Само неко са умом детета верује да постоји једна истина којој цео свет мора да се покори

(Eurasia Future, 25. 5. 2019)

Како друштва временом постају просвећенија, људи постају способни да толеришу различите идеје, истовремено прихватајући да ниједан мисаони процес, епистемолошка теорија, политичка странка, духовни водич нити секуларна филозофија нису нити потпуно тачни нити потпуно погрешни. Ово логичко становиште спрам природе живота и друштва је у ствари изведено из разборитог сагледавања личних односа. Чак и међу нашом породицом и пријатељима, ми се не слажемо са неким све време али из ових размимоилажења не проистиче непријатељство, а камо ли мржња.

Један од разлога зашто је слобода говора могла да цвета у просвећеним друштвима позног модерног доба јесте чињеница да, како су људи разумели идеје као ствар разговора пре него ствар сукоба, они су се навикли да живе у хармонији са онима који имају различита гледишта, животне стилове, понашања или менталитете. Све док је постојао општи консензус да се допусти слобода мишљења и различитост мирних облика понашања, друштва су могла хармонично да функционишу.

Многи су стога били изненађени кад су видели како су се у 21. веку западна друштва окренула од просвећених традиција мира и слободе и како су запала у стање у којем уличне руље и политичке елите плету завере како би ускратили слободу говора и чак слободу мишљења појединцима и групама које желе да живе на месту где слобода говора не носи оне врсте казни које се типично повезују са тоталитарним друштвима.

Данас, многи сматрају да је проблематично када неко треба да ради, разговара или чак повремено да буде повезан са неким ко има другачија гледишта. Ова идеја кривице по повезаности  била је један од начина на који су фашистички режими у 20. веку прогонили слободне људе који су желели да се повезују са било ким и са свим људима на основу заједничке човечности. Али на данашњем Западу, такозвани либерали настоје да цензуришу и лише трибине свакога ко је повезан са онима [чија гледишта] не одобрава већина либерала.

Ово је правило руље пре него демократија и када влада заузме становиште да подржава руљу пре него становиште слободе, она делује на начин сагласан са тоталитарним режимима, укључујући оне који заступају ствар фашизма.

Али не уништавају само радикални либерали традицију слободе и разноликог мишљења. У Сједињеним Држава, неки у десници су славили недавно усвајање закона савезних држава које забрањују готово све абортусе. Но, већина ових људи била би веома узнемирена ако би иста владина моћ примењена да забрани абортус била примењена да забрани право на ношење оружја.

Адам Гери (Извор: RT)

Овај менталитет нултог збира је дотле заслепио људе да је лако подржати моћну и инвазивну владу уколико се они који су на положају слажу са нечијим личним гледиштима. Али наредног дана, месеца, или године неко други ће заузети положај и [идеје оних на власти] ће представљати нечију идеолошку супротност. Но, ипак, нови режим биће опскрбљен истим снажним овлашћењима која су омогућила његовим или њеним [ранијим] савезницима да их упражњавају док су били део старог режима.

Ово је такође део нераздвојиве опасности мишљења у складу са логиком нултог збира. Уверењем да нечија лична гледишта представљају универзалну истину, појединац пропушта да схвати да други који се не слажу мисле исто о сопственом гледишту као о „универзалној истини“. Ово чини сукоб неизбежним зато што када су нечији противници на власти, они забрањују оно што је он уживао и онда они означавају упражњавање слободе говора којом се мирно заступају идеје као „говор мржње“.

Одрасла особа је способна да призна да се, пошто смо мањкава људска бића а не божанства, нико никада неће сложити са нечијом „универзалном истином“ и због тога је суштински опасно допустити да било која теорија о „универзалној истини“ доминира политиком и друштвом.

У истински слободном друштву, владини званичници ништа неће одредити као „говор мржње“, пошто ово имплицира да постоје универзални појмови онога што је мржња. Историја показује да је такво размишљање не само грубо и просто већ изузетно опасно и крајње нетолерантно. Уместо тога, људи могу да одлуче за себе коју врсту говора сматрају прихватљивим говором или говором мржње и да у складу са тиме реагују на мирољубив начин.

Исто тако у истински слободном друштву, влада не би имала овлашћења да забрани ни абортус ни оружје. Оба би природно регулисао приватни сектор.

На крају, у слободном друштву влада треба да служи да заштити грађане против приватних монопола, а не од мирно израженог слободног говора других људи. Изузетно моћни појединци или групе приватних лица са великом моћи над друштвом су исто онолико опасни колико и велика влада и стога је потпуно логично да желимо разумно уређивање против било какве концентрације моћи на врху – без обзира да ли је то у јавном или приватном сектору.

На крају, иако је потпуно исправно да владе обезбеђују здравствену заштиту, основно благостање, инфраструктуру и безбедност за људе, потпуно је погрешно да владе законски уређују оно што људи могу да кажу, мисле или раде изван пуког спровођења мира. Исто тако, као корисници пореских прихода, владе морају такође да осигурају да приватни ентитети не почну да се понашају као саме велике владе пошто је и ово опасно по слободу и просветљено друштво.

Само неко са умом детета верује да постоји једна истина којој цео свет мора да се покори. Такво мишљење је водило сваком великом геноциду у светској историји од Крсташа до Пол Потових поља смрти. Време је да се прихвати да је слобода говора здрава, да је цензура штетна и да ограничавање јавног удруживања или мирног људског понашања у име „једне велике истине“ представља пут ка најгорем облику фашизма – оном што се крије у нечијем схватању добрих намера.

Са енглеског посрбио: Милош Милојевић

Categories: Посрбљено

Tags: Адам Гери, Милош Милојевић, слобода говора, фашизам