Србија је некада била симбол отпора и беспоштедне борбе за слободу по сваку цену. После свих трагедија кроз које је прошла дочекала да буде сведена на слушкињу
Слободан Самарџић, Драгана Трифковић, Славиша Ристић и Марко Јакшић у Думи Руске Федерације (Фото: Лична архива Д. Трифковић)
Низ догађаја у вези са Косовом и Метохијом који су се одиграли одмах након избора у ЕУ, не дају основа за оптимизам када је Србија у питању. Срби са Косова и Метохије живе у сталном страху и неизвесности, јер не знају шта их чека. Ништа боља ситуација није ни у остатку Србије. Иако је јавност у Србији свакодневно бомбардована разним вестима о КиМ, мало је оних вести којима заиста треба придавати важност. Оне су обично недоступне широј јавности.
Пре пар дана је амерички амбасадор у Србији Кајл Скот изјавио „Наш став остаје непромењен, циљ остаје исти – опсежни споразум о нормализацији. А да бисмо до тога дошли, то подразумева дијалог који води ЕУ, мора да постоји дијалог. Обе стране морају да се врате за преговарачки сто, да видимо како можемо да идемо напред”.
Његов став је врло јасан, САД захтевају да се што пре усагласи свеобухватни споразум о нормализацији односа, којим би Србија признала независност Косова. За САД је независност Косова ствар која не сме да се доводи у питање. С тим у вези пре пар месеци је амерички амбасадор држао предавање српским ђацима у основној школи у Апатину, када им је приказао мапу Србије без Косова и Метохије. Реакција сваке нормалне државе која држи до себе би била да прогласи америчког амбасадора персоном нон грата. Али ништа слично се не може очекивати од српских власти које воде политику незамерања Западу.
Србији су везане руке. Већина грађана се противи предаји, подели Косова или разграничењу. И већина је за то да се одложи решавање овог питања. Садашње околности у свету се сасвим разликују од оних пре 20 година када је НАТО извршио агресију на Србију и када су САД изградиле своју војну базу Бондстил на нелегално одузетом земљишту. Али ту није био крај насиљу, оно траје и данас.
Суштина свега је да се садашње руководство Србије обавезало да ће решити косовски проблем, а за узврат му је омогућено да има неограничену власт у земљи. Чак ни у време Милошевићеве диктатуре није постојала оволика цензура и гушење сваке слободне мисли. Ако бисмо упоређивали, дошли бисмо до закључка да је у време диктатуре било много више слободе и демократије. Сада практично Косовом треба да буду враћени кредити за власт Српске напредне странке.
Због тога је Косово била забрањена тема у Скупштини Србије већ пуних шест година. Није организована ни једна седница Скупштине на тему најважнијег националног питања. За тих шест година вођени су тајни преговори са Приштином о којима јавност у Србији готово да није информисана. Актуелна власт покушава да одговорност за потписане договоре и фактичко повлачење са Косова пребаци на претходне власти, иако за такве тврдње нема основа. Због тога са њихове тачке гледишта, седница о Косову није била пожељна, јер то је прилика да се суоче аргументи. Ипак под притиском јавности која већ пуних шест месеци протестује у Србији због гушења демократије и медијских слобода, Александар Вучић је заказао седницу о Косову и Метохији 27. маја. Нажалост не са идејом да предочи чињенице, већ да настави са својом манипулацијом. Уместо да упозна јавност са резултатима досадашњи тајних преговора са Приштином и представи јавности каква је политичка платформа Србије за решавање косовског питања, Александар Вучић је представио рад Канцеларије за Косово и Метохију, што је иначе јавно доступно свакоме ко жели да се упозна са тим на сајту ове институције. О томе шта је договорио лично председник Србије, који по Уставу нема овлашћења да води преговоре са Приштином, није било ни речи. Ипак, једна реченица коју је председник Србије изрекао у полупразном Парламенту, наговештава да ће он ићи до краја у сопственим одлукама које су потпуно супротне вољи већине грађана Србије, одлукама Српске православне цркве, као и Уставу Србије и Резолуцији 1244.
Александар Вучић је неколико пута те вечери поновио: „Не буде ли компромисног решења, само чекајте напад Албанаца на Србе. То ће се догодити јер они губе живце“.
У свом непотребно дугом маратонском говору, уместо конкретних чињеница о позадини преговора у Бриселу, изнео је много неистина у циљу потпуног дезавуисања јавности. Срби са Косова и Метохије су оценили да још од времена Димитрија Туцовића није виђен такав проалбански експозе као што је Вучићев. Објаснио је и да Срби треба да прихвате горку истину, а то је да не контролишу територију Косова и да морамо да постигнемо мир са Албанцима. Већ сутрадан ујутру после Вучићевих предвиђања да ће Албанци напасти Србе, почела је акција косовских безбедносних снага. Могло би се помислити да је то коинциденција, али до сада смо се више пута уверили у чињеницу да су све акције координисане и усаглашене између Београда и Приштине. Да не буде изненађења, то је потврдио и командант КФОРа на КиМ, који је рекао да је Београд био на време обавештен о акцији. Иако је знао за акцију, председник Србије се правио да није обавештен. И док су Србе на КиМ хапсили и тукли албански специјалци, Александар Вучић је у Београду понављао како се залаже за мир. Замислите док тероришу Србе на КиМ, српско руководство понавља како је за мирно решење. Да ли може мирно решење да се постигне сталним истицањем беле заставе, док апетити Албанаца константно расту као и нетрпељивост према српској заједници. Што је још трагичније, док су Срби трпели тортуру, председник Србије је говорио како ће их заштити. Наравно ништа није предузео, јер не сме да се замера Западу.
С друге стране, Хашим Тачи је већ наjавио да ће у Паризу 1. јула, када ће бити одржан састанак Београда и Приштине уз посредство ЕУ, Немачке и Француске, тражити да се независном Косову припоји неколико општина са југа Србије. Такође је рекао да Косово нема намеру да формира Заједницу српских општина, која је иначе део Бриселског договора усклађеног са Уставом такозваног независног Косова.
Претходни састанак у Берлину није дао никакве резултате. Уместо да председник Србије објави да су преговори Београда и Приштине уз посредовање Брисела, пропали и да тражи поништавање тих преговора и повратак решавања питања Косова у УН, председник Србије не предузима никакве кораке. Иако је претио да ће градоначелници српских општина дати оставку, након што је Тачи расписао изборе по уставу и законима Републике Косово, ти исти градоначелници су учествовали на сепаратистичким изборима и још су прогласили победу. То је био први пут да су грађани могли да гласају искључиво са документима независног Косова. Српска документа су потпуно одбачена.
Заправо Влада Рамуша Харадинаја опстаје захваљујући експозитури СНС које се зове Српска листа. Они су у власт са осведоченим злочинцем, окривљеним за најгоре злочине над Србима, ушли под изговором да морају да се боре за српска права. Уместо тога, они су и самим учествовањем у Влади Косова дали подршку формирању војске Косова, увођењу царинских стопа на српску робу, па и акцијама косовских безбедносних снага.
Овакви кораци их нису определили да напусте Владу Косова, већ они и даље дају легитимитет сепаратизму и насиљу.
С друге стране Александар Вучић није предузео никакве контрамере, иако има многобројне могућности. Најприродније би било да је српска власт као противмеру увела таксе за транзит робе која иде ка Косову. То би много више погодило сепаратистичку власт Приштине него мере које су они увели ка Београду. Међутим Александар Вучић не сме то да уради јер не сме да се замери Западу. Због тога његова Српска листа и даље седи у Влади Рамуша Харадинаја, а остаће тамо чак и да Албанци баце атомску бомбу на Србе са Косова и Метохије.
Најтрагичније од свега је што је Србија некада била симбол отпора и беспоштедне борбе за слободу по сваку цену. После свих трагедија кроз које је прошла дочекала је да буде сведена на слушкињу. И то само због тога што режим у Србији има обавезе према Западу, а време за испуњење обавеза цури. Како год да одлучи човек, који све сам одлучује у Србији, неће изаћи на добро.
Драгана Трифковић, директор Центра за геостратешке студије за EurAsia Daily
(Центар за геостратешке студије, 5.6.2019)
Categories: Преносимо
Оно што многи Срби никако неће да прихвате је проста чињеница да Вучић није укинуо никакву демократију у Србији, јер се не може укинути нешто што никада није постојало. Постоје две демократије. Постоји демократија као теоријски модел, који говори о “вољи народа”, “поштеним изборима”, “слободним медијима”, ,,, Таква демократија не постоји нигде као реалан политички систем јер би такав систем био у супротности са природом човека и природом људског друштва. Међутим, демократија као реалан политички систем постоји, превасходно на Западу и земљама Западне културе које нису на западу (Аустралија, Нови Зеланд), као и неким земљама које су се прилагодиле моделу друштвеног устројства западне цивилизације иако тој цивилизацији не припадају (Јапан, Јужна Кореја, ..). Тај систем има само формалне везе са теориским моделом, али, као реалан систем постоји. Могли би га назвати системом владавине новца, али он је и више од тога. Он подразумева нека правила и процедуре, подразумева више великих и значајних играча у политичком зверињаку, у њему се могу видети нека правила и шта може, а шта на може. Србија НИКАДА у својој историји није имала такав систем. Србијом се увек владало из једне канцеларије. Српска “демократија” је оно што је Нушић представио у “Народном посланику”. У Србији нема ни народа ни политичког искуства ни традиције ни историјског памћења да би, уопште, могло да се прича о таквом систему. Вучић је само искористи оно што Србија јесте, без фолирања и глумљења “демократије”, за разлику од својих претходника и утврдио себе у систему КОЈИ ЈЕ ВЕЋ ПОСТОЈАО: И још нешто, тај систем није диктатура. Диктатура је нешто друго, Броз је био диктатор, Хитлер, Франко, Стаљин, …
Ово што раде српске тзв. патриоте, ово што замајавају народ причама о демократији коју је Вучић укинуо, не само да је глупо, него је и штетно јер указује народу та тражи проблем тамо где га нема.
Г-ђа Трифковић је дала јасан приказ друштвене и политичке климе у Србији ових “напредњачких” година. Да није главни проблем у озбиљним наговештајима да власт намерава да се одрекне покрајине Косова и Метохије, можда би мање говорили о недостатку демократије. Јер је ова земља навикла на такав контролисани начин владавине. За време владавине СКЈ постојао је принцип тзв. “демократског централизма”. Договори и одлуке на партијском органу су постајале обавезне за све чланове партије. Али, држава тада није радила у корист своје штете. Ако не говоримо о “федералистичким” ставовима СКЈ да Србију држи под контролом и неким ограничењима права као републике и Срба као народа. Сада, идејно водећа снага – СНС коалиција ради нешто што је противно интересу државе. Раде на томе да Косово и Метохију препусте сепаратистима по захтевима и притисцима њихових западних заштитника. И, оно што је најопасније, не дозвољавају јавну расправу о својим намерама и плановима. Гледали смо пре неколико дана понашање владајуће већине посланика у Скупштини Србије. На излагање председника Вучића одговарају масовним аплаузом. Нико од њих да се запита, да ли је све изречено у дугом говору истина или није. Да није било усамљених посланика, као проф. Ђ. Вукадиновића и групе из СРС, помислили бисмо да су сви прихватили изложено. Да је у другој тачки седнице било предвиђено доношење одлуке о признању државе “Косова”, бојим се да би га “једноума” већина посланика подржала. Поставља се питање, како је Вучић успео да створи такву безпоговорну послушност својих СНС “поданика”? Можда је одговор у личним интересима појединаца. Али, да ли је могуће да су сви ти посланици, и они које ови зааступају, грађани Србије, спремни да без отпора прихвате све постављено, и ако се ради о издаји државних интереса. То подсећа на нека времена, из прве половине прошлог века, када су неке државе под вођством својих владајућих гарнитура доносиле одлуке погубне и за себе и за шире окружење.
тешко нама кад имамо овакве посланике, никакве продали би сопствену мајку зарад некавог свог интереса… то и нису људу већ нељуду и нису свесни шта их чека на крају пута