Патријарх Иринеј и Александар Вучић (Фото: Betaphoto/Emil Vas)
Очекивало се да Александар Вучић на посебној комеморацији обележи 40 дана од смрти његове идеје о разграничењу за коју је јављено да је преминула у Берлину 29. априла, али председник Србије наставља да промовише своје планове упркос противљењу најмоћније државе Европске уније.
Шеф државе прихватио се ризичног посла да пред владикама Српске православне цркве, која је Косово поставила у темељ сопственог идентитета, помиње разграничење, могуће и друга решења. Председник инсистира на престанку живота у миту, цркви је косовски мит стуб вере.
Бошко Јакшић
Зашто је Вучић присуствовао редовном годишњем заседању Синода СПЦ ако зна да црква не одустаје од става да је једино прихватљиво решење да Косово остане српска земља? „Свако друго решење није решење које Србија може да прихвати.” Зашто поново иритира свештенство са КиМ које је прошлог лета – ризикујући медијску шикану – упозоравало на штетност идеје разграничења?
Шта је очекивао председник који говори о безбедности српског живља на Косову, док њихова преосвештенства владике инсистирају на контроли територије „српског Јерусалима”? Само да би „изнео све своје бриге”? Да би добио подршку цркве која популистички, у световном жаргону, инсистира на националном идентитету и националном јединству, али не нуди никакво решење?
Или је то био покушај да се купи лојалност ретке институције која се доживљава као потенцијално опасан противник пошто не прихвата ништа сем останка Косова у статусу „јужне покрајине”, максимум задржавање садашњег статуса кво?
Патријарх Иринеј, који је позвао председника, отворено се у последње време сврстао уз власт осуђујући грађанске протесте који дају снагу „непријатељима Србије” и исказујући захвалност за 2,2 милијарде динара, колико је СПЦ у последњих годину дана добила од државе.
Док се Његова светост „дивила” Вучићу што се „јуначки бори за државу, народ и Косово”, међу владикама су седели и они који нису „са одушевљењем” прихватили председникову екуменску, информативну, убеђивачку или исповедничку мисију јер сумњају у његову посвећеност косовском завету и зазиру од „капитулације”.
Митрополит црногорско-приморски Амфилохије је прошле године директно оптужио Вучића да у временима „највеће опасности у српској историји” води „неодговорну политику”. „Бојим се да његова политика води издаји Србије и Косова”, оценио је један од најутицајнијих чланова Синода и лидер милитантно-конзервативног крила СПЦ, и јасно саопштио да је бриселско преговарање „пут ка беспућу”.
„Први пут у српској историји надвила се опасност да српска рука потпише предају Косова и Метохије у туђе руке”, говорио је владика Амфилохије, на шта је Вучић узвратио да су ставови цркве „нереални”.
Признао је сада председник да постоје ставови који „некада нису исти као наши”, али шта је говорио владикама? Да ли је могао да утиче на владику Амфилохија, који је у време потписивања Бриселског споразума 2013. држао молебан за тадашњу владу у којој је Вучић био први потпредседник?
Председнику изгледа није била довољно упозорење Ангеле Меркел и Емануела Макрона да више не помиње разграничење, већ је исту идеју образлагао и пред Синодом – иако је јасно да ни патријарх ни владике не могу да подрже било које решење које би, по црквеном тумачењу, значило суверенитет самосталног Косова.
Милорад Додик, који више времена проводи у Београду него Сарајеву, потврдио је да се причало о идеји разграничења, коју сада – уместо Ивице Дачића – свакодневно промовише министар војни Александар Вулин, осведочени борац за подизање зидова, као Виктор Орбан према мигранатима, Израел против Палестинаца, а Доналд Трамп наспрам Мексиканаца: „Снажна, чврсто поседнута граница”.
У праву је колега Цвијетин Миливојевић: било је много примереније да се председник појавио у Скупштини, што би била тек друга дебата на тему Косова од времена потписивања Бриселског споразума пре шест година. У Скупштини би, међутим, реч била јавна. Састанак са Синодом обавијен је тајношћу, пошто „дијалог цркве и врха власти не треба да се одвија путем јавности, јер се тако уноси још више проблема”, како рече Додик.
Све се свело на двоипочасовну „размену брига” и констатацију да су жеље једно, а реалност друго. Довољно да се закључи да се ставови врха световне и делова духовне власти разилазе.
Може сада Вулин да разноси глас да сарадња државе и СПЦ „никад није била боља”, али пре ће бити да министар мисли само на један део цркве. Други не верује да било какви Вучићеви покушаји решења косовског проблема могу да донесу ишта добро.
Да ли се онда Вучићева посета патријаршијском дому своди на оцену да се слажемо да се не слажемо? Делимично, јер наспрам владичанског тврдог крила, које не верује у председникову искреност, стоје патријарх и његови истомишљеници, који су за последњих годину дана прихватили да славе Вучића и његову „лавовску борбу”.
Вучић стално говори о неопходности јединства, али је својом свеколиком политиком опасно поделио Србију. Његова политика око Косова дели сада и цркву, јер многе владике имају дијаметрално супротне ставове од председника. Заједничко им је само што не помињу Албанце.
Свако ту има своју рачуницу. Председник би да добије благослов цркве, или барем избегне анатему „велеиздајника”. Црква наставља да подржава политички пројекат око Косова који њој одговара и покушава да инструментализује Вучића колико и он цркву.
Једно је извесно: најтеже последице биће управо по Србе на Косову, где СНС влада по командној линији, а СПЦ ужива велики углед.
Categories: Преносимо
Оставите коментар