Спознаја да нам је баш Александар Вучић – такав какав је – постао Председник биће само први корак ка самопознању и искреном покајању

Александар Вучић (Извор: Јутјуб)

Није Вучић код једног дела Срба тако популаран зато што је он храбар, него зато што су ти Срби постали толике кукавице.

Није Вучић толико велики у очима замађијане масе зато што је он нешто паметан, већ зато што је маса духовно искварена.

Није Вучић тако самоуверен зато што он заиста стоји на неким чврстим темељима, већ зато што се он ничега не стиди.

Није за многе Србе Вучић визионар јер има развијен духовни вид, него зато што су многи Срби постали духовни слепци, као и он.

Није Вучић контрадикторан чак и самоме Вучићу зато што је он интелигентан, већ зато што је Вучићев случај неизлечив.

Није Вучић забринут за наталитет код Срба као што се лицемерно и патетично пренемаже – јер да је иоле озбиљно забринут не би као пример целој нацији поставио лезбејку за премијерку, већ неку честиту, лепу и паметну Српкињу са четворо-петоро деце.

Не воли Вучић Србе ни на Космету ни и целој Србији, већ их мрзи и презире из дна душе, јер и оно мало што имамо на Космету, а то су част, образ, наше светиње, наш „де јуре“ суверенитет и резолуција УН 1244, он хоће да поништи и по наредби Американаца баци под ноге Шиптарима.

После његове скупштинске самоубилачке тираде бесмисла и паклене агоније очајника, Вучић уопште и није никакав Вучић. Па макар онај глумачко-мелодрамски и холивудски. Не. Он је постао већи Рамуш Харадинај од самог Харадинаја и већи Еди Рама од самог Раме.

Ако тзв. Косово икада постане заиста независно и заиста међународно признато, што ће и поред свег Вучићевог труда ипак бити на куково лето, Шиптари би највећи булевар требали назвати управо именом највећег Шиптара – Александра Вучића. Нико није толико посвећено себе дао идеји да тзв. Косово буде међународно признато а Србија међународно унижена колико Александар Вучић.

Не важи за Вучића и његов самозвани компромис са Шиптарима она народна: „Боље је врабац у руци, него голуб на грани“, већ она оригинална и „генијална“ Вучићева максима – „Најбоље је, ни врабац у руци ни голуб на грани“.

Није Вучић осетљив на његово право име – велеиздајник, јер се он уопште нечега стиди, већ зато што се непокајани Вучић реално плаши и своје сопствене сенке као и непредвидивости српског народа. Осећа он да још има немало здравих и нормалних Срба.

Неће Вучића који је 24 сата на свим ТВ станицама по 150 пута на дан, са власти скинути никакви избори, већ ће се он сам урушити.

Није Вучић добар за један део народа јер је он заиста добар, већ зато што је народ једним делом постао заиста лош.

Јуда је издао Бога, ученике Христове и своју душу, а Вучић је издао и Бога, и своју душу и цео један народ.

Вучић је нервозан зато што покушава духовни перпетум мобиле – тј. да изда и прода Косово и Метохију, а да у исто време себе прикаже као храбријег од Милоша Обилића и већег од светог цара Лазара.

Не говори Вучић толико о моралу и поштењу јер му је до њих иоле искрено стало, него потеже те вечне теме попут лаких женских особа – не би ли би смоквиним лишћем великих тема покрио наготу сопствене ниске моралности.

Није Вучић тако опасан за душу народа јер он шатро устаје у пет ујутру – тобоже да би више радио и додатно допринео нацији – већ зато што је он својим намерним песимизмом сваки дан претворио у ноћ, а сваку лаж хоће прогласити чистом истином.

Није Вучић нимало оригиналан ни кад се онако хистерично љути на оне који га критикују. Он се само угледао на самопроглашеног Викариуса Господа Језуса Криста – Римског папу. Само су Вучић и Римски папа по њиховим партијским догмама непогрешиви. Папа екс катедра, а Вучић екс Телевизиа.

Кад Вучић беседи у Скупштини, тада се српски Парламент овацијама и аплаузима претвара у Јужну Кореју, а Србија све више личи на Дебилистан. Зато су иоле паметни људи одавно и изашли из те установе преко пута београдске Главне поште.

Када би данас Вучић држао говор пред Господом Христом, Исус би му као Богочовек само једно поручио: „Иди од мене …, јер не говориш оно што је Божије …“

Колико је Вучић постао Јуда најбоље сведочи подршка Чеде Јовановића, Вука Драшковића и Ненада Чанка. Кад је тај паклени трио фантасткус тако јасно и недвосмислено за Вучићеву косовску политику, онда се ни сам црни ђаво не треба појављивати за говорницом Скупштине да подржи Вучића, па да би иоле нормалан човек схватио ко коме служи и ко за кога ради.

Кад је римски слуга и цар Ирод испитивао Христа, Исус је ћутао и није му дао ни једног јединог одговора. Не зато што му Он није имао шта одговорити, већ зато што Исус није имао коме ишта рећи. Кад Вучић трабуња и сам себи и другима поставља питања, Небо и паметни људи ћуте, јер казано је устима Господа – не дајте светиње псима и не бацајте бисере пред свиње.

Вучића ионако неће смирити ни најпаметнији одговори. Њега неће зауставити ни никакви намештени избори или пак фингирани референдуми. Вучићу ће коначно доћи главе сам Вучић, кад му дође коначни „час таме“ и кад, као и Јуда и свака непокајана кукавица, сам себи политички пресуди… „јер издаде крв невину“.

На крају да додамо – Вучић је ипак „благослов“ за српски народ. Јер да нам нема веселог и уцмиздреног Вучића, са оним великим, унезвереним и исколаченим очима, са оном гестикулацијом и уображеношћу, ми као народ не бисмо почели да схватамо колико смо једним делом и сами постали ружни и тешки случајеви. Та спознаја да нам је баш он – такав какав је – постао Председник биће само први корак ка самопознању и искреном покајању.

Ставови изнети у рубрици „Разномислије“ не одражавају нужно и становиште „Стања ствари“

Categories: Разномислије

Tags: Александар Вучић, Срби, Срђан Крунић