Словенски апостоли св. Кирило и Методије су јемци да је реч Слово тада имала исто значење као и Логос
Св. Кирило и Методије
Реч Слово (као превод за Логос) потиче од словенских апостола, св. Кирила и Методија: они су, нема сумње, веома добро знали шта значи реч Логос, па су знали шта чине када су – заснивајући словенску писменост и књижевност – одабрали реч Слово (или је можда створили, за „Словене“?) да њоме укажу на исту садржину на коју је и у тадашњем језику образованих Грка указивала јовановска и црквено-саборска реч Логос. Словенски апостоли св. Кирило и Методије су јемци да је реч Слово тада имала исто значење као и Логос (јовановска и црквено-саборска реч Логос!).
Данас је, међутим, та реч изгубила то своје (јовановско…) значење и спала на исто значењско сиромаштво као и реч „логос“ у западној сфери теологије (метафизичке): „реч, писмено, знак, реченица, говор, беседа, разум, рачун итд.“, па је тако и Вук пристао на то сиромаштво кад је Нови завјет преводио са немачког и латинског текста! Или: језик Словена (и Срба) није успео да сачува ону светост коју је стекао мисијом словенских апостола и Светога Саве, светост коју има грчки текст Новог завета. Тако се и у самом језику огледа пад, изазван, додуше, самим ратом: Рат за српски књижевни језик и правопис!
Жарко Видовић: „Огледи о духовном искуству“, стр. 44, Сфаирос, Београд, 1989.
Categories: Поново прочитати/погледати
Обасја увек светошћу и светлошћу језик наш насушни добродетељни брат,у Христу уснули Жарко Видовић, кад логоси и слови истину, кад се огледа словесним огледима својим у пуноти истине и искрености вере…
Царство небеско Жарку Видовићу!
И још један очигледан, али често пропуштен, разлог за потврду реченог – не носе Словени узалуд своје име. Словени у свом имену означавају да као народ(и) имају и (вечну) суштину и смисао.
Oho ho, polako stizemo do Vuka i njegove reforme koju sam vise puta spominjao u svojim komentarima glede identiteta.Sto se “logosa” i “slova” tice oba “skupljaju” (na ruskom slovo je, izmedju ostalog, savez i duma, dakle skupstina), ali i istupanje, odnosno po-javljivanje, sto je kod Rusa i rodjenje i obrazovanje (obrazovati – formirati iz neformiranosti, neobrazovanosti, neoblikovanosti (obraz je oblik)).Tako da se da naslutiti koliko jezik zadire u samu sustine pojave uopste.Tzv. Vukov moto (nije Vukov, vec Adelungov) “pisi kao sto govoris” dao je prednost jeziku kao sredstvu komunikacije izmedju ljudi, cime se izgubila njegova sustina, kao sustine samog pojavljivanja.Pri tome je prednost dobio govor nepismene mase koji Vuku nije davao dovoljno materijala da na taj jezik prevede jezik ucenosti vezane iskljucivo za crkvu, pa je .”reformom” gotovo u sam jezik uvedena crta ateizma, jer je celokupna kultura vezana za crkvu ostavljena po strani.Na taj nacin je u srpskoj kulturi otvoren veliki prostor za voluntarizam pojedinaca, jer je crkva bila prakticno jedini “institucionalni” okvir srpskog naroda, pa se jezik vrlo brzo poceo pretvarati u puku stvar “knjizevnih dogovora”.Najveci protivnici Vukove “reforme” bili su Srbi, kako sam Vuk kaze, “iz gradova”, odnosno iz Habzburske monarhije koji su ziveli u multinacionalnoj i multikonfesionalnoj sredini i bili svesni koliko je jezik znacajan za identitet, ali i koliko je znacajna i, hegelovski receno, razlika, jer su morali da se za identitet bore kroz politicki i pravni poredak Habzburske monarhije.Vukova “reforma” je donela taj primitivni pojam identiteta bez razlike, pa je samo trebalo pronaci neki “stariji” identitet u juznoslovenstvu, a verske (ovo je bilo lako posle “ateizacije” samog jezika) i kulturne razlike relativizovati, pa da srpstvo bude zamenjeno jugoslovenstvom.Obnavljanje “identitetskog” pitanja ponovo po liniji porekla, starine, koji uvek proizvodi kolektivizam plemenskog tipa (“suverenisti” treba da se zapravo zovu “plemenisti” :)))) je logicno kada nema pravne drzave koja identitet ujedinjuje sa razlikom u individualnosti gradjanina.