Као на Мештровићевом маузолеју на Ловћену, и данас у Храму на Врачару многи препознају дискретно постављене масонске симболе
Ловћен (Фото: Лична архива Слободана Малдинија)
У крипти београдског Храма Светог Саве представљена је књига подгоричког архитекте Андрије Маркуша „Његош као архитекта“ о којој је говорио митрополит црногорско-приморски Амфилохије Радовић. Тим поводом, обновљено је питање: да ли је Његош заиста истакнут архитекта, будући да је по његовој жељи 1851. саграђена само мала црква Светог Петра Цетињског на врху Ловћена, у којој је сахрањен?
Хроника ове капеле садржи поруке значајне не само за Српску православну цркву, већ и историју српства. Дуже од века ломе се копља око те, наизглед безначајне црквице саграђене да би у њој почивале кости преминулог српског православног Владике, „једног од највећих стубова православног рода српског“. Подигнута као ротонда, налик цетињској Табљи и црногорској капи коју је носио Његош, црквица је инспирисала и чувеног Френка Лојда Рајта, којег је супруга Олгивана, унука Марка Миљанова, довела једном приликом на Језерски врх.
Капелу су 1916. срушили Аустријанци, а у Беч је послат телеграм садржине: „Пао је Ловћен, бастион српства“. Његошеве кости су ексхумиране, али је изградња новог аустријског споменика на Ловћену осујећена поразом у рату. Унук краља Николе Петровића Његоша, краљ Версајске Југославије масон Александар Карађорђевић хтео је да на Ловћену 1925. подигне маузолеј по пројекту масона Ивана Мештровића, али су га у томе спречили Архијерејски Сабор и Свети Синод, па је Његошева капела обновљена по плановима Руса Николаја Краснова. Краљ витез је 1934. у Београду динамитом дигао у ваздух средњовековни град на Авали Жрнов и ту са масонским симболом – чекићем у руци – поставио камен темељац Мештровићевог Споменика Незнаном јунаку.
Извор: ФБ страница свешт. Ненада Илића
Године 1969. Папа Павле VI тражио је да се Његош склони са Ловћена, а да се у маузолеј сместе кости Луције Црногорке, „која је прешла у праву Христову веру“. Што није успео Папа, урадио је 1974. масон Броз. Он руши цркву, уклања православни крст са Језерског врха и ту подиже Мештровићево „масонско страшило“. Уместо Његошевог симбола православља који се налазио на грбу Црне Горе, данас се у печату црногорских Академије и Универзитета налази Мештровићев маузолеј, који неки сматрају масонским обележјем.
За владавине Александра, архитектура Београда обилује масонским симболима. Краљ је 1932. иницирао обнову Храма Светог Саве ангажујући познате београдске масоне, коју је прекинуо Други светски рат. Године 2001. обнова Храма је настављена, а радовима је руководио министар вера и међу масонима високопозициониран Војислав Миловановић. Као на Мештровићевом маузолеју на Ловћену, и данас у Храму на Врачару многи препознају дискретно постављене масонске симболе, чак и стубове на улазу поистовећују са масонским Боазом и Јакином. Исти познаваоци виде јасан симбол масонства испред самог улаза у САНУ, у облику пирамиде, подигнуте 1995.
Опрема: Стање ствари
(Вечерње новости/Crystal Ship, 24. 5. 2019)
Categories: Преносимо
Каква папазјанија од текста, а једино конзистентно је мржња према Краљу Александру коју су Брозови хабсбуршки комунисти усадили поколењима српског народа.
Тако селективним навођењем може све да се “докаже”.
Рецимо да је за време масона Александра подигнуто пуно зграда са масонским симболима… Па подигнуто је небројено фантастичних грађевина а неке имају и масонске симболе…
Затим глупост око обнове Његошеве капеле: један од предлога је био Мештровићев маузолеј а Краљ је уважио предлог врха цркве и обновио капелу…
А већ хиљаду пута прежвакано рушење ружне гомиле камења “града” Жрнова, за који се не зна ни ко га је подигао ради изградње Споменика Незнаном јунаку који је подигла земља победница у Великом рату и којим би се свака земља поносила
Хрпа глупости. Пирамиде, стубови и остали “масонски симболи” постојали су вековима пре него што су луцкасти западњаци почели да се окупљају у којекакве “ложе”.
На жалост !
И не само у храму на Врачару
Константовали бисмо да у значајној расправи проф. Јосифа Мајзнера, коју је објавио под насловом „Наличје мита о Мештровићу“, између осталог стоји:
„Краљ Александар, вечито заљубљен у Мештровићеву славу, прелазећи преко свега и заборављајући како и због чега му је слава створена, поверава му израду споменика-маузолеја Незнаном Јунаку, архитектонско, вајарско дело, којим је Краљ хтео да се одужи успомени својих ратника и другова, палих за отаџбину у првоме светском рату.
Тада се Мештровић у недостатку идеја, сетио да је некада имао успеха имитирајући асирске рељефе из доба Асур-Бани-Пала. Сетио се и архитектуре несталих култура, и, верујући вероватно да само он има фотографије маузолеја Кира из далеког Пасарагадаса, једноставно га је ископирао, повећевши улазе и метнувши у њих по четири кариатиде.
Споменик је требао да буде по жељи краља Александра од скупоценог црвеног гранита, ретког у свету. А било га је у Европи само код Неготина. Цео споменик је требало да кошта око стотину милиона динара, уз бесплатну сарадњу војске. На врху Авале постојао је град „Порче од Авале“, насилника турског. Српска му је раја зидала дворове под корбачом, и тај, један од најчувенијих старих градова Србије, чија су се штрбава платна и прозорски отвори видели из Београда, опомињали су народ на дане ропства и патње. Град је жртвован да би Мештровић могао да оствари своју грандоманију и 160 кг. екразита разнели су камен са камена тог сведока прошлости. Три пуне године радила је војска, док није премоделирала и заравнала врх читаве једне планине, да би се на њој поставила најскупља копија која је данас направљена – копија гробнице Кира из Пасарагадаса… Није искључено да је само из разлога да не би у Србији остао један део милиона, пронађено да „нема довољно“ црвеног гранита, те је употребљен јабланички, црни гробљански гранит. А пре пар година, од истог црвеног гранита, поплочан је и израђен цео трг Маркса и Енгелса у Београду и мајдан није још ни издалека исцрпљен…
Ако уметник кроз дело даје себе, какву му душу можемо видети кроз оно разбојничко лице Косовке Девојке, пуно грубости, мржње, пакости. Да ли је себе дао и у оној накази која потсећа на Баријевог „Мајмуна на коњу“ и коју је назвао „Краљевићем Марком“? Сав његов „национални“ рад има исто толико веза са национализмом и духом српског народа, колко и гробница Кира са душом и жртвом оног незнаног сина наше домовине, који је са торбицом о рамену и пушком у промрзлим рукама пао и постао симбол знаних и незнаних јунака.
Зашто онда уздаси или неко разочарење због Мештровићевог поступка? Зар треба тражити моралну одговорност од човека који је био Гавриловић, док није направио посао? Да није одувек био грамажљив, зар би могао да буде час Србин, час Хрват па и Југословен?…
Зато када се буде једнога дана правила ревизија свих правих и лажних величина, доћи ће ред и на њега. Забележиће се: недостатак начела, опортунизам, плагијаторство, а пре свега незасита жеђ за златом“ (Види: Јосиф Мајзнер, Наличје мита о Мештровићу, у: Др Бранко Миљуш, Иван Мештровић и антисрпска клеветничка пропаганда, Windsor, Ontario, Canada, 1970, cтр. 147-151).
Краљ је био масонска марионета, посвећен сузбијању српства и процвату југословенства (на српски рачун). Из такве визуре и његови поступци постају јаснији. Послушао је глас цркве да не подиже Мештровићев маузолеј на Ловћену, из разлога што је СПЦ ипак имала много већи утицај тада, него у Брозовом комунизму.
Ови коментари у одбрану краља и умањивање значаја масонерије – личе на масонски спин.
Тема текста је православље и масонерија али као што рекох у ствари служи блаћењу Краља Александра за кога уопште нема потврде да је био масон али је зато подигао небројено православних цркава после Великог рата, широм Краљевине. Не знам да ли је то радио да напакости Србима. Вероватно.
Али проблем је што су за време његове владавине комуисти и усташе били у затвору и мрзе га бескрајно а у Брозовој држави ту мржњу усадили су сваком Титовом пиониру..
Мрзе га и они који плачу за дивном државом Аустроугарском, католичком монархијом, најбољом државом у историји, за паписте наравно.
Србски народ Краљ Александар је водио у победоносне ратове и делио са њим добро и зло и уживао је бескрајно поверење и љубав тог народа. Али његова војска и народ су завршили у јамама уништени од стране комуниста и усташа тако да је сада слободно да се пласирају свакакве измишљотине и лажи на његов рачун