Сада је краљ постао луда, а дворске луде су постали мали краљеви. Због тога, черногорски земљаци, не питајте може ли горе
Хијеронимус Бош, Брод лудака, уље на плочи, circa 1494–1510. (Фото: Викимедиа)
Луда и луде
У гостима сам изгледа и овамо и тамо.
Колико сам се самотан надао да ћу и тамо и овамо бити свој на своме.
Колико сам само убјеђивао друге да су овамо и тамо иста пјесма и да сам и тамо и овамо за ту пјесму створен.
Шипак.
Ни тамо ни овамо нијесам свој на своме.
Може бити да овамо и тамо нијесам једини у таквом осјећању, али нема нас много. Ни тамо ни овамо.
У земљи Србијици мало горе него у Гори Црној.
У Гори Црној, чини нам се, не може бити горе. Само се чини, видим да може.
Понекад ми се, грешноме и малодушноме, чини да постоји само једна државица на свијету у којој може бити горе него у јединственој државици на свијету. И да је та државица она која ме је ових година, оваквог какав сам, изгледа запала.
Ако неко мисли да је у Гори Црној најгоре на свијету, нека ових дана дође у Србијицу, нека разапне чергу и мало постоји. Не би ли се убиједио у провјерену истину: и од горег постоји горе… Јашта.
Србијица се разбољела, хвала што бринете. И та болест одавно траје, хвала на интересовању.
Ово је, како прогнозе говоре, акутна фаза сербског разбољења. Надамо се да није и терминална. Но, наде су танке. Хвала на сућути…
Када је мали Алек (који никада неће порасти) зајахао био је то живи доказ обољења. Јер, руку на сербско срцуленце, ко би њему онаквоме какав јесте и омогућио да зајаше, а да је нешто при здрављу.
Мали Алек (који никада неће порасти) један је од оних уникум-владара који спас државе види у њеној смрти.
Вјероватно је мали, а превелики какав иначе јесте, помислио да нешто што је болесно треба докрајчити и тако ријешити све проблеме.
Његова будибогснама протестанска идеологија ових дана жање своје класје лудим српом испод кога ништа не остаје…
Није Мали Алек (који никада неће порасти) крив. Криви су само они који су пустили малог Алека да порасте…
А он никако да порасте. То што је већи него што је био, живи је доказ да је Србијица много мања него прије. Моралом и духом.
Поред тако унижене државице, чак је и мали Алек велики.
Коначно је испунио своје снове.
Уколико ово чудо у чудесној Србијици потраје, мали Алек (који никада неће порасти) одиста ће бити крупна хисторијска личност.
Ето на шта је спала сербска хисторија и колико је порастао онај који не може да порасте…
Послије економског слома и моралног разарања, мали Алек (који никада неће порасти) кренуо је у узвишену мисију потпуног слуђивања затеченог сметеног и убеућеног грађанства.
То што је неко осиромашен и понижен није довољно малом Алеку (који никада неће порасти).
Његова генијална идеологија за циљ има слуђивање понижених сиромаха јер једино слуђени понижени сиромах своје сиромаштво и понижење доживљава како сопствени успјех.
У томе је квака идеологије Малог Алека (који баш никада неће порасти): залуди, па владај. Завађење је већ обављено…
Некада бјеху краљеви. Краљеви имаху дворске луде.
Сада је краљ постао луда, а дворске луде су постали мали краљеви. Тако је тријумфовала идеја да је лудило једина тековина која луди омогућује да буде владар у земљи која све више личи на лудницу…
Због тога, черногорски земљаци, не питајте може ли горе. Гарантујем за тачност одговора…
Кошмар
Остаће племе без поглавице. Остаће поглавица без очерупаног перја и без ратничких боја…
И племе више неће бити племе. Нити ће поглавица поглавицом бити.
Племе ће, о страшнога сна, постати народ, а поглавица ће постати слуга народни…
Па како без племена, како без поглавице…
И хоћемо ли то бити ми, племеници, и хоће ли то бити он – поглавица. Страшног сновиђења…
Хајнрих Фисли: Кошмар (1781)
Гомила племенска неће бити гомила, чудом над чудима, преобразиће се у грађанство. Одсад ће грађанин бити поглавица, а поглавица ће бити грађанин…
Све може, али не може то. Како грађанин да влада, а поглавица да не влада… Како грађанина ослободити, а поглавицу закатанчити… Како грађанину ореол достојанства, а поглавици букагије лоповлука… Не бива то у нашем племену. А ако нас и то чудо погоди, то више нећемо бити ми. Биће то нешто што с нама нема везе…
Племенска територија ће постати држава, а државом ће управљати грађански закони, а не хирови и звјерске ћуди поглавице. Држава ће имати и своје име и своје границе и своју заставу и своју химну, али ће важније од свега бити грађанско право и обавеза грађанска…
Ако то буде, значи да има најчуднијих чуда, а ако има чуда, значи да нема нас. Јер међу нама се не дешавају чуда откад нас је снашло црно чудо које вјечно траје. А чудо које траје више и није чудо…
А кад не буде великог поглавице, неће бити ни малих поглавица, нестаће поглавичића и доглавичића јер је смијешно да они какви јесу постоје, а још смјешније је да такви-никакви владају у племену које више неће бити племе него ће, кошмарним чудом, постати озбиљна држава…
Они који су до сада поглаварили, од сада неће моћи, јер се десило нешто у шта нико није вјеровао. Десило се нешто у страшноме сну који нас је више уплашио од страшне јаве на коју смо рођењем навикнути…
И биће у том кошмару још страшних сновиђења: биће судија који дијеле правду и биће стручњака који се, о страхотног чуда, разумију у своју струку, а не расипају се својом нестручношћу као врапчићи гованцима својим…
Биће, о страшнога усуда, чувара државног трезора који не празне, него пуне, и биће полицајаца који хапсе преступнике, и биће затвора у којима се поштује затворски ред и који нијесу лоповска академија, у којима решетке нијесу смијешни декор, него озбиљна казна…
И биће више лопова у правим затворима, а мање лопова на лажним функцијама. А лопова ће и даље бити. Јер без лоповлука, не би било поштења…
И биће лопов кажњен због лоповлука, а награда за лоповлук неће бити…
И биће, о ужасног чуда, љекара који лијече за плату и који не питају мученика колико имаш, већ од чега болујеш…
И болнице ће бити удобније од затвора, а затвори ће бити неудобнији од школа. А школама ће управљати честити управитељи, а не празноглаве слуге празноглавијих поданика…
И у школама ће, о ужасне прелести, бити више добрих ђака, а мање лоших одликаша. И неће бити татиних и маминих синова, а биће више савјесних родитеља…
И биће више вјере у храмовима, а мање храмова без вјере. И биће више оних који служе вјери од оних који у име вјере служе невјерницима. И биће, биће, биће, више добра међу најбољима, а мање најбољих међу најгорима…
И биће више имовине која се чува и држави остаје, а мање грабежи за ситнеж и ситнежи за грабеж…
И знаће многи и ко су и шта су, па ће схватити да само махнити и лажљиви, само преварни и покварени убјеђују оне који не знају да је битније знати шта нијеси, него шта си…
И биће много више праштања не би ли било мало више љубави…
И у том кошмару који ће нас ваљда снаћи, научићемо једном да живимо као људи, а кад то научимо лако ћемо бити све остало што је мање важно…
И тај кошмар зваће се слобода. Зваће се правда. Зваће се истина. Донијеће страшну казну готово свима у црној државици и неће донијети награду готово никоме у државици црној.
Зато је истински кошмар. И зато га изистински неће ни бити…
Колумна „Кошмар“ објављена је на сајту Феномени.ме
Categories: Судбина као политика
Оставите коментар