха ако се узрок не отклони. Отклањање узрока подразумева уклањање целокупног механизма који до тог тровања доводи, или бар појединих његових делова.

Уз све уважавање аутора не бисмо се могли сложити ни са његовом реченицом: „Илузорно је очекивати да ће деца слушати музику која ће се нама допасти“. Јер, убеђени смо да и деца и одрасли у већини случајева слушају музику која им је сервирана. Такво убеђење ми је потврдио још давно једном приликом добар познавалац те материје тврдећи на једној радио станици да ако цео дан слушамо песму са речима тако небулозним као што су „сузама је лепио тапете, док је она у школу водила дете“, увече ћемо је и ми сами певати. Ово потврђује и пример из личног искуства – када су моји дечаци слушали, тада са мојих касета, песме Милана Петровића, професора музике у Нијагари, они су их пре и боље запамтили и певали неголи ја.

Нити бисмо могли прихватити као неминовност констатацију да је „бунт против родитељског ауторитета и укуса незаобилазан део одрастања“. Тај бунт постоји код генерација које одрастају под другачијим утицајима и системима васпитања од оних под којима су васпитавани њихови родитељи, и што су ти модели и системи удаљенији и више супротстављени, то ће и бунт бити већи. Такво је управо стање и код наше деце, која су изложена „смишљеном и систематичном тровању“, што је и навело аутора на погрешну, уопштену констатацију. Док су наша деца непрекидно кроз веома дугу историјску епоху васпитавана превасходно у оквиру великих патријархалних породица, уз непосредно преношење свег културног наслеђа са генерације на генерацију, такав бунт није, нити је могао постојати, а млади су беспоговорно уважавали и слушали старије. Прихватали су њихов систем вредности и поглед на свет, и то уз надградњу свега наслеђеног.

На крају сматрамо да има довољно аргумената и чињеница да се констатује ко то не само трује нашу децу и плански спроводи духовни и ментални геноцид над нашим народом, већ и учествује у уништавању свега створеног у народу од његовог постанка – у потпуном уништењу народа и његове државе. Очигледно да је „намера да се српски народ збрише са земљине површине одвећ прозирна“! Можемо с правом тврдити да то непосредно изводи наша званична власт преко институција државе, подстицана од одређених центара моћи са стране.

Ако бисмо се запитали како да се заштитимо од таквог геноцидног деловања, одговор би могао бити следећи: кад нас, очигледно, воде у неповрат, не следити их на том путу и не ићи добровољно за њима, без обзира да ли они то сви свесно, и с каквим намерама чине.

Дакле, предстоји нам да упорно и истрајно учимо и сазнајемо, ширимо истину и разоткривамо лажи, прикривене намере и позадину организатора и актера свих кључних дешавања код нас и у свету. Да то радимо, како закључи Танасковић, данас, да већ сутра не би било касно! И то сви, а пре свега свесни, поштени, родољубиво и државотворно оријентисани!

Ставови изнети у рубрици „Разномислије“ не одражавају нужно и становиште „Стања ствари“

Categories: Разномислије

Tags: Марко Танасковић, Миливој Макевић, Србија, деца, музика