Да ли ће десничари и левичари, из опозиције, успети да успоставе дијалог између себе, и да ли ће понудити грађанима конкретан план

Никола Варагић

Нећу дуго да описујем режим, попут неких говорника на протесту опозиције 13. априла у Београду. Знамо какав је режим. Не знамо каква би била економија и не знамо каква би била спољна политика, ако Савез за Србију дође на власт.

Режим Александра Вучића чине и левичари и десничари. На протестима опозиције долазе и левичари и десничари. Режим напада опозицију као неприродну коалицију, али је и сама владајућа коалиција, у том смислу, неприродна. Међутим, то се у режимским медијима не истиче или се представља као мањи проблем, док се истиче како је неприродна коалиција између десничара из Двери и левичара из ДС или нове странке Драгана Ђиласа у којој су на челним позицијама левичари који певају партизанске песме, колико и левичари из СПС који су део владајуће коалиције. Са друге стране, гласачима владајуће коалиције не смета толико што су се у власти спојили и они који су за улазак у ЕУ и НАТО, и они који су за савез са Русијом… То је неприродна коалиција, колико и Савез за Србију, само што већини грађана, који су против режима, смета то што су се у опозицији окупили, исто тако, и они који за улазак у ЕУ и НАТО, и они који су за савез са Русијом… Неки левичар неће да дође на протест опозиције зато што је говорник неко из Двери или СПЦ, а неки десничар неће да дође на протест опозиције зато што је говорник Ђилас и неко из ДС и њених фракција. А гласачи СНС долазе на митинге које организује Вучић и не смета им што су говорници и Вучић и Додик и Ана Брнабић, не смета им што СНС у скупштини заступају Ристичевић и Мартиновић, а односе са медијима воде Поповић и Крстић (а није разлог једино то што добијају сендвиче и бесплатан превоз аутобусима).

СНС води Србију ка ЕУ и предаје Косово и Метохију, али, са друге стране, власт одржава добре односе са Русијом и гради добре односе са Мађарском и Турском. Какву би спољну политику водио Савез за Србију, када дође на власт? Овде, као примере, узимам Мађарску и делом Турску, зато што су недавно, у медијима, Борко Стефановић (у ауторском тексту) и Сергеј Трифуновић (у интервјуу), помињали Орбана и Ердогана у негативном контексту. Да ли је за Србију корисно или штетно да има добре односе са Мађарском и Турском?

Зашто мислим да треба да има добре односе, написао сам у текстовима Орбанова орбита, Да ли се отвара пут за савез Италије (и Ватикана) са Србијом?, Конзервативна револуција, Тарант и Брејвик и другим. Да ли би левичари из Савеза за Србију покварили односе, а са тим и све планове, попут изградње брзе пруге Београд – Будимпешта, са Мађарском само зато што им се не свиђа Орбан? Да ли они нападима на Орбана, или Ердогана, покушавају да придобију гласаче тзв. грађанског блока, али и да придобију наклоност центара моћи са Запада, који желе да склоне са власти Орбана и Ердогана? Гасовод Турски ток иде преко Турске и Србије до Мађарске. Истим путем иде и кинески Пут свиле. Да ли левичари из Савеза за Србију подржавају градњу Турског тока и развој економских односа са Кином? Ако не подржавају, шта нуде као алтернативу, конкретно у бројкама? Невезано од тога ко је на власти у Мађарској или Турској, надамо се да ће свака власт у тим државама желети добре односе са Србијом и да ће од сарадње сви имати користи. То не треба да буде везано ни за питање односа са ЕУ и САД, ако је Србија суверена и демократска држава.

У интересу Србије је да се развијају добри билатерални односи са Мађарском и Турском, али и руски и кинески пројекти, који обухватају државе из овог дела света, где Србима поред старих пријатеља Руса друштво праве и остали православни и пријатељски народи. У Грчкој су на власти левичари, али Грчка не планира да призна тзв. Косово. Као што није важно ко је на власти у Грчкој, него да Србија и Грчка остану у добрим односима, није ни важно ко је на власти у Мађарској и Турској, него да Србија има што боље односе са тим државама и да се то односи и на решавање коначног статуса Косова и Метохије. За Србију је боље да Мађарска буде на страни Србије, а да Турска не подржава апсолутно или једино Бошњаке у БиХ и Албанце на КиМ, не узимајући у обзир интересе српског народа. У том смислу, а имајући у виду вишевековно непријатељство, лепо је видети министра мађарске владе (опет, сада није битно каква је то влада) који говори на митингу владајуће коалиције у Београду (у овом контексту није важно ни каква је српска власт или режим) на српском језику. То је боље него да ратујемо са Мађарском. Каква год да је власт, Мађарска је члан ЕУ, та власт је изабрана на демократским изборима, то је воља мађарског народа. Не мора свакоме из опозиције да се приватно свиђа Орбан, али је у интересу Србије да има боље односе са Мађарском. Орбан има мане, али није фашиста. Сарађивати са Мађарском није исто што и сарађивати са Саудијском Арабијом. Нису сви Мађари хортијевци. Као што на Французе гледамо кроз Арноа Гујона, гледајмо на Мађаре кроз Пала Телекија.

Режим води Србију у ЕУ, потписује у Бриселу све што се тражи око КиМ, али, овај режим подржава руске и кинеске пројекте и гради добре односе са Мађарском и Турском. Савез за Србију је показао уздржаност што се тиче ЕУ, али и Русије. Лидери Савеза за Србију не могу да буду и за ЕУ и за Русију попут Вучића, а да задрже или придобију бираче. Истина, не може ни Вучић да остане на власти ако не одустане од пута у ЕУ због одбране Косова и Метохије. Ова алхемија и Косово и ЕУ, не може још дуго да траје. Поред тога, унутрашња политика је лоша, грађани лоше живе, не расте стандард, нема владавине права, итд.

Једна од конференција Савеза за Србију (Извор: НСПМ)

Савез за Србију бори се да се створе услови за демократске изборе. На протесту 13. априла изнети су конкретни захтеви што се тиче медија. Према информацијама које сада имамо, уколико се изборе за демократске изборе, на изборима, Савез за Србију ће наступити као коалиција. У случају да победи, Савез за Србију формирао би нову владу. Али да би Савез за Србију победио на изборима, мора пре избора да представи јасне и конкретне планове везано и за унутрашњу и за спољну политику. У супротном, Савез за Србију не може да победи, или ће се поделити на два крила – десничарско и левичарско. А то може да буде и добро решење – да се кроз протесте опозиције сви удруже у неприродну коалицију, да би створили услове за демократске изборе, а да на тим изборима свако изађе посебно или у природној коалицији, са јасним програмом, па грађани нека изаберу какву Србију желе. У том случају, таква неприродна коалиције је демократска коалиција. Културни дијалог са неистомишљеницима није неприродна, него природна, демократска појава.

Дакле, левичарско-либерални део присталица или потенцијалних гласача Савеза за Србију очекује да Србија убрза пут ка ЕУ и постане члан ЕУ, па и ако је цена предаја Косова и Метохије, а православно-патриотски део присталица или потенцијалних гласача Савеза за Србију очекује да Србија, након доласка на власт те коалиције, прекине бриселски дијалог и замрзне пут Србије у ЕУ, уз замрзавање конфликта на КиМ, док се не нађе боље решење и створе боље међународне околности. И баш због тога, важно је градити боље односе са државама попут Мађарске и Турске, које су све ближе Русији и Кини и кроз које пролази руски гасовод и кинески Пут свиле, а које у СБ УН подржавају Србију и Резолуцију 1244.

У енергетском смислу, Србија нема алтернативу, увоз нафте и гаса из Русије мање кошта, него увоз уљних шкриљаца из САД (што је покушала Пољска, па је одустала). Односно, алтернатива је производња струје базиране на еколошким технологијама из обновљивих извора. Ова власт ништа није предузела да се створи та алтернатива, није омогућен чак ни увоз аутомобила који иду на струју, док неке државе прелазе само на такву врсту возила. Да ли Савез за Србију има, или спрема, неке конкретне планове по том питању? У овом тренутку не знамо како би Савез за Србију водио економију Србије. Горе од напредњака и њихових коалиционих партнера не може, али, нас занима да ли би било боље и колико ће користи имати обичан човек или грађанин Србије. Грађани неће бити слободни ако имају тзв. слободне медије, а нису економски независни, тј. ако имају мале плате и пензије.

Да ли Савез за Србију припрема конкретне планове што се тиче ЕПС-а, МТС-а (Телеком Србија), ПТТ-а, Србијагаса, Комерцијалне банке, Путева Србије, Ласте и осталих јавних предузећа? Како ће Савез за Србију да реши проблем ГСП-а и Бус плуса? Колико људи у Савезу за Србију, у овом тренутку, ради на решавању тих проблема? Јер, шта ако они дођу на власт за пар месеци. На пример, у тренутку када се за продају спремају Комерцијална банка и Ласта. Шта ће урадити тада, ко ће да води та министарства и та предузећа? Нисмо заборавили да је демократска опозиција 2000. године обећавала слободне медије, забрану Пинка, демократске изборе и европске вредности, док је после тога (када је ДОС преузео власт), спровела пљачкашку приватизацију, заједно са људима који су стекли велики капитал за време претходне власти, па зато није било ни лустрације. У Савезу за Србију постоје људи који никада нису били на власти и нису учествовали у приватизацији, али постоје и они који јесу били на власти и учествовали у приватизацији на неки начин или су били повезани са људима који су се тиме бавили.

„Слободна зона”: Пионирски парк испред Председништва Србије (Фото: ФоНет/BBC)

Узмимо као пример и Телеком Србија. Неки лидери Савеза за Србију тврде, већ годинама, да јавна предузећа попут ЕПС-а и Телекома не морају да се приватизују и да као државна предузећа, вођена од стране професионалаца у свом послу, могу да буду успешна колико и она која су приватна. Са тиме се сви слажемо, али, нас не занимају речи, него дела. Зашто се Савез за Србију до сада није огласио поводом спора који се води између СББ-а и Н1, са једне стране, и Телекома Србија и РТС-а, са друге стране? Режим у Србији стоји иза РТС-а и Телекома Србија, док опозиција има подршку Н1, чији је власник СББ, тј. фонд из САД који је купио СББ. Како ће опозиција да реши овај сукоб интереса, ако је циљ да Телеком Србија остане јавно предузеће и постане успешно државно предузеће? Са друге стране, не смеју да се спутавају приватне компаније и стране инвестиције – ми желимо да компаније са Запада улажу у Србију. У Србији има места за инвестиције и са Запада и са Истока. Али нека предузећа и неке ресурсе не треба продавати ни инвеститорима са Запада ни онима са Истока. У односу на конкуренцију, Телеком Србија и даље има најбољу инфраструктуру – сада је потребан садржај. Са те стране, није спорно што је Телеком Србија купио интернет провајдере, телевизије и почео да снима серије, у сарадњи са РТС-ом (у том смислу режим може да се похвали, јер покушава да развија државно предузеће и државну телевизију), спорно је како се то ради, и ко ће смети да се појави на тим телевизијама, а коме ће бити забрањено (у том смислу режим мора да се критикује, јер је стање у том предузећу лоше, извлачи се новац на приватне рачуне, од РТС-а се прави пропагандно гласило режима које се не разликује од ТВ Пинк). Држава мора да подржи Телеком Србија и РТС, али мора да дозволи и приватним компанијама и телевизијама, домаћим и страним, да раде слободно.

Ако Мађарску узмемо као пример за спољну политику, а Телеком Србија као пример за унутрашњу политику, Савез за Србију, у овом тренутку, нема јасно дефинисану политику. У Савезу за Србију постоје људи који желе да сарађују са Орбаном и не желе да продају Телеком Србија, али у тим странкама и покретима постоје и људи који не желе да сарађују са изабраним представником мађарског народа (зато што им се не свиђа његова блискост са Русијом), а можда има и оних који се залажу за приватизацију Телекома Србија, можда и РТС-а, те тако припремају терен за монопол СББ-а и Н1. То су мали примери, у односу на оно што чека оне који воде државу. Савез за Србију мора да има дефинисану политику у свему. Грађани нису више толико наивни да подрже неког на слепо, без гаранција да ће тај изабрани представник народа заиста радити за опште добро. Очекивања грађана су све већа. Једно је подржавати опозицију у борби за слободне медије и демократске изборе, а нешто друго је дати глас конкретној странци и коалицији на изборима. Још увек је велики број апстинената, на протесте опозиције долазе и противници режима који звижде и неким лидерима опозиције. Дакле, све је више оних који су против и СНС и Савеза за Србију. А то је и добро, и лоше. Добро је, јер се већина грађана више не може тако лако преварити, а није добро то што не постоји неко ко може да их замени, јер неко мора да влада, држава не може да функционише ако не постоји власт, држава мора да поврати поверење грађана. У овом тренутку, избор је између СНС и Савеза за Србију (СЗС). СНС нема снаге да остане на власти, СЗС нема снаге да дође на власт. А не постоји трећа опција, довољно снажна да се носи са СНС и СЗС. Уколико СЗС не буде у стању да победи СНС, неминовно је да ће се појавити нека трећа опција, само је питање када ће то бити и шта ће остати од Србије да се сачува, брани и развија. Међутим, сада треће опције нема, бира се између СНС и СЗС.

Зато је сада велика одговорност на лидерима СЗС. Велику одговорност има и СНС – да ли ће се, за време власти те странке, све урушити у Србији, трајно изгубити КиМ и довести у питање биолошки опстанак српског народа? Сигурно је да међу напредњацима и њиховим коалиционим партнерима, као и гласачима, има и оних који никако не желе да буду на тај начин обележени и записани у историји. Али је питање колико је оних који нису чинили кривична дела у привреди, који нису били у сукобу интереса, учествовали у корупцији и непотизму, куповали дипломе… Ми можемо да се ујединимо у одбрани Косова и Метохије само ако смо уједињени у одбрани универзалних људских вредности и владавине права (у борби против криминала и корупције), а у томе ћемо бити уједињени ако, поред осећања љубави према свом народу и лојалности према својој држави, имамо и културу дијалога и правну свест. То мора да буде основа и за окупљање опозиције, и за дијалог са режимом.

Режим одбија дијалог са опозицијом. Да ли ће десничари и левичари, из опозиције, успети да успоставе дијалог између себе, и да ли ће понудити грађанима конкретан план? Може да се догоди да се СЗС избори за демократске изборе, а да на те изборе већина гласача не изађе или не гласа ни за СНС, ни за СЗС, и да нико нема кредибилитет да формира владу. А стање у здравству, просвети, правосуђу, војсци, полицији, привреди, медијима… све је горе, док и даље трају велики притисци са Запада да се одрекнемо Косова и Метохије.

Categories: Судбина као политика

Tags: Никола Варагић, Савез за Србију, Србија