Промоција књиге Ивана Стевовића „Византијска црква“

Важна, стратешки важна – ако се осврнете пут Косова – видећете и зашто важна струка,  историја уметности, према Стевовићевој оцени, скрајнута је и јавно перципирана као занимација за згубидане

Фото: ЕВОЛУТА

Београд – У Народној библиотеци, 20. маја 2019. године, представљена је књига историчара уметности и професора на Филозофском факултету у Београду Ивана Стевовића Византијска црква – образовање архитектонске слике светости. Књигу је издала београдска издавачка кућа Еволута.

На промоцији књиге говорили су византолог и професор на Одељењу за историју Филозофског факултета у Београду Влада Станковић, архитекта конзерватор Републичког завода за заштиту споменика Миладин Лукић, сликар, писац и ректор Универзитета уметности Милета Продановић, уредник издавачке куће Еволута Бојана Ћебић и аутор књиге. Представљање књиге модерирала је Беба Станковић.

Како је на почетку свог излагања рекао Влада Станковић, реч је о штиву које захтева високу читаочеву пажњу. Станковић је указао да је имао то задовољство да многе резултате које је професор Стевовић сажео у својим истраживањима чује непосредно од њега, током заједничког рада на Филозофском факултету у Београду, или у обиласцима српских или византијских споменика у Цариграду.

Станковић је рекао да га је као историчара посебно пријатно изненадило што је Стевовић своју књигу написао другачије од аутора ранијих приручника и у своје дело унео много методолошких новина које могу бити подстицајне и историчарима.

„У постмодернизму и пост-постмодернизму, некада су традиционалне вредности револуционарне“, указао је Станковић. Према његовом суду књига Византијска црква заснована је на  традиционалним научним вредностима.

Један од кључних постулата ове књиге, према Станковићевим речима, је „архитектура јесте уметност“. Иако овај навод може да звучи уобичајено или чак банално, они који се поближе баве историјом уметности знају да то није тако очигледно. Наиме, подсетио је Станковић, само инсистирање на „византијској уметности и архитектури“ у универзитетским курикулумима или истраживањима, садржи тихо стављање архитектуре на ободе или чак изван уметности.

Други резулати, наставио је Станковић, односе се на сагледавање дијахроног, ванвременског квалитета византијске црквене архитектуре. Стевовићево истраживање ових дубинских слојева и идејних основа византијске архитектуре узвишава наше разумевање византијског света. „Византинци су били људи изузетно комплексни, византијски свет је био изузетно комплексан и они су живели у, за нас, који смо сви деца позитивизма, [тешко схватљивом] безвременом простору“, указао је Станковић. „Платон, неоплатониста Плотин, Михаило Псел у 11. веку, Лав Шести у 9. и 10. веку, Михаило Аталијат, сви су они у том свету Византинаца били савременици“. Станковић је оценио да је професор Стевовић у изнијансираном приказивању ванвременског квалитета византијске сакралне архитектуре то успео да покаже.

Фото: ЕВОЛУТА

Станковић је као још један квалитет књиге истакао њену географску свеобухватност, која подразумева оно што се у литератури назива „византијским светом“. Ту није само византијска архитектура уско посматрана као архитектура Ромејског царства са центром у Цариграду него је то и архитектура ширег византијског света. „Византијски утицаји су били дубоки, чини се и дубљи него што ми можемо да спознамо у савременом добу“ па је Стевовићев дијахронијски и органски поглед на византијску црквену архитектуру драгоцено оруђе да се то увиди, указао је Станковић.

Станковић је на крају указао да је Стевовић у својим истраживањима византијске архитектуре напустио оквире уско схваћених националних школа које потичу из 19. векa и тако је могао на један темељнији начин да покаже просторну узајамност која је постојала у византијском свету.

Архитекта Миладин Лукић говорио је као практичар који се годинама бави заштитом културног наслеђа и „као архитекта који се усудио да чак пројектује сакралне просторе“.

Према Лукићевим речима увек је било књига које су обележавале поједине епохе у историјском проучавању архитектуре у нашој култури. Почетком 20. века, подсетио је, то је била књига Милоја Васића Жича и Лазарица „у којој су обједињени резултати рада претходника и савременика“. Потом је, наставио је Лукић, на ред дошла књига Светлане Поповић Крст у кругу „која проширује хоризонте проучавања средњовековне архитектуре и на манастирски простор као простор сакралне структуре“. По Лукићевој оцени књига Ивана Стевовића припада овом кругу мисаоних достигнућа.

Она је, рекао је Лукић, „невеликог обима али комплексна, и истовремено привлачног садржаја“ који упућује на могући другачији приступ у проучавању византијске, па и наше архитектуре.

Лукић је указао да иако он најчешће говори „сакрална архитектура“ аутор користи термин „слика светости“  и сагледава архитектуру као „просторну икону“. Лукић је оценио како је Стевовић укрштањем научних разматрања са богословским и филозофским увидима показао „да је византијска црква просторно-временски и симболички феномен који је целовит а да је оно што смо ми разградили анализама ромејски човек посматрао као апсолутно интегрисану целину“.

„Грађевину разматра као транспарентну структуру“, наставио је Лукић. Стевовићева истраживања, по његовој оцени, могу бити драгоцена и код савремених конзервацијских напора, посебно у фази њихове валоризације. „У проучавању наше средњовековне црквене архитектуре  био је потребан скоро читав век да се од теренских дескрипција дође до архитектонске археологије Ђурђа Бошковића“, истакао је Лукић, док је „у међувремену такозвана археологија знања отишла даље, не посматрајући развој архитектуре само кроз еволуцију техничких система, […] већ као мисаону творевину“.

 

Фото: ЕВОЛУТА

„Српска заштита је данас, после седамдесет година развоја и након периода успешно реализованих пројеката зашла на слепи колосек релативизације свих принципа“, упозорио је Лукић. Када би они који се баве заштитом наслеђа користили ову књигу „не би могло да се догоди да се конзервација и презентација културног добра“ буду  нешто што води „десакрализацији“. „Не би се средњовековна архитектура схватала као офингер, односно носач фресака“, упозорио је Лукић. Ови неласкаве изразе користили су за опис пожељне праксе професионалци чија је улога пресудна у дефинисању вредности, подвукао је Лукић.

Несагледавање слике светости и значаја структуре богослужбеног простора доприноси да наше најзначајније светиње буду угрожене у процесу рестаурације и презентације, подвукао је Лукић. Он је указао да то није случај само са средњовековним богомољама већ и оним познијим кроз које се протеже утицај византијских схватања црквене архитектуре.

Лукић је истакао као значај ове књиге то што показује да градиво и геометрија нису статична структура већ средства за сједињење простора и времена.

Лукић је на крају казао да је ова књига „путоказ за савременог наручиоца и пројектанта наше средине“ која, у таласу градње нових храмова, често иде ка архитектури која је далеко од слике светости „и више се креће у кругу формализма, егзибиције“ или буквалне примене начела градње храма која води у копирање.

Потом је говорио сликар и писац Милета Продановић који је Стевовићеву књигу описао као једну студију о „идеалној цркви“. Стевовић је мисаоно креирао један храм који нигде није био физичко отелотворен.

Продановић се на излагање историчара и архитекте, практичара и градитеља, надовезао као, по његовим речима, љубитељ и посматрач са стране остварења ове научне дисциплине. Он је указао да је квалитет Стевовићеве књиге то што је, поред стручњака, уз извесну спрему, може читати и заинтересована шира публика.

Продановић је подсетио да се архитектура може посматрати као „један од најсигурнијих сеизмографских отисака друштвене ситуације“, као она уметност која се не да игнорисати. Тако је, по његовим речима, „сакрална архитектура отисак једног сложеног система веровања“. Ова књига, стога одсликава сву комплексног идејних основа на којима је почивао византијски храм који се нама, пак, на први поглед открива као једна једноставна градитељска форма.

Продановић је истакао као посебно значајан уводни, методолошки део књиге, истичући како последњих година у истраживањима византијске архитектуре имамо известан застој. У истраживањима се, по његовим речима, с једне стране јавља изразита франгментираност а са друге стране преостају већ прилично старе синтезе. Продановић је истакао две такве синтезе – књигу Рихарда Краутхајмера (први пут објављена 1965, чија је потоња издања надзиђивао историчар уметности Слободан Ћурчић) и лапидарни есеј британског византолога Сирила Манга (на италијанском 1974) – како би указао да је од њиховог објављивања протекло по више деценија.

Фото: ЕВОЛУТА

Стевовић је тако, по Продановићевој оцени, назначио један каталог могућности да се ова истраживања на један плодотворан начин продуже.

„Византијска црква је у концептуалном смислу један сложен организам“, рекао је Продановић, „то је место где се одвија свакодневна евокација Невидљивог, где Невидљиво бива дочарано оним физички видљивим“. Продановић је, позивајући се на Стевовићеве увиде, указао на разлике између цркве на Западу од византијске цркве. „Црква на Западу је еклесија, једно место где се окупља конгрегација“, рекао је Продановић, „док је византијска црква једна врста микрокосмоса, [она] у своме устројству понавља симболички поредак света“. То се јасно распознаје праћењем две осе – једне од дна ка врху и друге од запада ка истоку.

Стевовић је, према Продановићевим речима, византијски храм посматрао једним делом и као реликвијар. Реликвије, материјални објекти који имају својства која нема обична материја, према Продановићевим речима, преносе своја својства на целокупан храм.

Продановић је указао како је Стевовић велику пажњу посветио визуалном садржају архитектуре, посебно фокусирајући своју пажњу на средњовизантијски период и развој олтарске преграде.

Закључио је указивањем како Стевовић у свом делу не сецира сложени организам византијске цркве већ је увек фокусиран на целину храмовног простора. Према Продановићевом суду Стевовић успева да „не пројектује наше идеје и наша начела“ на средњовековље. Стога он успева да, колико се то историјским истраживањем може, да реконструише мисаони свет ромејског човека и његовог сусрета са архитектонским делом, по чему наликује на истраживачки поступак Јана Хојзинге у делу Јесен средњег века и Жана Делимоа у делу Страх на Западу. „Студеница је за једног човека [дванаестог или тринаестог века], била једна врста фатаморгане, један потпуно други свет, односно место где је један људском руком направљен објекат трасирао пут ка једном другом и вечном свету“.

Продановић је на крају оценио да је Стевовић у својој књизи успео да види, опише и доживи па онда и да нама саопшти византијски храм као „свеопште и комплексно уметничко дело“. „Не бежи од чињенице да је византијски храм једна антиномична појава“, закључио је Продановић, и изразио наду да ће књига остати као трајно штиво за нове генерације истраживача византијске уметности.

Бојана Ћебић, директор и уредник издавачке куће Еволута, укратко је говорила о уредничком раду у настанку ове књиге.

Књига је, како је рекла, део библиотеке „Полихистор“. Она је прва књига из области историје уметности у оквиру ове библиотеке.

Византијска црква је, по оцени Бојане Ћебић, писана научним стилом, што се пре свега види по искреној истраживачкој знатижељи коју аутор ненаметљиво преноси на читаоца. Према њеној оцени њу са несмањеном пажњом могу да читају како студенти историје уметности тако и лаици заинтересовани за ову област.

На крају је о књизи говорио аутор Иван Стевовић, ванредни професор на Одељењу историје уметности на Филозофском факултету у Београду.

Фото: ЕВОЛУТА

Стевовић је указао да својом књигом није настојао свесно да изводи готове закључке који би се „претварали у одређену врсту аподиктичког исказа после кога нико ништа не би требало да каже“ већ је хтео „да у овој средини постави одређена питања једном моделу истраживања који траје већ од почетка 20. века на научним основама или чак до времена Михаила Валтровића, односно од 80–их година 19. века“.

Овај модел истраживања, рекао је Стевовић, водио је једним путем који је водио ка главном достигнућу у овој дисциплини – „а то је монографија“. Она ће, наставио је Стевовић, у историји уметности остати као један вредан текст и штиво, али је она већ увелико – и то „не зато да бисмо били помодни“ – у међународној науци пошла путевима који су „прошли тест времена и тест методологије“, и разбокорила се у разноврсне истраживачке облике.

Стевовић је, како је рекао, покушао да у српској академској средини пренесе нешто од тих методолошких и сазнајних приступа који су значајно утицали на преобликовање историје уметности. Истраживачки приступ заснован на интердисциплинарности и на коришћењу увида широког спектра хуманистичких дисциплина у истраживања историје уметности  Стевовић је настојао да овом књигом уведе у поље које показује „известан замор метода“.

„Светост је, колико год апстрактно деловао, централни појам ове књиге“, подвукао је Стевовић. Унутар великог хронолошког раздобља, од 9. века па до коначног слома Ромејског царства, и унутар географског опсега који не обухвата само Царство већ и све оне земље које гравитирају ка византијском културном кругу, по Стевовићевом оцени, конституише се једна линија проучавања која ће „можда на мало апстрактнији и тежи начин“ говорити о овим питањима у српској средини.

Стевовић је указао и да је потребно заобићи извесне предрасуде које је наметнуло модерно схватање архитектуре где се бројни спољашњи елементи сагледавају као ликовни аспект архитектуре и пропушта да се уочи да је реч о „мембрани“ испод које је сложени идејни систем.

„Ромејски човек је простор храма доживљавао на значајно другачији начин  него што ми са својом двадесетовековним, самопрокламованом арбитрарношћу чинимо“, подвукао је Стевовић.

Стевовић је такође рекао да му је циљ био да својим студентима пружи одговарајућу литературу и због тога је библиографија препоручених радова наменски обимна. Књига није лака за читање, рекао је на крају Стевовић, и позвао је читаоца да се упусти у оно што није општепреовлађујући канон лаког живљења.

„Важна, стратешки важна – ако се осврнете пут Косова – видећете и зашто важна“ струка,  историја уметности, је према Стевовићевој оцени скрајнута и јавно перципирана као занимација за згубидане, међутим, он је ипак оптимистично указао на генерацију младих истраживача и понадао се да његово дело може да им послужи као подстицај.

Милош Милојевић

Advertisements


Категорије:Дневник читаоца/гледаоца

Ознаке:, , ,

1 reply

  1. ПРОКЛЕТА РОМЕЈА, ВЕЧНИ НЕПРИЈАТЕЉ СРБА!!!

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s