Ко се од ових српских „фашиста” залаже за истребљење Јевреја и других раса уз експанзионистичке и милитаристичке накане да освоје свет и забране демократске политичке вредности
Илустрација: Душан Лудвиг
Једна од опаснијих чињеница у политичком животу Србије је недостатак елементарне демократске културе. Као резултат, представници политичких партија и из власти и из опозиције не бирају речи. Све то не би ли стекли који глас више. Због тога именују противнике појмовима и именима који би требало да им нанесу штету. Без обзира на то што ће штета бити много већа за државу него за политичке противнике.
Без икакве дилеме, најтежи појам који се употребљава у том смислу јесте фашизам. Бити фашиста, сваком је то јасно, значи бити једнак Хитлеру и Гебелсу. Било да те речи упућује опозиција властима, било власти опозицији, то је признање оних који креирају државну политику да у Србији има фашизма и 74 године после пада Хитлеровог Берлина. Значи, оно што је демократски свет протерао из Немачке сада се јавља у Србији. Посебно је опасно да се тиме врши ревизија историје и да Срби који су из Другог светског рат изашли десетковани од фашиста признају да и код нас постоји фашизам.
Тиме дајемо необорив аргумент Хрватима, муџахединима Алије Изетбеговића и следбеницима балиста да воде праведну борбу против повампиреног фашизма који сада импрегнира идеологију и политику и српске позиције и опозиције. На тај начин се Србија доводи у опасну позицију и изједначава се са нацистичком творевином НДХ, коју су заједнички створили и за њу се крваво борили Хрвати и муслимани из Босне. Али исто и са Мусолинијем Великом Албанијом. Посебно је важно да се масовном употребом овог појма губи оштрина коју он у себи садржи. Нема пристојног човека кога не обузме нелагодност када се помене појам фашизам. Одмах се сетимо гасних комора и измучених људи. Још више, када се неко именује фашистом, одмах се према тој особи осети отпор, па чак и гађење. Такву особу људи избегавају. Али кад се један појам, било који појам, често употребљава, његова порука отупи. Изгуби вредност. Док се нелагодност који он изазива негде изгуби. Исто се дешава и са људима. Ако неког називају фашистом а он због тога не трпи никакве последице, онда и појам фашиста губи негативан смисао, а фашизам и фашисти постају у најмању руку неприметни и не изазивају никакве последице.
Мирољуб Јевтић (Фото: Политика)
Нека свако од нас, било да му је двадесет или шездесет година, прегледа папире о важним животним питањима, било да је те папире добио на своје име или их је добио деда или отац, суочиће се последицом о којој смо горе говорили. На свакој судској одлуци на самом крају стоји парола „Смрт фашизму – слобода народу”. Такве документе добијали смо сваког дана. Превише честа употреба тог појма изазвала је најпре засићеност, а онда отпор. Нико више није размишљао шта фашизам значи. Одвратна је постала употреба тога појма, а не сам фашизам. И шта се десило – власти, пре свега судске, схватиле су погубност такве праксе и избациле слоган из употребе. На новијим пресудама га нема.
Напросто речено, кад песму која вас одушеви на прво пуштање пуштате безброј пута, она временом изгуби сваку вредност и оставља вас равнодушним. Слична ситуација као и употреба антибиотика. Неконтролисана употреба овог озбиљног лека доводи до тога да бактерије које је до тада успешно уништавала постану отпорне и лек више не делује. Фигуративно речено, бактерије их сада једу као колаче. Иста је последица неконтролисане употреба појма фашизам. Сталним коришћењем овог појма они које називамо фашистима ништа не губе. Уосталом, то се види по броју њихових присталица. Фашизам тако као појам постаје нормалан.
А како ти такозвани фашисти то никако нису, jер њихове политичке партије заиста немају ниједну одредницу правог фашизма и нацизма, то ови појмови губе своју унутрашњу садржину и суштину и постају легитимни и прихватљиви. Самим тим потискује се оно истинско и суштинско што је карактерисало италијански фашизам и немачки нацизам. Тако да и ова два појма, уместо своје вредности добијају вредност овог садашњег, који никако није стварни фашизам нити нацизам.
Ко се, уосталом, од ових српских „фашиста” залаже за истребљење Јевреја и других раса уз експанзионистичке и милитаристичке накане да освоје свет и забране демократске политичке вредности? Ово, нормално, не значи да појединаца или групица које промовишу идеологије сличне фашизму у Србији нема. Али оне су на маргинама политичког живота. Ниједна релевантна политичка партија то није.
Овај текст није критика. Он је молба свим актерима политичког живота да ублаже реторику у име успостављања националног јединства које нам је потребно као хлеб, да би смо преживели.
Аутор је професор универзитета, оснивач научне дисциплине ”Политикологија религије”
Categories: Преносимо
Hitler je bio socijalista.
Fasizam jeste socijalizam.
Socijalizan danas jede srpski les jer je socijalisticka svinja davno pojela srbiju.
Ali – ovdasnjim poludelim socijalistima NSDAP istina smeta te kazu fasizam. Da sakriju noge.
СЛУЧАЈ ВЕЛИКОХРВАТСКОГ ФИРЕРА ЈОСИПА БРОЗА ТИТА
Полазећи од чињенице да је Папа Павле Шести за циљеве римске католичке цркве именовао Броза „почасним Каноником“ цркве Св Јеронима у Риму:
“… Но то још није све! Папа, у духу екуменизма и мирољубиве коегзистеције, са жељом да нормализира Католичке цркве у Југославији, именпвао је друшкана Тита –
‘ПОЧАСНИМ КАНОНИКОМ’ – цркве св. Јеронима у Риму. Тиме му је подијелио привилегије, које је уживао аустријски цар над Хрватском…” (Види: Католичка црква у
Југославији, Хрватски тједник „Даница“, Chicago, Ill., U.S.A., 29. рујна/септембра 1971).
Није ми намера да се свестраније и детаљније упуштам у опсежну библиографију и литературу у вези бившег југословенског робовласника Јосипа Броза Тита, крвавог диктатора по избору европских и америчких тријалиста-империјалиста, поклоника Св. Госпе Фатимске, Папиног хаџије, Пилигринског фратра, Малтешког витеза, почасног Каноника цркве Св. Јеронима у Риму, наци-фашистичког и усташког сарадника у току Другог св. рата, који је био еконмски успешан у реализацији марксистичког вишка вредности, када је морао продати милионе незапослених радника и стручњака капиталистичком западу, који су постали марксистичко-економски вишак вредности, од којих су на нашу жалост великим делом били понижени, обесправљени и потлачени Срби (Види: Фински политичар – Јосипу Брозу, “Слобода”, Oрган СНО у Амирици, бр. од 9. септембара 1970, Chicago, Illinois, U.S.A; „Tages anziger“, Zürich, Швајцарска од 30 марта 1971; Hrvatski tjednik “Danica”, Chicago, Illinois, 29. rujan/September 1971; Аnte Jeric, “Svice”, No. 135, New York, 1971; Урош Зоњић, Под командом војводе Павла Ђјуришића, Windsor, Ontario, Canada, 1990, стр. 100; Владимир Дедијер, Иза закључаних врата – Случај „Илекове торбице“, „Дуга“, Београд, бр. од јула-августа 1987; Stephen Clissold, Whirlwind, London, 1949).
О Брозовој повезаности са Хитлеровим АБВЕРОМ годинама пре нацистичке окупације Југославије, позната је изјава чувеног немачког обавештајца Бернарда Емскоттера на судском процесу у Хамбургу 1946. године, која дословно гласи:
„Тито је био наш агент. Зато је Отсек за Балкан, Министарства спољних послова Трећег Рајха, убацио Тита Преко Швајцарске у Југославију. Наши стручњаци сматрали су да се морају активирати све расположиве снаге против монархиста и српске династије, снаге на чијем се челу доцније појавио Михаиловић…“ (Види: The Chicago Tribune, 6. June, 1946; The New York Evening Sun, 12. June, 1946).
Поменули бисмо и један податак, који нам је добро познат, да је виши официр Хтлеровог Абвера Курт Валдхајм учествовао у злочинима над србским цивилним живљем на подручју Поткозарја. Као злогласни ратни злочинац уживао је заштиту самопроглашеног великохрватског „маршала“ Јосипа Броза Тита. Сасвим је могуће да су се добро познавали јер су обојица радили за Хитеров Абвер.
Благодарећи пријатељским везама са Хитлеровим агентом Јосипом Брозом Титом, Валдхајм је ослобођен од оптужбе за почињене злочине над србским цивилним становништвом и избегао заслужену казну у јулу 1948. године, када су југословенски троцкисти –комунисти прекинули судски поступак против њега – “… Once again, however, Waldheim was lucky. By July 1948, the Yugoslav had decided that it was no longer in their interest to pursue his case…” (Види: Robert Edwin Herzstein, Waldheim – The missing years, New York, 1988, стр. 210).
Имајући у виду Брозове особоите везе са госпођом Harisson Williams, као и са извесним западно-европским и америчким империјалистима-тријалистима што нам потврђује између осталог и податак, који је објавио Arthur Conte у својој књизи “Yalta ou le portage du monde” ( Напомена: Постоји скраћено и фризирано хрватско издање Conte-oве књиге “Jalta ili podela sveta”, коју је објавила “Матица Хрватска” у Загребу 1968, у време тзв. Чехословачке кризе и уочи Брозовог тзв. „Хрватског прољећа“ 1971. године у којем овај податак није објављен, – м.н. ), где дословно стоји:
“Јосип Броз, речени Тито, син је хрватског сељака, бившег наредника у Хабсбургшкој војсци… Исто тако он зна добро да се снађе у својој новој ситуацији. Недавно се са невероватном ноншалантношћу сликао у свечаној маршалској униформи на степеницама сркве Св. Петра у Риму… Видели смо исто тако како се понаша на талијанском острву Каприју, на једном коктелу, који је у његову част приредила веома богата американка, госпођа Harisson Williams… Он је знао да сретне генерала Донована, па и Черчила … Он често вечера или иде у лов с маршалом Тољбухином…” – “Josip Broz, dit Tito, fils d’un paysan croate, ancien sous-officier dans l’armee des Habsbourg… autant il sait evoluer tres naturellement dans sa nouvelle codition et c’est avek une extraordinaire aisance qu’il s’est fait recemment photographier, lors de son sejour a Rome, sur les martches de Saint-Pierre, en grand uniforme de marechal, entoure de gardes du corps brandissant des mitraillettes, ou qu’on l’a vu evoluer a Capri dans un cocktail servi en son honneur par la richissime americaine Mme Harisson Williams, en sa villa de reve. Il a su rencontrer le general Donovan, meme Churchill, d’egal a egal. Il a les meilleures vins et les plus beaux chevaux de la region, ill soupe souvent ou chasse avec le marechal Tolboukhine…” ( Види: Arthur Conte, Yalta ou le portage du monde, Paris, France, 1964/74, стр. 178-179).
Такође, што се тиче Броза, он је познат као вишеструки агент међународних тајних и јавних подземних покрета и организација. Користио је преко двадесет псеудонима, од којих бисмо поменули само неке: Валтер, Загорац, Руди, Петар, Ото, Викторов, Клањчанин, Драгомир, Георгијевић, Јовановић, Спиридон Мекас, Тито… Уочи Другог св. рата послат је из Париза преко Немачке у Југославију у својству енглеског обавештајца са фалсификованим канадским пасошем број 32829, под именом натурализованог Канађанина – Спиридон Мекас (Види: Stevenson, William. A man called intrepid – „Човек звани неустрашиви“, New York – London 1976); Др Перо Дамјановић, Јосип Броз Тито, НИН, Београд, бр. од 25. маја и од 1. јуна 1975).
Није само проблем у великохрватском фиреру-диктатору Јосипу Брозу „Титу“ који турне у фараонској могили у извиканој „кући цвећа“ у интернационалистичком Београду-Јосипграду, где му се и данас извесни полтрони клањају на срамоту јуначке Србије и обесправљеног, пониженог и потлаченог нашег несрећног србског народа, него и у извесној „српској“ интернационалистичкој елити, прошлој и садашњој.
Такође имајући на уму заверу и сарадњу „српских комуниста“ са хрватским усташама о чему је отворено писао у својим мемоарима Милован Ђилас, познати Глајзеов, Валдхајнов и Павелићев гост у Загребу 1943. године, Брозов доглавник и лични сарадник и пријатељ хрватског усташе Јуце Рукавине, где дословно стоји:
“…He accepted the Serbian Communist only because he assumed that becoming Communists they had ceased to be Serbs…” – „Он је прихватио србске комунисте само зато што је сматрао да су они постајући комунисти престајали бити Срби…“ (Види: Milovan Djilas, Memoir of a revolutionary, New York, 1973, стр. 220).
Захваљујем @Душану Буковићу за ове дуго скриване чињенице о Јосипу Брозу, које је пронашао у тешко доступним часописима :
“Слобода”, Oрган СНО у Амирици, 1970, Chicago, Illinois, U.S.A; Hrvatski tjednik “Danica”, Chicago, Illinois, 1971 ; Аnte Jeric, “Svice”, No. 135, New York, 1971; Windsor, Ontario, Canada, 1974, стр. 100; Stephen Clissold, Whirlwind, London, 1949).The Chicago Tribune, 1946; The New York Evening Sun,1946).
Ја бих додао неке, још истинитије чињенице из врло поузданих часописа. На пр :
Доналд Трамп је у Љубљани упознао своју супругу Меланију кад је радио за словеначку УДБУ. Ангела Меркел је септембра 1987 тајно одликована орденом великог хероја СССРа за своје заслуге за КГБ. Син Леонида Брежњева је био (тајни) заменик шефа Пентагона 1978-1985.