Неки се, што је сумануто, надају војном решењу, као да је могуће оружјем вратити Косово у састав Србије, иако би добар споразум са Косовом заштитио српску мањину и српске културне споменике, рекао Филип Давид
Филип Давид (Извор: Н1)
Косово није Србија, нити ће то више икада бити, а иако то сви у Србији знају, још увек је богохулно тако нешто јавно рећи, изјавио је писац Филип Давид.
„Неки се, што је сумануто, надају војном решењу, као да је могуће оружјем вратити Косово у састав Србије, иако би добар споразум са Косовом заштитио српску мањину и српске културне споменике, донео би стабилност и био пример решавања отворених питања“, рекао је Давид за сарајевски портал Klix.
Према његовим речима, алтернатива је рат до истребљења, до последњег Србина и Албанца, што прижељкују овдашње патриоте, не признајући ни под каквим околностима независност Косова.
„Србија, нажалост, нема политичара спремног да начини историјски споразум с Албанцима. То могу само велики државници, а Вучић то свакако није. Медији под његовом контролом свакодневно призивају оружани сукоб и трују народ полуистинама и лажима“, истакао је Давид.
Он је казао да је у Србији дошло до парадокса, јер многи од оних који су нас увели у трагичне сукобе деведесетих не само да нису одговарали, него су поново у извршној власти, а јасно је да они не могу извести земљу из кризе и хаотичног стања у којем се налази.
„Србија је у лошим односима са Црном Гором, Босном, Македонијом и Хрватском, а у Европи има подршку екстремно десних и популистичких странака као што су Национални фронт Мерин ле Пен, Страхеова Слободарска партија, Орбанови популисти и ултрадесничарска Лига за Север Матеа Салвинија, а немогуће је са таквим властима и таквим савезницима градити неку нову, бољу и другачију Србију“, упозорио је Давид.
Говорећи о односу Србије и Републике Српске, Давид је рекао да део српског политичког естаблишмента и даље сања о Великој Србији, али је указао да се на исти начин говори о Великој Албанији и Великој Хрватској.
„На овом нашем не тако великом простору немогуће је остварити све те велике жеље, али већ и то што оне још постоје и што се уписују у програме неких политичких партија и у главе обичних људи опомиње да националистичке страсти још нису иживљене“, казао је Давид.
Опрема: Стање ствари
(Фонет/Н1, 7. 6. 2019)
Categories: Вести над вестима
Када би Филип Давид тако шта рекао за Јерусалим, да није Израел,
и да никада бити неће, појео би га мрак за вјек и вјеков.
Јевреји су дошљаци на земљи ПАЛЕСТИНСКОЈ /”обећаној земљи”/,
а Срби су староседеоци на земљи КОСОВСКОЈ.
А, што се тиче војног решења, то је сасвим извесно! Када се ”велики”
озбиљно буду закачили једни са другима, војно бавили сами са
собом, онда ће Срби, свакако, војно решити питање Косова,
јер Албанци неће имати подршку великих пријатеља Израелаца,
а крвних непријатеља Срба – Американаца, Британаца, Немаца…
Филип Давид је књижевник, дакле, ”јавна личност”, и требало би
да мери, вага сваку изговорену или написану реч.
За то је стручан, а за животно важна питања ВЕЋИНСКОГ СРБског народа
у Православној Србији није надлежан, не бар на овако дрзак и непримерен
начин.
Надајмо се да се Редакција ”Стања ствари” оргађује од оваквих екстремних
ставова, које приличе ”Цивилном сектору” – толико пута доказаном
пријатељу НЕПРИЈАТЕЉА ПРАВОСЛАВНОГ СРБСКОГ НАРОДА.
Драган Славнић
издаја, основни тон приче, прво Христа, па људи, увек као данас
свака прича има свој ток, ова је дугачка, ништа није од јуче…
http://www.artinfo.co.rs/galerija/2013_12/2013-12-04-1386169921.jpg
…” it’s curious how songs begin because the origin of the song, every song, has a kind of grain or seed that somebody hands you or the world hands you and that’s why the process is so mysterious about writing a song. But that came from just hearing or reading or knowing that in the death camps, beside the crematoria, in certain of the death camps, a string quartet[2] was pressed into performance while this horror was going on, those were the people whose fate was this horror also. And they would be playing classical music while their fellow prisoners were being killed and burnt. So, that music, “Dance me to your beauty with a burning violin,” meaning the beauty there of being the consummation of life, the end of this existence and of the passionate element in that consummation. But, it is the same language that we use for surrender to the beloved….”
Dance Me to the End of Love, Leonard Cohen
@ Драган Славнић
Поштовани,
Немамо ми шта да се ограђујемо, Ви сте на сајту од самог почетка и знате да ми преносимо индикативне и/или важне ставове, а не оне са којима смо сагласни или нисмо.
А у конкретном случају – изјава Филипа Давида пренета је само да би се поштовали професионални стандарди, тј. као предложак за одличан текст Милана Ружића:
http://stanjestvari.com/2019/06/09/filipu-davidu-odgovor/
Да не буде да имамо коментар на вест а немамо саму вест…
Хвала на коментару, у сваком случају
Александар Лазић
Коликогод то некима сметало, Филип је рекао четири болне истине. Наводим :
– Неки се надају војном решењу, као да је могуће оружјем вратити Косово у састав Србије.
– Добар споразум са Косовом заштитио би српску мањину и српске културне споменике, донео би стабилност и био пример решавања отворених питања.
– Србија, нажалост, нема политичара спремног да начини историјски споразум с Албанцима. То могу само велики државници, а Вучић то свакако није. Медији под његовом контролом свакодневно призивају оружани сукоб и трују народ полуистинама и лажима.
– Многи од оних који су нас увели у трагичне сукобе деведесетих не само да нису одговарали, него су поново у извршној власти, а јасно је да они не могу извести земљу из кризе и хаотичног стања у којем се налази.
Филип Давид је достигао стандарде боркиња из НВО. На нивоу је Наташе Кандић, Соње Бисерко, Милићке, Соње Лихт, Србљановићке, жена у разним бојама… Треба писати о томе шта каже, нек се зна ко пљује у српски бунар. При томе свакако није без значаја то што он није Србин. За њега свакако ништа српско није од значаја осим могућности да се огребе о неки фонд намењен упропашћавању ове земље. Лупета за паре. Нема он никаква убеђења и никакве вредности. Омаловажава земљу у којој живи и ставове већине у тој земљи. Умишља да је великан. Брани га закон, власт и странци! Промениће се и то једнога дана. Он је флека на српској култури.
@Деда Ђоле
Замисли грађански рат у САД, Русија и Кина нарасле до неба? Па ми бисмо војно ушетали на КосМет, а од Шиптара би нас чекао само онај ко је 100% сигуран да су му руке чисте.
Замисли да Европа крене да исељава оне који су на мутан начин дошли – ко би нама забранио да вратимо све отоманске, наци-фашистичке, комунистичке и НАТО-насељенике?
1912-те узесмо Скадар, па нам Енглези нису дозволили, него нам дадоше Дебар – можда је сад време да им га вратимо?
У целој причи о Шиптарима они су сасвим неважни, а не стојимо ни ми много боље: ово је надгорњавање између великих, ми смо ту за поткусуривање.
А у ратове 90-тих увели су нас Американци. Ево Бугари и Македонци нису ратовали, па им је видим боље?
После 20 година од Кумановског споразума у Србији, која је постала стециште уплашеног и малодушног народа, већ се дижу руке од КиМ. Да ли би данашњи Израел постојао да су Јевреји били овако малодушни као ми данас? Зашто “видимо се до године у Призрену” не постане свакодневни поздрав? Ко нам то брани?
Нема потребе ратовати већ само водити политику разумну и на основу међународно признатих докумената. Да арнаути имају државу, коју су признали њихови спонзори, не би сви притискали Србију да их признају. Добро сви они знају да немају ништа и да је све ово само велика илузија.
Зато нема повлачења, нећемо да ништа признамо, само хоћемо своје. Коме се то не свиђа нека иде у цео Свет.
Не треба да нас много брину овакве неодговорне и злослутне изјаве о Косову и Метохији, које је за већину грађана срце Србије. Више треба да нас забрине што он мотиве и слободу за овакве изјаве налази у неким изјавама и “историјским приказима” Косова и Метохије из уста наших званичника који воде ову државу. Он оваквим изјавама пружа подршку њима, вероватно очекујући заслужену награду.
Догодине у Призрену.
У овом контексту поменули бисмо извесну енглеску србофобију, коју и данас осећа наш несрећни, обезглављени, обесправљени, потлачени и понижени србски народ, јер су нам европски и амерички империјалисти-тријалисти везали руке у трагичном ХХ столећу, једно сведочанство је оставио између осталих и Владимир Јовановић у писму Ђорђу Стратимировићу од 19/29 септембра 1865, у којем дословно стоји:
„И по инглеским листовима одпочело се јавно говорити о анексовању подунавских кнежњвина и турских провинција Аустрији. Инглези препоручују Аустрији ‘федеративну систему’, као најјачи магнет којим ће: Србију, Босну, Црну Гору, Бугарску, Румунску и т.д. ‘великој и јакој аустријској царевини’ привући!…“ (Види: Даница Милојевић, Пет писама Владимира Јовановића Ђорђу Стратимировићу 1864 – 1866 године, Miscellanea – Мешовита грађа, Књига ХII, Београд, 1983, стр. 141).
Кад је реч о великом србском државнику Јовану Ристићу (1831-1899), поменули бисмо његово сведочанство о енглеској србофобији, које је оставио у трећој књизи „Спољашњи одношаји Србије“, где између осталог стоји:
„Тако је ствар опет изишла на добар пут; она је уведена у дискусију код дипломатије, и ако се тај рад буде у приликама и околностима, кад више кад мање, продужавао, она ће оставити трага макар као капавица што издуби камен, на који стално пада, ма колико да је он тврд. Овај тврди камен били су Енглези за наше народне тежње: они их пређе нису хтели ни чути, а сад, као што видимо, улазе доста предусретљиво, да их проучавају…“ (Види: Јован Ристић, Спољашњи одношаји Србије новијега времена, Трећа књига 1868-1872, Београд, 1901, стр. 328).
Ko je ovaj ******?