Зашто је прећутана неканонска одлука Синода Цариградске патријаршије да као апелациона инстанца разматра жалбу македонских расколника
Зоран Чворовић (Извор: Јутјуб/ФБ Репортер)
Сабор СПЦ је своју одлуку о обнављању дијалога с расколницима у Македонији образложио тиме што су се ослобађањем из затвора архиепископа Јована (Вранишковског) стекли услови за наставак разговора са тзв. МПЦ. Да се ради о фингираном разлогу, који треба да учини невидљивим истинске мотиве и могуће инспираторе обнове дијалога, потврђују следеће чињенице.
О МОТИВИМА
Архиепископ Јован је из затвора пуштен на условну слободу још далеке 2015. године, а од тада су заседала четири Сабора СПЦ и ни на једном од њих епископи СПЦ нису сматрали да су сазрели услови за обнову дијалога са тзв. МПЦ. У међувремену су се у православљу збила два крупна догађаја. Најпре је 2018. дошло до разбојничког упада Цариградске патријаршије на канонску територију Руске цркве и издавања украјинским расколницима неканонског томоса о аутокефалности. Да би овог месеца Синод Цариградске патријаршије одлучио да као апелациона инстанца расправља о жалби за решавање канонског статуса коју је поднела расколничка тзв. МПЦ.
Очигледно је да у овим одлукама Фанара, које представљају историјски најозбиљнију претњу јединству православља, треба тражити разлог за доношење одлуке о обнови дијалога са тзв. МПЦ, а не у службеном објашњењу које је издао Сабор СПЦ. Једно је сигурно, СПЦ је овакву одлуку донела невољно, под притиском спољних околности. При томе није свеједно да ли је овакав корак предузет „по сопственој памети“, како би се после најновијег мешања Цариграда у питање из искључиве канонске јурисдикције СПЦ преузела иницијатива у решавању статуса тзв. МПЦ, или се пак СПЦ решила да обнови дијалог под дискретним утицајем Цариградске патријаршије.
ИЗНУЂЕНИ ПОТЕЗ
Како се, у сваком случају, ради о изнуђеном потезу, и те како је основана брига да ће резултат таквог дијалог бити споран из угла канона и интереса светског православља, СПЦ и српског народа као целине. Већ деценијама уназад, све до неканонског упада Цариграда на територију под јурисдикцијом Москве, свеукупни православни и посебни српски интерес налагао је да се што пре канонски реши статус тзв. МПЦ, уз обезбеђење да Српска црква може законито да врши своју мисију међу Србима у Македонији. Ипак, до таквог решења није дошло, пре свега захваљујући деловању фанариотског лобија.
Имајући то у виду, садашња ужурбаност у решавању македонског црквеног питања мора се довести у везу с деловањем Вашингтона на заокруживању новог „северномакедонског“ идентитета, како у будућности ниједна страна тог идентитета, па ни црквена, не би изазивала спорове са суседима. Тиме се остварује кључни услов за потпуно укључење Македоније у евроатлантске структуре. С друге стране, садашње активности у македонском црквеном питању неодвојиве су од генералног плана Фанара и његових западних тутора, да се око Цариградске патријаршије, као источног папства, формира савез источнохришћанских цркава из земаља чланица НАТО-а, као средство духовне и културне изолације Русије.
Јасно је да свако решење македонског црквеног питања које је усклађено с таквим плановима западних глобалиста не може да буде нити у интересу светског православља, а ни у интересу православног српства.
Да је Сабор СПЦ приликом доношења одлуке о обнови дијалога с тзв. МПЦ заузео, пре свега, позицију која га неће довести у конфронтацију с Фанаром, показују поједине формулације које су се нашле у саборском саопштењу, али и оцене које су морале да се нађу, а изостале су из саопштења српских епископа.
Тако се у саопштењу Сабора тзв. МПЦ назива „Црквом“ са великим „Ц“, иако је реч о расколничкој творевини, чиме јој се посредно признаје канонска утемељеност. Занимљиво је да се насупрот овакве канонски неоправдане икономије према македонским расколницима, према православним Србима отераним у раскол после неканонских одлука Сабора СПЦ из 2010. године примењује не само најстрожа акривија већ се ови у саборском саопштењу изједначавају са „секташима.“
Терминолошка непрецизност је посебно карактеристична за онај део саборског саопштења који се односи на неканонске одлуке Цариградске патријаршије у тзв. украјинском црквеном питању, мада је будуће решење статуса тзв. МПЦ захтевало да Сабор СПЦ управо на овом проблему покаже највећу црквено-правну прецизност и одлучност. За разлику од канонски прецизних формулација из раније одлуке Синода СПЦ о неканонском томосу патријарха Вартоломеја, Сабор је овог пута прибегао политички коректном, питијском језику, па је неканонски и црквенорушилачки Вартоломејев томос означио као „промашени покушај Цариградске патријаршије да тај проблем (украјински) реши преко колена“.
ПРСТИ ФАНАРА
Истовремено, Сабор СПЦ је прећутао неканонску одлуку Синода Цариградске патријаршије да као апелациона инстанца разматра жалбу македонских расколника. Управо ова одлука показује да се мешање Фанара у унутрашње ствари Руске и Српске цркве заснива на истим псеудоканонским аргументима, проистеклим из јеретичког источнопапистичког учења, у које је после векова искушења, по свој прилици, коначно пала Цариградска патријаршије. Ради се о искривљеном тумачењу 17. и 28. канона Четвртог васељенског сабора, који додељују право Цариградској патријаршији, као катедри престонице Ромејске царевине, да може да потврђује митрополите изабране у дијецезама Понт, Азија и Тракија и епископе код иноплемених народа, као и да, с обзиром на то, Цариградска патријаршија буде апелациона инстанца у споровима између највиших клирика у овим областима. Један од најугледнијих византијских каноничара Зонара јасно је показао да се права цариградског патријарха из наведених канона не могу тумачити тако да је он могао своју судску власт да прошири и преко граница канонских територија првих аутокефалних хришћанских цркава, римске, александријске, антиохијске и јерусалимске. Тумачећи 17. канон Четвртог васељенског сабора, Зонара вели: „Али не над свим митрополитима без изнимке поставља се судијом цариградски патријарх, него само над онима који су њему потчињени, јер он не може пред свој суд позвати митрополите Сирије, или Палестине и Финиције, или Египта.“
Једном речју, она права која ни моћни и угледни цариградски патријарси нису имали у V веку, када су добили повластице части из политичких разлога, пошто им је катедра била у Новом Риму у коме су столовали цар и Сенат, не може законито да има ни стамболско-вашингтонски сужањ Вартоломеј. Неканонске одлуке у украјинском и македонском црквеном питању су заправо разлог за преиспитивање и привилегија части које је досад цариградска катедра канонски уживала. Српска црква има посебну дужност да пред светским православљем брани древни канонски поредак Православне цркве, јер је њен први архиепископ свим словенским аутокефалним црквама обезбедио текст номоканона, Законоправила – Крмчије, у коме се није нашла канонска кривотворина из Номоканона у XIV титула под насловом „Трактат о привилегијама цариградске патријаршије“. По свему судећи, овај трактат Вартоломеју служи као извор за оправдање неопапистичке власти у судској сфери.
Допуна наслова и опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Уз дужно потшовање, аутор **** ********. О каквој то он неканонској одлуци “Синода Цариградске патријаршије да као апелациона инстанца разматра жалбу македонских расколника” говори? Нема такве одлуке.
СПЦ, као целина, и њени архијереји појединачну – с изузетком фанариота Максима – међу најгласнијим су противницима фанариотског неопапизма. Која је онда уопште сврха овог текста у “Печату”, листу који је познат по томе што, пред сваке изборе, своје читалаштво убеђује да велеиздајник на власти заправо није велеиздајник.
Док Цењски и Бачки играју свој вечити дерби, Фанар са својом петом колоном у СПЦ одрађује прљави посао легитимизације (свих) елемената новофанарске еклисиологије 😉
Одговор Хауелу: Ево одлуке Синода Цариградске патријаршије на коју је мислио З. Чворовић: http://eparhijazt.com/sr/news/vijesti-iz-crkava//1545.nova-makedonija-sinod-vaseljenske-patrijarsije-o-zahtevu-mpc-oa.html
Докази су очигледни!
@Хауел
1. Шта је урадила Истамбулска патријаршија са писмима Порошенка и Заева? – Ставила их у процедуру. Скопљанско пред наш Сабор. Нису их са бригом за њихово спасење упутили пут Москве и Београда. Потези Фанара нису ни канонски, ни пријатељски.
2. Владика Максим није усамљен! Ево још једног јавног оглашавања у духу саглашавања са неопапизмом Фанара. Док Народ Божији у Украјини крвари, бива гоњен од расколника под јурисдикцијом Фанара дотле владика Григорије у интервјуу Vremenu NVO медитира:
“Koliko na to utiču dešavanja u Ukrajini i ponašanje Vaseljenske patrijaršije?
– To će vreme tek da pokaže. Dešavanja u Ukrajini velika su pouka svima nama da politika ne treba da nas deli, ali i da ona ne može biti faktor sjedinjenja, upravo zato što je, kako već rekosmo, prolazna. Da ne bi došlo do nesporazuma, želim da naglasim da se ova konstatacija ne odnosi ni na koga izričito, to jest da se podjednako odnosi na sve strane koje su u žiži ove krize, od Kijeva i Moskve pa sve do Carigrada. Dakle, sjedinjenje treba graditi na temelju koji je nerazoriv, a to je vera u Isusa Hrista kao Sina Božijeg. Na tom temelju Bog je sagradio Crkvu, a ne na smrtnim ljudima i njihovim idejama. Događaji u Ukrajini bi, po mom skromnom mišljenju, trebalo da budu znak za uzbunu u Crkvi i opomena da, pre svega, Crkva treba biti – Crkva.”
3. А “Његова Богословска Екселенција”, како га јавно ослови владика Давид, умировљени херцеговачки епископ Атанасије Чутолог – чути. Али се сво време чутања потписује свуда где може, само да игра, макар и са клупе, у великом дербију.
Одлична анализа г. Чворовића, све је на свом месту.
@ Хаеул
Уз оно што је Радован поставио у вези са неканонском одлуком Цариграда (тачније Истанбула, јер Цариград не постоји више од пет векова) да као апелациона инстанца разматра жалбу расколничке Македонске цркве, треба подсетити да је позивање на “апелационо право” Истанбулске патријаршије изнето и у “Томосу” датом “Украјинској цркви” 6. јануара, а помиње се и у пропратном писму Вартоломеја упућеном предстојатељима Помесних Цркава:
Therefore we, by the mercy of God almighty, Archbishop of Constantinople New Rome and Ecumenical Patriarch, in accordance with the spiritual content of Canons 9 and 17 of the holy and God-bearing fathers who gathered in Chalcedon, have looked upon these the requests of recourse submitted by the persons mentioned above and those with them with a sympathetic eye and have returned them to the hierarchical and priestly ranks that they had previously and to ecclesiastical communion with all of us.
https://araborthodoxy.blogspot.com/2019/01/patriarch-bartholomews-letter-to.html
Дакле, позивање на тзв. апелационо право Истанбула представља једно од (лажно протумачених) канонских основа на којима та патријаршија заснива своје “право” за давање нових аутокефалија, почев од Украјине па надаље, потенцијално и на Македонију.
А речи владике Григорија су округло-па-на-ћоше, а суштински нетачне, јер у исту раван подједнако (његов израз) ставља и Кијев и Истанбул и Москву. Никакве једнакости у поступању ту нема, јер су Истанбул и Кијев деловали и делују антицрквено, ту никакве сумње нема.
Ко је вољан, може прочитати веома опширну и минуциозну каконичку анализу проф. Тројицког из 1949. године којим побија истоветне неопапистичке претензије Истанбула изнете у то време:
https://stanjestvari.com/2018/09/20/prof-sergije-trojicki-lazna-teorija/
У последњем, 3. одељку чланка, проф. Тројицки анализира случај давања аутокефалије Пољској Цркви од стране Истанбула, и види се да је данашње поступање Истанбула у вези са Украјином скоро до у детаље истоветно са оним тадашњим.
А вашој пажњи предлажем и крај 2. одељка тог чланка, где се указује на непријатељски однос (дела?) цариградске јерархије према Словенима и словенским Црквама (потпуно невероватно делују наредбе неких цариградских архијереја да се спале богослужбене књиге писане на црквенословенском).