Један од значајних догађаја у ХХ веку је било и усвајање Универзалне декларације о људским правима. Како је истакао др Чуло, ова декларација је у ствари филозофија преточена у правни акт

Иван Чуло и Миша Ђурковић (Фото: ИЕС)

У уторак, 23. априла 2019. године, на Институту за европске студије, предавање је одржао др Иван Чуло на тему – Утицај персонализма на модерно правно обликовање људских права. Др Чуло је председник Института Фонтес Сапијенцие, предавач на Факултету филозофије и религије Универзитета у Загребу.

Предавање је отпочело разматрањем интелектуалних и филозофских корена, на којима су заснована модерна људска права. Предавач је нагласио како се модерна људска права неправедно везују за различите правце, попут либерализма, (пост)марксизма, и других, док се често заборавља допринос персонализма и његових представника. Персонализам као филозофски правац, који се развио у ХХ веку, је у разматрање поставио особу, која је апсолутно средиште и мерило за друштво и институције друштва. Представници персонализма су изградили, најпре, системску персоналистичку антропологију, па персоналистичку политичку филозофију, и најзад филозофију права. Постоје и различита одређења персонализма у зависности од држава у којима се овај правац развијао, па тако разликујемо француске, немачке, руске, америчке и друге персоналисте.

Персонализам није искључиво филозофски правац, како је закључио др Чуло, већ и активан филозофски покрет, нарочито онај који се развијао на тлу Француске. У ХХ веку, француски персонализам је обогаћен интелектуалним доприносом који су пружили руски емигранти, када су дошли у Француску након бољшевичке револуције. У то време се појавио значајан број истакнутих представника персонализма, као што су Николај Берђајев, Жак Маритен, Дени де Ружмон, Емануел Муние. Доласком руских емигранта у Француску, персонализам није више био искључиво „салонска филозофија“. Интересантно је приметити, како запажа др Чуло, да су руски персоналисти били критичнији према комунизму за разлику од француских персоналиста, сматрајући га горим и од фашизма због његове трајности. Персоналисти су и први употребили реч тоталитаризам када су критиковали успон фашизма и комунизма, али су истовремено критиковали и либералну односно грађанску демократију, за коју су сматрали да је омогућила успон фашизма.

Са предавања Ивана Чула (Фото: ИЕС)

У постратовском свету било је неопходно поставити особу и њена права у средиште, нарочито у контексту масовних жртава и разарања током Другог светског рата. Персонализам је увео два изузетно значајна концепта – особе и (њеног) достојанства. Особа није исто што и индивидуа, она је „фундаментални субјект социјалне и политичке филозофије“. Особа се разликује од индивидуе и по томе што поседује (људско) достојанство. У том смислу, персоналисти су били критични према Кантовој теорији апсолутне аутономије, према којој се особа сматра крајем космоса, за разлику од персоналиста, који су сматрали Бога коначним почетком и крајем свега што јесте. На Кантовој апсолутној аутономији се заснива индивидуализам, што је једна од основних критика персоналиста. Они су критиковали и свођење општег, заједничког добра на прост збир јавних добара и услуга. Сматрали су да заједничко добро обухвата „нешто много више, дубље, конкретније и више људско“.

Развој персоналистичке антропологије и политичке филозофије је поставио темеље за настанак персоналистичке филозофије права. У ХХ веку је била присутна доминација правног позитивизма, који је у кризним периодима показивао бројне недостатке. Јавила се потреба да се пронађе нешто што је надисторијско и надпозитивно у праву. То је уједно означило и прибегавање природно-правним постулатима. Повратак природног права је уследио тридесетих година прошлог века, када се истакао слоган персоналистичког покрета „Нови поредак“ – „Ми нисмо индивидуалисти, ни колективисти, ми смо персоналисти“. У оквиру овог поклича се крије жеља да се пронађу нове основе у праву, које нису везане за правни позитивизам. У том периоду су субјекти међународног права биле само државе, а не и појединци, што је доводило до занемаривања особе и њеног достојанства.

Један од значајних догађаја у ХХ веку је било и усвајање Универзалне декларације о људским правима. Како је истакао др Чуло, ова декларација је у ствари филозофија преточена у правни акт. Један од главних заговорника људских права је био француски персоналиста Маритен. Он је први начинио списак који би требало да садрже основна људска права. Дотадашња правна документа су спадала у корпус права човека, али не и људских права, јер су се односила само на сопствене грађане, кметове и поданике. Људска права као синтагму је први употребио Жак Маритен 1940. године у једном зборнику, и то у контексту „изградње“ људских права. У Њујорку је 1942. године основана и Слободна школа за напредне студије, у оквиру које су деловали Жак Маритен, Жорж Гурвич, Хајнрих Ромен, Рене Касан, али и друге личности, попут чувеног антрополога Клод Леви-Строса, правника Ханса Келзена, и теоретичарке Хане Арент. Жорж Гурвич је био заслужан за увођење социјалних права у декларацију о људским правима, након што је претходно написао књигу „Повеља о социјалним правима“.

Данас је прошло више од 70 година од усвајања Универзалне декларације о људским правима од стране Генералне скупштине УН. Залог који су у великој мери оставили представници персоналистичке традиције се огледа и данас. Као резултат тога, филозофски концепти особе и достојанства су преточени у праве појмове, који су постали и саставни делови устава великог броја држава у послератном свету. Када је реч о тренутној позицији људских права, др Чуло је предавање завршио цитатом Николаја Берђајева: „људска права и слободе захтевају дубљу заснованост од оне коју им осигурава либерализам, оне захтевају метафизичку и религијску утемељеност“.

Страхиња Обреновић, Институт за европске студије

Categories: Дневник читаоца/гледаоца

Tags: Иван Чуло, Институту за европске студије, Страхиња Обреновић, персонализам, људска права