Никола Н. Живковић: „9 Мая — праздник победителей“

Зло је снашло Русију и оно је дошла са Запада. Немци, Енглези и Американци су бесни, јер су Руси горди на своју историју и на подвиге својих предака. Зато их мрзе. Памте зло које им је дошло са Запада

Намерно сам дао наслов овог текста онако, како се то пише на руском језику. Имам за то један озбиљан разлог. Преко двадесет и седам милиона грађана те земље положило је животе за ослобођење и то не само своје земље, већ и Европе, па дакле и Србије. Исто је тако чињеница, да су највећи део погинулих припадника Црвене армије били – Руси. На срећу, за Србе није потребно да преводим. Та, свако разуме руску реч „праздник победителей“.

Стајао сам у девет пре подне, верујем, као и многи Срби, и посматрао сам пренос војне параде са Црвеног трга. Током преноса мало сам „окретао“ и друге телевизијске станице: америчке, немачке, француске и енглеске. И какав је закључак? Или су медији Запада потпуно игнорисали овај догађај, или су извештавали кратко, површно, па и злонамерно.

Нешто сам се дуже задржао на ТВ-станици „Дојче веле“. Она свој програм емитује на енглеском језику. Из Москве се јавио њихов дописник Миодраг Сорић. Казао је да је одржана парада, те да нису готово ни споменули велике жртве. Ништа није да каже позитивно, лепо о ом догађају.

Новинар, који ради за речену телевизију (а коју финансира немачка држава), просто је лагао. Жртве су споменуте током саме параде и то веома јасно и видљиво. Путин је већ на самом почетку замолио све присутне да минутом ћутању одају почаст милионским жртвама које је Црвена армија дала за ослобођење земље и Европе од нацизма. Затим се Путин, на крају параде, са највишим војним и државним руководиоцима упутио ка споменику Незнаном јунаку, где су се сви присутни поклонили жртвама немачке агресије.

Судећи по његовом имену он је пореклом Србин. Немци су веома лукаво искористили чињеницу да са словенским, српским именом њихов новинар имаће, вероватно, бољи приступ информацијама. Ово је још једна поука за Русе, да није сваки Србин русофил. Има њих и русофоба. Истина они представљају незнатну мањину у српском народу, али их има. Њих је веома прецизно набројао у својој одличној студији Дејан Мировић: „Русофобија код Срба 1878-2017“; издавач: „Catena Mundi“, 2017 Београд.

Већ ако је Миодраг Сорић решио да говори о пропустима организатора „9 маја – празник победника“, онда је то свакако прећуткивање да се именују имена починиоца злочина над руским цивилним становништвом. Дописник станице „Дојче веле“ наравно да је пазио да не каже истину. Он ради за Немце и од њих прима плату.

Никола Н. Живковић (Извор: Царса)

Злочине су починили Немци и њихови савезници, а то су у првом реду румунски, украјински, балтички и хрватски војници. „Дојче веле“ јесте телевизија коју финансира немачка држава и задатак јој је да врши пропаганду у корист Немачке. То је сасвим у реду. Све велике државе раде то исто. Но, када је већ дописник „Дојче Веле“ из Москве говорио о пропустима, онда је требало да каже целу истину, – или да ћути.

Сасвим је разумљиво, да неке државе настоје да се заборави њихова улога, коју су играли током Другог светског рата. Зато ме и не чуди, да се старају да пажњу публике усредоточе на неке друге, споредне теме. Нема сумње да су Немци желели да физички униште руски народ. Но, уместо да говоре о томе, Запад 9. маја 2019. прича о „милитаризацији руског друштва“, о данашњем „недемократском систему у Русији“, о „Путиновој диктатури“ и тако редом. Овакав приступ је просто неукусан, неприличан, па и одвратан.

Преко пола милиона руских војника, на пример, пало је за слободу Пољске. А како им се данашња пољска држава одужила? Уништавају булдожерима споменике Црвене армије. Наводно их они подсећају на „совјетску окупацију“. То исто данас ради и русофобска власт у Украјини и балтичким државама. Утолико више поштујем Мађаре, Словаке или Чехе, који нису уништавали споменике подигнуте у част Црвене армије и они и данас стоје у Будимпешти, Братислави и Прагу.

Зато ме и не чуди да Миодраг Сорић није споменуо ни „Бесмртни пук“ («Бессмертный полк»). Тај пук није ни Путинов, ни власништво владајуће странке, већ народни, руски. Коментари медија на Западу труде се свим силама да нагомилају што је могуће више гадости, како би повредили најсветлија осећања људи. Што је руском народу нешто важније, то им је очевидно већи ужитак да то упрљају и опогане.

На моје запрепаштење, могао сам да прочитам да и у самом друштву у Русији постоји мали, али утицајан слој људи, како је лепо приметио један руски публициста, „који из дна душе мрзи Русију и њен народ“ („которые всем нутром своим ненавидят страну и её народ“). Уместо да се боре са негативним појавама и злом у Русији, – а која постоји у свакој земљи, – оне се боре против Русије као извором зла. Реч је о сајту и радију (Радио „Эхо Москвы“), листу «Коммерсантъ» и другим утицајним медијима. А што је најчудније и медији су на буџету руске државе, или их финансирају руске компаније као што је „Гаспром“, који финансира „Ехо Москви“.

Све то постоји и у Србији. Како са тим злом изаћи на крај? Постоје медији, па чак и посланици у Скупштини који проповедају мржњу против српског народа. Шта да се ради са таквим појединцем? Пусти га да се удави у сопственој мржњи. Нека говори, али за свој рачун! А не да прима плату од државе. То просто за мене није нормално да су ти медији и такви појединци на буџету државе Србије, како јуче, тако и данас, у мају године 2019.

Шта смета Западу парада 9. маја у Русији? Одговор је колико кратак, толико и истинит. Зато што тај датум представља победу, јер 9. мај јесте симбол поноса („это символ гордости“) руског народа. Сви у тој огромној земљи веома добро знају да је план Немаца био ликвидација руског народа. Ми, Срби, ово одлично разумемо. План Независне Државе Хрватске био је исти: истребљење српског народа.

Руси то веома добро памте и зато никада не могу да се сложе са русофобима са Запада, да су они зло. Ствар је управо обрнута. Зло је снашло Русију и оно је дошла са Запада. Немци, Енглези и Американци су бесни, јер су Руси горди на своју историју и на подвиге својих предака. Зато их мрзе. Памте зло које им је дошло са Запада.

Из истог разлога неће успети никакви хашки трибунали, соросовска штампа, а ни финансиране са Запада „невладине“ организације, које се старају да убеде српски народ да је „геноцидан“. Нема народа у Европи који је у последњих две стотине година више страдао од српског. А истовремено, српски народ јесте једини у свету који нема музеј, који би сведочио о нашој несрећи. Чини се, да ни ова влада нема интереса да се у блиској будућности изгради такав споменик. А и то много говори о нашој култури сећања и о карактеру људи који данас владају Србијом. Због тог је и данашња српска влада одговорна, да је на Западу распрострањена слика о Србима као о „геноцидном народу”.

Опрема: Стање ствари

(Блог Николе Н. Живковића, 16. 5. 2019)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , ,

11 replies

  1. Леп чланак посвећен 9. мају – Дану Победе у Другом Светском рату. И помало покајнички у односу на чланак аутора од средине јануара ове године, који је изазвао стотине коментара из Србије и Русије.
    Добро је да се у овом веку испирања мозгова и преправљања историје прошлог века, Русија постојано држи чињеница. А чињенице су да је Зло рођено у срцу Европе кренуло на Совјетски Савез и целу источну Европу да је пороби и претвори у своје богате колоније. Ружно је и тужно да се данашња Европа потрудила да потисне у заборав оно страшно и херојско време. Па су прогласили исти датум Победе за Дан Европе. А још тужније је што се и Србија сврстава на проевропску страну. Иако је, како и аутор пише, поднела огромне жртве у оба рата који су покренути из истог центра.

    Свиђа ми се

  2. @Разлози за бригу: Слажем се с Вама да је овај текст г-на Живковића, како Ви кажете, “… И помало покајнички у односу на чланак аутора од средине јануара ове године, који је изазвао стотине коментара из Србије и Русије“, али мислим да је у том свом покајништву, занемарујући историјске чињенице, уз то и доста неспретан. Јер – да ли се СССР налазио стално на једној страни током целог трајања Другог Светског рата у Европи?
    Господин Живковић каже: “…Сасвим је разумљиво, да неке државе настоје да се заборави њихова улога, коју су играли током Другог светског рата…“. Да ли и СССР (његов наследник, постсовјетска Русија) настоји да постигне нешто такво?
    Други Светски рат је у Европи трајао од 1.09. 1939 – 9.05 1945 године (68 недеља). Почео је муњевитим нападом Немачке (“Blitzkrieg”) на Пољску, (да ли баш случајно??) свега недељу дана после потписивања пакта Немачке и СССР-а (“Молотов-Рибентроп Пакт“) о ненападању (23.08.1939 г.). Немачка је напала СССР 22.06.1941 године, дакле нешто више од годину и по дана (22 недеље) после напада на Пољску. Шта је СССР радио током тих 22 недеље (1.09.1939 – 22.06.1941 г.) – тј. за 32% (трећину) времена трајања Другог Светског рата у Европи?
    Ево кратког списка: СССР се придружио немачкој агресији на Пољску после две недеље, 17.09.1939 године и окупирао источни део Пољске територије. При том је заробио велики број пољских војника и официра. Уз то је извршрено масовно хапшење, убијање и депортација “социјално-политички непожељних“ пољских цивила…
    30.11.1939 г. СССР је извршио агресију на Финску. Тај “Зимски рат“ је потрајао четири и по месеца и СССР је на једвите јаде и уз своје огромне жртве победио и отео од Финске део Карелије, али није успео да окупира Финску…
    У мају 1940 године, СССР је извршио масовни покољ око 4400 заробљених пољских официра у Катинској шуми….
    У јуну 1940 г. СССР је окупирао и анектирао три независне балтичке државе (Литванију, Летонију и Естонију), опет уз масовне депортације и убиства социјално непожељних локалних становника….
    Током свих тих годину и по дана (1939-1941 г.) , СССР је, у складу са међусобним споразумима снабдевао Немачку (која се налазила под тоталном морском блокадом западних савезника) свим могућим стратешким сировинама.
    Што се Југосавије тиче, током агресије Немачке на њу, и после краткотрајног Априлског рата 1941 г., СССР јој није пружио никакву помоћ и раскинуо је дипломатске односе, протеравши југословенског амбасадора и особље амбасаде са територије СССР-а.
    Тек по истеку поменутих 22 недеље (32% трајања Другог Светског рата у Европи) и агресије Немачке на СССР, наступио је други период од 46 недеља (68%) трајања рата, када се СССР борио против Немачке и бранио – и тиме постао (и био прихваћен као) савезник западних сила током преостале две трећине рата, изашавши на крају, уз највеће поднете жртве у људству, као један од главних победника над Немачком.
    Наследник СССР-а – постсовјетска Русија, сваког 9. маја с правом прославља победу над Немачком, али остаје чињеница да систематски “гура под тепих“ улогу и (не)дела СССР-а током прве трећине тог рата.

    Свиђа ми се

  3. @Иоанн Дубињин

    Све територије над којима је СССР поново преузео контролу на почетку Другог рата су само двадесетак година раније биле у саставу Руске Империје.

    Изгубљене су Брест-литовским договором тј. издајом државних интереса од стране троцкистичке интернационале да би брзом интервенцијом биле враћене у састав СССР-а у време руководства Јосифа Висарионовича, а због јасних разлога војне безбедности и критичних државних интереса.

    Деветомајска прослава је прво у спомен на херојство и жртвену страдалност руског и других народа СССР-а (25 милиона!!!) и свакако у знак војничког сакрушења највећег зла двадесеток века, нацистичке Немачке.

    Спомињати некакво „гурање под тепих“ наводних недела СССР-а у вези са Даном Победе није у духу поштовања страшних жртава које је тај народ поднео. Ово кажем као констатацију, не и осуду, јер мало ко може одолети вишедеценијском утицају расистичке пропаганде која је део свакодневне „културе“ на Западу.

    Да је вечна слава и хвала братском и херојком руском народу и свим народима којима су истина и слобода идеали, а не поданичко гутање пропагандних лагарија и пузање пред нато чизмом!

    Свиђа ми се

  4. Don Quixote – кажете: „ …Све територије над којима је СССР поново преузео контролу на почетку Другог рата су само двадесетак година раније биле у саставу Руске Империје…“
    Није баш тако, јер бољшевичка творевина, СССР, је био у сваком погледу негација свега што је значила Руска Империја, и какво је право имао на те “територије“, ако су им и сами бољшевици у почетку своје страховладе признали право на отцепљење??? Осим тога, Литванија, Летонија, Естонија и Финска су биле не “територије“, него независне и међународно признате државе од 1918-1939 г. . Прве три је СССР, у оквиру свог пакта са Немачком окупирао и анектирао током 1939 г., а Финску је такође покушао својим скоро петомесеченим агресивним “Зимским ратом“ 1939/40 г., али није успео, па је Финска Богу хвала ипак преживела.
    Ако наставимо да “секцирамо “ Вашу тврдњу о “територијама …. које су само двадесетак година раније биле у саставу Руске Империје…“, ни то није сасвим тачно – јер како онда стоје ствари са Северном Буковином, коју је СССР отео од Румуније 1939 г., као и Волинијом и Галицијом (Западном Украјином) које је СССР отео од окупиране Пољске? Те “тероиторије“ ама баш никада нису припадале чак ни Руској Империји, а – по Вама су и оне “брзом интервенцијом биле враћене у састав СССР-а у време руководства Јосифа Висарионовича, а због јасних разлога војне безбедности и критичних државних интереса.“. Ма, немојте, ако су то оправдани разлози – онда бисмо “ због јасних разлога војне безбедности и критичних државних интереса“.далеко отишли у оправдавању било чије агресије и отимања туђих територија и државности. Морам то Ваше оправдавање да упамтим, јер – баш ми је за око запао један идеалан део комшијине баште, па – што да не…?
    Врло често се у српским текстовима налазе ишчуђавања о “несхватљивом и неразумљивом“ пореклу страховите русофобије међу становништвом и државницима Пољске, Литваније, Летоније, Естоније, Финске и Румуније. Можда ће вам ово помоћи да схватите: Они су, наиме, стекли вишегодишња неизбрисива искуства о „дивном и идиличном“ животу у оквиру СССР-а,. Па, онда није ни чудо…

    Свиђа ми се

  5. @Иоанн Дубињин

    Видим да за Вас не важе ни они аргументи од којих би се сваком обичном човеку, а да не кажем и државнику одговорном за судбину и будућност народа, дигла коса на глави. Наиме, ни почетак Другог рата ни предвечерје неизбежног напада нациста (који је и уследио после кратког времена) за Вас нису довољни разлози да СССР изврши корекцију Брест-литовских граница, него јадикујете у име балтичких наци поклоника и њихових румунских епигона. И једни и други су дали допринос нацистима у физичком уништавању руског народа и других народа СССР-а, махом цивила тако да је сажаљевати са изменама њихових граница истоијски сасвим депласирано.

    Двадесетак година које су балтичке територије пре 39-те провеле као „независне“ државе је небитан детаљ. Русија је била тровековнам Империја а СССР је преузео махом исте границе, захваљујући државотворној политици Стаљина који се обрачунао са сотонским слугама оличеним у троцкистичкој интернационали, и поништио резлтате њихове издаје. То је његова историјска и државничка заслуга и победа (то наглашавам још једном, па ко хоће ово да игнорише, јасно је каквом се приклања царству).

    И да додам — велике државе зараде своје име тако што током историје прошире своје границе, некад природно, а нешто милом или силом. Чинила је то и Русија под влашћу Романових, што вама изгледа не смета али зато енергично протестујете што је СССР део тих територија успео да врати.

    Основно што замерам политичком ставу епитомизираном у Вашим коментарима је безусловни презир (ако не и мржња) не само према СССР-у него и данашњој Русији (коју поспрдно назоивате постсовјетијом).

    Третирати читав век историје као монолитну целину и посматрати га само кроз идеолошку призму значи не увидети корените разлике између неколико периода у развоју СССР-а. Прво је било бољшевичко разарање не само државне власти и друштвеног поретка него руског духа, традиције и културе, а затим неупоредиво страдање народа у Другом рату и пораза нацизма — то су два суштински различита периода. После Велике Победе је нови период успостављања СССР-а као суперсиле уз постепено враћање религијске слободе и сваког напретка на унутрашњем плану (до смрти ЈВС) чему је последовао поновни прогон религије (првенствено Православља) за време Н. Хрушчова, а затим привремени економско-политички бољитак у време Брежњева до засићења и колапса кроз „перестројку“ у време (непоменика) Горбачева…

    Премало је ССтвари да се макар површно дотакне ових тема, а да не говоримо о коментару, али дошавши довде, да само споменемо шта је дочекало „пост-совјетију“ — црне деведесете и почетак новог миленија када су терористи дивљали по Петербургу и Москви, масакрирали децу на први школски дан у Беслану, када је беснео грађански рат на Кавказу а Москва била претворена у бордел, за западњаке и домаће колаборационисте либерале, пред којим би се и црвени дистрикти у холандским лукама зацрвенели од стида, године када се сва сотонска сила Запада дигла да уништи, понизи и докрајчи Русију.

    Дакле споменуте су године хода Русије над ивицом провалије замо зато да би било јасно да су ове прошлост, која је неповратна јер није успео пројекат легија зла и таме, пропао је план уништавања и поробљавања словенске расе. Као сведочанство још увек живог зла је остао само шкргут зуба пропагандних тровачница (CNN, BBC, VoA и прочих) и повремено политичко позерство експортера глобалног терора, али које више не може ни да застраши нити да превари оне који воде своје народе и државе путем ка мултиполарној равнотежи утицаја у свету.

    Русија је данас таква водећа држава и њени народи, су оживели, подижу се из пепела и израстају млади и нови упркос претњама, слабостима и тешкоћама. Али где су тешкоће и искушења ту Господ умножи и благодат ако је на корист, за будућност, за цивилизацијски допринос, за добро и слободу, за истину и спасење. Таква Русија код сваког добронамерног човека може да анимира само уважавање и респект, добре жеље и захвалност Господу.

    Али за све, да се догоди и постане, потребно је време, оно што меримо према астрономским знацима али и оно из Књиге Проповедника — „Свему има време, и сваком послу под небом има време, кад се рађа, и време кад се умире…“

    Верујемо да долази ако већ није „време рађања, исцељења, време сађења, време кад се грли, кад се тече и чува и кад се љуби и кад је време миру“. И верујемо да је Русија данас знак могућности доласка и тог времена.

    Свиђа ми се

  6. @Don Quixote – кажете: “…Двадесетак година које су балтичке територије пре 39-те провеле као „независне“ државе је небитан детаљ. Русија је била тровековнам Империја а СССР је преузео махом исте границе, захваљујући државотворној политици Стаљина …”.
    То нису биле само „територије“, него међународно признате државе са сопственим народима, који нису желели да буду део СССР-а (што је пошло за руком да избегне , уз велике жртве, само Финској).За Вас је то “небитан детаљ“, зар не?
    Добро – да видимо да ли сте доследни, а користићу Вашу терминолоју и аргументацију….Пребацимо се у мислима “for the sake of argument“ на територију Балкана у XIX веку: Тамо , на Балкану је била једна територија, која је под именом Кнежевина Србија добила независност (Берлински Конгрес 1878 г.) . Пошто је та балканска територија провела 20так година “као „независне“ државе је небитан детаљ“ (дословно цитирам Ваш став о “балтичким територијама“ са независношћу као небитном детаљу), прихватимо Ваш став да је то и у случају те балканске територије био небитан детаљ. А, пошто је тада у суседној великој држави – Царевини и Краљевини Аустроугарској владао цар и краљ Франц Јозеф, он је из – рецимо “због јасних разлога војне безбедности и критичних државних интереса“ своје велике државе (опет цитирам Вас, само уместо Јосифа Висарионовича стављам другог Јосифа – Франца ) могао закључити да је неопходно запосести и окупирати Кнежевину Србију. То би – следећи Вашу аргументацију било неопходно, потпуно прихватљиво и повољно? Занимљиво је да је Франц Јосиф за тај потез имао и подршку владара те територије у питању, кнеза – касније краља Србије Милана Обреновића: Тајном Конвенцијом је Милан то и нудио Францу Јозефу, али овај је то презриво одбио – на срећу (или несрећу – зависно како гледате на то питање) те територије, Србије…
    Свестан сам да нисте у стању/вољни да следите овакву ироничну, а доследну интерпретацију Ваше логике .. Ово и не пишем због Вас, него због оних пар читалаца који су, можда, заинтересовани за логичку интерпретацију историјских чињеница “извучених испод постсовјетског тепиха“.

    Свиђа ми се

  7. @Иоанн Дубињин

    Папагај има капацитет за понављање фраза али га то не чини аргументованим сабеседником. Тако ни Ваше мантрање да су балтичке територије у ствари биле самосталне државе током двадесетак година не умањује моју констаттацију да је то само небитан детаљ у вишевековној историји Руске Империје и СССР-а. Просто, шум (noise) тј. привремена сметња на везама у маршу свтеске историје.

    Друго, поређење Балтика са Србијом је колико непотребно, вештачки исконструисано, историјски неосновано, још је и увредљиво за оне који поштују борбу Србије за слободу. Ка-унд-Ка је много зла нанела српском народу, масакрирала цивилно становништво и не треба се бавити измишљотинама о Ф.Јозефу да се утврди да је ова и окупирала (привремено) територију Србије. Али је Србија била ослобођена на основу херојских победа Српске војске. Дакле, поредити славне странице српске историје са срамним учешћем дела балтичких народа и политичко војног врха на страни нациста је у најмањем степену нелогично, непристојно и грубо и не може бити оправдано никаквом иронијом.

    Треће, закачили сте се за детаљ државности Литваније (нпр) као да је то једини догађај светске историје или прва тема ове коментаторске размене. При том игноришете оно што је главно и важно, а то је нови живот којим данас буја Русија и њени народи, упркос многим изазовима и тешкоћама, и не осврћу се на пропагандни отров са запада.

    И на крају, ваљало би размотрити шта је правилно и на (духовну) корист — радовати се новом животу својих (мада бивших) саплеменика и потенцијалу сјајне будућности обновљене РУсије или се препустити злоби, презиру и мржњи према фантому са измишљњеним именом пост-совјетија. И ово последње кажем управо због Вас (а не замишљених читалаца) немајући сувишак презира којим сте Ви завршили свој коментар (али не смета ми, ако сам и ја у друштву са „пост-совјетијом“).

    Свиђа ми се

  8. @Иоанн Дубињин

    Време чини своје али истина је да су балтичке земље својевремено купљене од стране царске Русије и да тапија на те земље је још у Москви. А тапија је тапија.

    Свиђа ми се

  9. Са великим задовољством сам читао коментаре @Дубињина и @Донкихота. Разумне, интересантне, лепо написане и аргументоване – из којих човек може много да научи. Рекао бих да нам такве конфронтације мишљења помажу да се приближимо истини.

    Запад савршено зна да је СССР велики победник у Другом Св рату и да је Хитлер одлучујући пораз доживео почетком 1943 год у битци за Стаљинград. Али, Запад такође познаје СССРа као агресора (Пољ, Фин, Ест, Лит и Лет) и као земљу у којој су критичко мишљење и слобода говора били деценијама укинути.

    У циљу мира и суживота ЕУ слави 9 мај као ДАН ЕВРОПЕ.
    Надам се да ћемо и ми на Балкану престати да славимо победе над нашим суседиме – нашом браћом Југословенима.

    Свиђа ми се

  10. Дан Победе или Дан Европе, питање је сад. Неко ће рећи да је ово друго модерно, а прво већ превазиђено. Јер, зашто се сећати нечега од средине прошлог века? Али, можда је у питању и нешто друго. Можда тадашња, а и данашња, Европа и није желела да буде ослобађана од нацизма. Било им је „лепо“ под немачком окупацијом. Једини народи који су масовно били прогањани су били Јевреји, Словени и Роми. Како недавно рече наш историчар Антић, Француска је у Другом Светском,рату имала жртава колико само Београд у 1944. години када је ослобађан. Они су и смислили Дан Европе. У тој Европи није билом одмазди окупатора „100 за 1“ као у Србији, источној Европи и СССР-у. Додуше, Европу су заједно ослобађали САД и СССР. Али, Американци су се после вратили на свој континент и оставили нешто војске да чува мир од „немирних“ и непредвидивих Немаца. А Европа је предак нове Америке. И не може да им приговара. Поменуо бих један одломак из дела Достојевског. На замишљени сценарио о поново дошлом Исусу Христу у Шпанију и његовом сусрету са Мадридским надбискупом. Надбискуп, господар живота и смрти у време Инквизиције, поставио је питање Исусу: – Зашто си се вратио?! Било нам је добро без тебе! Можда је и Европа, у себи, постављала такво питање својим ослободиоцима? Зато сада хоће своју војску, да их брани од „уљеза“ са Истока.

    Свиђа ми се

  11. @Деда Ђоле

    каже да се нада да ћемо ”престати да славимо победе над нашим суседиме – нашом браћом Југословенима”.

    Не може се замерити на изразу таквог племенитог осећања, па зато ево један добронамеран предлог — да @Деда Ђоле у том смислу напише краће писмо и предочи своје надања да ће Хрватска престати да слави као државни празник дан изгона двеста хиљада Срба из Крајине.

    Нека покуша да то објави нпр. као коментар на неком од хрватских портала па да јави на СтСт какве су реакције наше ”југословенске браће”. Са занимањем ћу прочитати.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s