Слободан Самарџић: Србија се мора извући из „западнобалканског“ логора

Ако би се наставило овим рутинским бауљањем, Србија би за дуго време остала не само у „западнобалканском“ логору, него би и била сведена на ту меру

Слободан Самарџић (Фото: Прес центар УНС-а)

Данас сви виде да не постоје никакве шансе да Србија једног дана постане чланица Европске уније, али актуелна власт једнако опстаје на том путу. Феномен је и шири и дубљи него што би то била оријентација саме владе, па је утолико и озбиљнији. Штавише, овде постоји и један апсурд. Ево већ седам година српску политику европских интеграција воде политичке снаге које су више од две деценије пре другог заузимања власти (2012) свој политички идентитет стицале на антиевропској оријентацији. Оне стога не могу бити никакви еврофундаменталисти, који би слепо заступали једну прилично пропалу политику. Проблем је, дакле, много сложенији.

Данас се из редова Владе чује запомагање због застоја у преговорима о приступању Унији. Кажу, не дају нам ни једно поглавље, па камче бар једно за текуће полугодиште. Зашто, питаће се неко, кад од приступања нема ништа. Политички коректан одговор је – морамо остати на путу ма колико дуго трајао, јер алтерантиве нема. Резервни одговор је – Србија само тако може да изврши унутрашње реформе па макар и не постала чланица ЕУ. Овакви одговори имају један догматски призвук ако погледамо стање у самој ЕУ. Али, сама политика српских власти није толико догматска. Између данашње политике проширења Уније и става званичне политике у Србији постоји једно сазвучје.

Када је о ЕУ реч, она је своје проширење закључила 2013. године, примивши последњу чланицу. Много пре тога, у време великог проширења (2004-2007), расположење према овој политици нагло је пало не само међу становништвом, него и унутар политичког света. Било је то прво проширење (плус оно из 2013, дакле 13 нових чланица) које се одликовало тоталном претежношћу тзв. држава нето добитника. Све оне много више су добијале из заједничког буџета него што су давале. После велике финансијске кризе 2008, која још није окончана, постало је дословце свима у Унији јасно да проширења више неће бити.

У том суштински непроменљивом миљеу, поставило се једно практично питање: шта чинити са политиком проширења? Она је изгубила свој разлог постојања, али, испоставило се, не и своју могућу политичку функцију. У настајућем свету конфронтације запада и истока, тзв. западни Балкан не сме се препустити потенцијалном непријатељу, а те „земље“ (пре него државе) треба држати у орбити своје контроле. Чаробна формула гласи: довести их на пут чланства, али пошто је оно реално говорећи нереално, држати их вечито у кондицији приступања без чланства. Што се Србије тиче, ово траје од лета 2008. године, када је био потписан Споразум о стабилизацији и придруживању.

Илустрација: Youtube/Avanti Traficante

Ако тада многима ова политика Уније није била провидна, то никако није случај после једанаест година. Србија је потпала под тотални утицај ЕУ а да је данас даље од чланства него 2003. године, када је била отворена перспектива чланства за земље региона (о томе више овде). Али, у међувремену нису извршене никакве унутрашње реформе као замена за (објективну) немогућност чланства. Напротив, Србија је постала зависна земља периферног положаја и у регионалним релацијама, са слабом привредом, фрагментираним друштвом и политичким системом личне диктатуре. Поменуто сазвучје постоји управо између актуелне политике ЕУ и општег стања у Србији. Европска унија, наиме, једино у оваквој Србији може да спроводи овакву политику. Да би Србија постала и остала земља утопљена у западнобалканску периферију, која може да послужи још само као тампон зона у постојећим и будућим конфронтацијама „великих простора“, требало ју је анестезирати и одвојити од свега по чему се разликује у овом делу Европе.

Данашња власт у Србији јесте најзад пронађена формула саобразна европској „политици суседства и преговора о проширењу“ и кључна у поретку шест земаља „западног Балкана“ са полутанским статусом. Али, да проблем буде већи, овде није реч само о данашњој власти у Србији него и о добром делу културног и цивилно-друштвеног погона који покрива системску потребу за одговарајућом европејском идеологијом. Она је садржана у давно скованом слогану „Европа нема алтернативу“, који је чвршћи од ма какве стварности. Није битно да ли овај „проактивни“ сегмент нашег друштва верује у своју идеологему или преовлађује лична материјална корист, битно је да он густо испуњава простор јавног говора као да „Европа“ стварно нема алтернативу.

Тако говор о алтернативи обитава на маргини. Са те позиције он не може да се извуче из јавно му намењене улоге источног тројанског коња, најчешће руске провенијенције. С друге стране, алтернативни говор није ништа друго до заступање становишта здравог разума. Ако ствари у владајућем кључу већ деценијама не иду, зар их не треба мењати. Ако Србија не може да постане чланица ЕУ, зар не треба управо са њом да отвори питање алтернативне политике. Па зар Србија треба да испуни сва преговарачка поглавља, да уђе у свеопшти регулаторни поредак ЕУ, а да у њој нема  баш никакав утицај на поступке одлучивања. То би била формула политичког ропства. Али, ма колико били критични према ЕУ, промена овог фаталног пута је ствар Србије. О њеној будућности је реч, а не о будућности ЕУ.

Ако би се наставило овим рутинским бауљањем, Србија би за дуго време остала не само у „западнобалканском“ логору, него би и била сведена на ту меру. Нека те мере осталима; колико видим, сви је (меру) љубе без алтернативе. У таквом друштву није тешко остати сам, што подразумева да Србија сама треба да са ЕУ отвори и решава питање међусобних односа. У супротном остаје нам, по свој прилици, перспектива „западнобалканске уније“ (вид. овде), тј. стварног савеза-логора који би могао послужити још само као резервоар људских и природних ресурса за империјални центар.

Данас у Србији нема политичке снаге која би убедљиво покренула питање српске европске алтернативе. Владајућа структура је сувише задовољна собом, тј. својим политичким пленом, да би и помислила на то. Савез за Србију још обитава у илузији о правој ЕУ која је, наводно, природно склонија „цивилизованој“ Србији. Трећи начин јавног мишљења постоји, али је на политичкој и јавној маргини. Било би на корист општем добру да се мисао и стратегија другачије европске политике што пре политички артикулише.

Опрема: Стање ствари

(Србија и свет, 8. 6. 2019)

Advertisements


Категорије:Вести над вестима

Ознаке:, ,

3 replies

  1. U zemlji koja sama kreira svoju politiku keramicar i svercer ne bi mogao da se bavi obavestajnim radom, sudska pomocnica da bude ministar a osoba koja ima zavrsenu vecernju skolu u engleskoj zabiti premijer. Izrazito kvalifikovane politicke velicine poput Marinike Tepic, Borka Stefanovica, Sergeja Trifunovica i slicne pojave bi se isto tako nasle u nebranom grozdju kad bi samostalno morale da odluce o bilo cemu.

    Свиђа ми се

  2. O EUintegracijama sam prvi put citao kao klinac, krajem osamdesetih u SFRJ u casopisu za nauku i tehnologiju „Galaksija“.Mozda je ta ideja i dolazalila najpre kroz finansiranje naucnih projekata i stipendije u nauci.Time se moze objasniti i neocekivano okretanje francuskoj vojnoj industriji (Jusupersonik koji je , zapravo, bio jednomotrni Rafal, sa francuskim radarom, motorom i raketama, a to znaci i promenom vazduhoplovne infrastrukture, redovno je pominjan kao projekat koji ce nas zbliziti sa EU, a kaze se:“ od koga ti je lovacki avion, tome si saveznik“).JNA je vec proizvodila francusku Gazelu, a planirana je i zamenu transportnih helikoptera Mi-8 ili sa novim verzijama tog helikoptera ili sa, opet, francuskom „Pumom“ ili sa nasim domacim helikopterom VNH-90 koji je bio nasa verzija „Pume“ (i danasnji projekti „Bumbar“ i „Alas“ su nastali na francuskim projektima „ERYX“ i „POLYPHEM“).Kao da se u naucno-tehnickoj eliti, za razliku od humanisticke u slucaju jugoslovenstva, ali je i humanistika bila neuporedivo vise okrenuta Zapadu kroz razne filozofske skole i susrete, uz pojedina svedocanstva iz politicke elite, stvarala svest da socijalizam nece jos dugo koja je do naroda dolazila samo posredno i marginalnih, za politiku, casopisa poput „Galaksije“.Naravno, sve je to podrazumevalo trzisnu ekonomiju, odnosno promenu vlasnicke strukture, a time i politickog sistema, o cemu se, vec nije moglo javno raspravljati.U isto vreme EU nije imala u vidu sirenje na celu Evropu, Istocni blok je jos postojao, a i posle njegovog raspada, pod politickim pritiskom SAD pocelo je primanje novih kandidata, vecinom nespremnih.Tek rat na podrucju SFRJ je stvorio ideju da EU i bezbednosnih razloga treba da obuhvati sve evropske drzave , ali je instaliranje poslusnickih mafijaskih vojski, ponovo sve vratilo na to da EU ne treba vise siriti (posto Zapani Balkan ionako ispunjava sve zahteve Zapada).Da smo vodili vise antiEU politiku bili bi blize i EU i Rusiji i Kini.Mogli smo biti otskocna daska za kineski kapital u Evropi, mogli su Rusi izgraditi neku granu vojne industrije u poslednjoj evropskoj zemlji koja ih posmatra prijateljski, kako cine po Indiji, Venecueli, Jordanu,Egiptu, to bi i EU nateralo na „konkurentnije“ ponasanje.Ali, EU nije imala alternativu i to je ideoloski okvir koji od Srbije cini sredstvo, a ne cilj, ostvarivanja ideologije EUintegracija, a kada drzava postane ideolosko sredstvo, ona postane i licno sredstvo onih koji vladaju njome.Drzava je ili cilj ili sredstvo i tada je uvek licno-oligarhijsko sredstvo.Zato EU tolerise privatizaciju vlasti u Srbiji.

    Свиђа ми се

  3. Веома добар и језгровит сажетак иначе такође углавном јасног текста г-на Самарџића (додајем у загради само бројеве ради јасније дискусије) : “Данас у Србији нема политичке снаге која би убедљиво покренула питање српске европске алтернативе. (1) Владајућа структура је сувише задовољна собом, тј. својим политичким пленом, да би и помислила на то. (2) Савез за Србију још обитава у илузији о правој ЕУ која је, наводно, природно склонија „цивилизованој“ Србији. (3)Трећи начин јавног мишљења постоји, али је на политичкој и јавној маргини. (4?) Било би на корист општем добру да се мисао и стратегија другачије европске политике што пре политички артикулише“. Е, сад – допунио бих и овим (уз питања): (1) Јесте тачно, али мислим да је владајућој структури (врху СНС-а) баш брига о политичком плену. Битни су влас` и још више (материјална) слас`. (2) Илузија СзС о сопственој прихватљивости за ЕУ је, наравно, илустрација или њихове блесавости, или – ако нису баш сасвим блесави, онда је то згодан смоквин лист за прикривање амбиције и кандидатуре да их ЕУ најзад узме као замену постојећем режиму (уз сву мас` и слас` за њих, наравно). (3) Е, ту нам г-дин Самарџић дугује спецификацију своје верзије тог “трећег начина јавног мишљења“ – дакле, јасно: џа-или бу! (4?) Ту је знак питања због нејасноће и оног “3“; другим речима: није јасно да ли би то била препорука за увођење оног “3“ у праксу или је то заиста нешто сасвим “четврто“? Иначе, што се тога тиче, као искусном политичару њему би ипак требало бити познато јасно да на “Западном Балкану“ никада ниједног иоле успешног политичара није “болело уво“ (да се пристојно изразим) да ишта уради у корист општег добра….

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s