Ангела Меркел је као политичар много сличнија Вучићу, него што би то јавност у Србији хтела да призна
Александар Вучић и Ангела Меркел (Фото: Прес служба председника Србије)
Слика из Берлина која је допрла до публике у Србији нудила је све друго, сем важног детаља – Ангела Меркел је састанак са лидерима земаља бивше Југославије, као и Албаније сазвала, на првом месту због Македоније, не због Косова. Упркос драматици код куће, Александар Вучић и Хашим Тачи више су били у улози декорације, него главне теме.
А главно је, према тврдњама немачких извора, била намера Меркелове да објасни македонском премијеру Зорану Заеву, чија је земља усред председничких избора, да неће моћи да отвори приступне преговоре са Европском унијом у јуну, већ у децембру. Ако и тад.
Меркелова је уосталом, врло вешто успела да званичне преговоре некако замени спектакуларним самитима и Берлинским процесом. Преговори са Србијом отворени су у јануару 2014. а прва поглавља тек у децембру 2015. Али, у том међувремену је Меркелова у августу 2014. сазвала први скуп у низу, назван Берлински процес. Тада је било замишљено да се договори четворогодишњи оквир за решавање “заосталих питања” у региону и понуђено много милијарди евра у инвестицијама за градњу путева и железница.
Није познато да ли је иједан од тих пројеката заживео, сем што се састанци и даље одвијају једном годишње, као велики европски скупови, у којима балканске државе наступају као млађи партнери ЕУ, са надом да ће даље напредовати у томе. И да, кад на тим скуповима помену отварање Пандорине кутије, они мисле на Босну, и на питање односа хришћана и муслимана, на коме свако од европских званичника може да изгуби сопствене изборе, или да му буде оборена влада.
У том смислу, Ангела Меркел је као политичар много сличнија Вучићу, него што би то јавност у Србији хтела да призна. Наравно, представници те јавности, попут неких наших бивших амбасадора увек би истакли да је то једна много финија политика. Да кад Жан Клод Јункер, председник Европске комисије, у новембру 2017. каже да је 2025. година датум уласка Црне Горе и Србије у Европску унију, да би већ у фебруару 2018. то повукао, речима да је то само могући рок, то ипак није исти начин на који Српска напредна странка даје и држи своја обећања.
У сваком случају, тешко је замислити да Вучић не учи од немачке канцеларке, и да ће, пустити себи на вољу, како тврде академик Душан Теодоровић или посланик Зоран Живковић, и прогласити крај евроинтеграција. Напротив, Вучић неће престати да се на речима залаже за улазак у Европску унију, нити ће доводити у питање такву оријентацију Србије.
Вероватно неће лично повући ни један дипломатски потез који би могао да се тумачи као отворено непријатељски према ЕУ, уосталом прихватио је да на обележавању сто година краја Првог светског рата, седи на свечаности у Паризу, на споредном месту.
Неће, барем докле су овакве околности у којима Вучићеви противници у Србији немају никакву видљиву јаку подршку из Брисела и Берлина. Како уочавају посматрачи, да би опозициони Савез за Србију, добио подршку из тих или других западних центара, морао би да има рејтинг међу бирачима од најмање 20 одсто, и да има “алтернативни модел стабилности”.
Томе се може додати и трећи услов – заинтересованост за тај “алтернативни модел”, која може да се јави, након мајских избора за Европски парламент, кад однос снага унутар ЕУ буде јаснији. И то како због очекиваног раста снаге противника проширења, тако и зато што би се морало знати шта ће се десити са Брегзитом, да ли Британија иде или остаје у ЕУ.
Постоје јасни сигнали да се унутар Савеза за Србију покушава са тражењем тог “алтернативног модела”, а где би било срце тог модела него на Косову. Додуше, покушавају и други ван Савеза, али то су већ индивидуални подухвати на граници смешног – када се посланик Саша Радуловић слика поред врата на којима пише “Призрен” и то објави на друштвеним мрежама. Или када, пошто се вратио са скупа британских конзервативаца, саопшти да треба сместа прекинути преговоре о чланству Србије у ЕУ.
У склопу озбиљне приче пак, у оквиру Савеза за Србију, више његових чланица, врло озбиљно приступа питању Косова. Прво, СЗС настоји као групација да привуче присталице у српским срединама на Косову, што се види и по организовању малих скупова “1 од 5 милиона”, као и по објави да ће бојкотовати изборе за градоначелнике општина Севера. Друго, најмање две чланице СЗС – Двери и Народна странка – заснивају своју политичку посебност на ставу према Косову.
При томе, народњаци Вука Јеремића, упркос свом чврстом ставу о одбијању косовске независности, много више подсећају на некадашњу групу Г17 и некадашњег министра финансија Млађана Динкића, односно његову касније неславно пропалу странку Уједињени региони Србије.
Јер, врх Народне странке, предвођен Јеремићем, некадашњим министром спољних послова, препознат је у јавности по везама и контактима у страним круговима, какав је некад имао Динкић. Уосталом и Г17 је била група стручњака, пре него што је постала странка, као што Јеремић има ЦИРСД и часопис Хоризонт.
Двери Бошка Обрадовића изричито јавно приказују само контакте које имају са владајућом партијом у Русији, чиме се кандидују за млађег и мањег партнера у некој будућој коалиционој власти. Обрадовићу су колико у марту предвиђали да ће постати вођа опозиције – уместо тога он је остао и без посланичког клуба.
Даље, непосредно пре него што је основао странку Драган Ђилас је обишао север Косова, а медији су известили о малом инциденту који је тамо имао са људима некад лојалним ДС-у, а сада Вучићевом СНС-у. Ђилас је, у првом наступу, након што је основао Странку слободе и правде, говорио управо о декларацији о помирењу српског и албанског народа, дакле о томе шта би његова партија радила са Косовом.
Нигде се међутим, у СЗС, још не виде обриси тог новог модела стабилности, због кога би Вучићу могла да буде одузета спољна подршка. Оно што је можда најзанимљивије, јесте и да Вучић, најмање од јануара 2017. и осликаног воза који није дошао до Косова, до тада важећи модел стабилности, стално држи на ивици.
Да ли то значи да он тај који први нуди нови образац, или да је први спреман да га сруши без обзира на последице – то би ваљда требало тачно да знају његови западни савезници. Или можда не желе да знају?
Categories: Преносимо
Оставите коментар