Одавно је требало покренути широку јавну расправу о намерама и циљевима московске спољне политике. Све више међународна питања дотичу интересе руског друштва у целости

(Carnegie Moscow Center, 25. 4. 2019)

Прошло је око пет година од почетка „Украјинске кризе“, која је драматично преоријентисала руску спољну политику и уништила два најважнија стуба постсовјетске руске оријентације за свега неколико месеци¹: московску интеграцију у западне структуре под условима који су прихватљиви Русији (план А)² и реинтеграцију постсовјетског простора с тим да се нагиње могућности да се оформи блок сила под предводништвом Русије (план Б)³. Убрзо након тога, нада да се оформи блиско савезништво са Кином (план Ц) је, такође, окопнила⁴. Данас, руски односи са Западом могу се описати као отуђење и сукобљавање. Постсовјетске држава сматрају Русију у најгорем случају као непријатељску силу а у најбољем као прагматичног партнера, прихватајући највише само неке елементе интеграције. Односи са Кином, са своје стране, су све ближи, највећма на кинеску корист.⁵

Све ово присилило је Русију да се окрене – не ка Истоку, него ка себи. Овакав корак је потпуно логичан. Постсовјетски развој је недвосмислено показао како Русија неће прихватити глобално вођство Сједињених Држава, а то стајалиште јој је нужно затворило врата према интеграцији у структуре које предводи Запад. Такође је постало јасно да Сједињене Државе не намеравају да толеришу независну руску спољну политику, док Европска унија не намерава да прихвати унутрашњи руски политички поредак. То не само да је ставило по страни питање руске интеграције у проширени Запад већ је створило предуслове за повратак ривалства између великих сила и сукоб око вредности.

Првих четврт века после совјетског колапса посведочили смо како некадашње совјетске републике пролазе кроз прву фазу изградње нових независних држава. Украјинска револуција 2013–2014. проистекла је из жеље украјинске елите, подржане од Запада, да коначно прекине везе које су повезивале Кијев са Москвом. Московски силовити одговор на догађаје у Украјини, заузврат, присилио је два најближа партнера, Белорусију и Казахстан, да убрзају сопствену удаљавање од Русије и да крену путем којим  је раније пошао остатак некадашњих совјетских држава.

Русија је стога остала без стратешких партнера не само на Западу већ и у свом сопственом комшилуку. Геополитички гледано, она је изолована али и слободна. Модерна Русија има многе слабости и рањивости. Руска економија каска за десетак других. Руски научни и технолошки капацитети, некада међу најмоћнијим на свету, много заостају у односу на садашње предводнике у научним и технолошким иновацијама. Ипак, Русија је и даље способна да мисли и дела глобално. Уколико се руске унутрашње противречности разреше на конструктивни начин – а то је под великим знаком питања, ако се у обзир узму величина и сложеност задатака који следе – земља може и даље да игра важну и позитивну улогу у свету касније током 21. века.

Геополитички циљеви које је сама себи Русија поставила објашњавају њене садашње неприлике. Спољна политика постсовјетске Русије дуго се карактерише као несагласје између средстава и циљева. Резултат тога је да Москва практично стално реагује на акције противника и усредсређена је на тактичке потезе. Овај приступ донео је неке победе, али је такође главни узрок садашње кризе у односима између Русије и како Запада тако и постсовјетских држава уопштено, и геополитичке катастрофе из 2014. године посебно. Руски лидери – они будући, ако не ови сада – мораће да превреднују своју геополитичку ситуацију и да направе списак московских спољнополитичких циљева и стратегија којима ће они бити остварени.

Руско вођство се често криви због изостанка кохерентне државне спољнополитичке стратегије. То није у потпуности правично. Поновно успостављање Русије као велике силе, наравно, је замашан стратешки циљ, који је управо био постигнут. Други постављени циљеви, као што је стварање заокружене Евроазијске уније или, управо пре тога, сарадња са Европском унијом како би била створена Велика Европа, су нереалистички и премашују руске капацитете. Како спољнополитичка питања утичу све више и више на интересе  руског друштва као целине време је за широко јавну дискусију о томе шта би требало да буду главни циљеви и намере руске спољне политике и како их спровести, националну расправу који овај чланак жели да покрене.6

Земље се, за разлику од људи, не селе. Али оне могу да промене своје границе и спољнополитичку оријентацију. Политички, данашња Русија не припада ни Европи ни Азији. Некадашње пограничне територије Совјетског Савеза и, пре тога, Руског царства су задобиле независност и државност; данас оне варирају у односу на степен пријатељства према Русији. Русија не припада ниједној регионалној политичкој или економској заједници и недостају јој средства да изгради сопствени блок. Не припада ниједној геополитичкој или идеолошкој „породици“ и, на политичкој карти света, она стоји издвојена. „Руски свет“, о коме се много говорило у време Украјинске кризе, је у суштини културни, лингвистички и делимично религијски феномен, не географски ентитет. То је језгро руске меке моћи, али размишљати о њему појмовима тврде моћи га само разара.

Било би погрешно да се ово стање сматра привременим и да се очекује евентуални повратак на предкризне прилике и, заједно са њима, измирење са Западом и/или успешна реинтеграција постсовјетског простора. Размотримо америчко–руске односе, који су се од 2014. године срозали на ниво активног сукобљавања. Нема разлога да се верује како ће се они променити избором новог америчког председника 2020. године (или 2024) или чак променом режима у Русији. Овде је у питању један од принципа: или ће Москва признати пораз и прихватити наставак игре по правилима која су поставиле Сједињене Државе, или ће Вашингтон признати право Москве да заступа и штити своје интересе у свету како год их Кремљ одредио. Компромис је теоријски могућ, али једна ствар је јасна: неће бити повратка на 90–е године 20. века или на ране 2000–е у америчко–руским односима.

Исто тако, неће бити повратка на „радимо посао“ са Европом, чији су односи са Русијом почели да се погоршавају у годинама пре Украјинске кризе због наизглед неусагласивих вредности. Данас, Русија погрешно отписује европске државе као једва нешто више од пуких америчких сателита и стога разматра проблеме у односима између Европске уније и Русије као својеврсни продужетак проблематичних односа са Сједињеним Државама. Њени покушаји да изгради „Велику Европу“ од Лисабона до Владивостока на основу заједничких интереса су пропали, док концепт Михаила Горбачова „заједничког европског дома“ који је овај увео у говору пред Саветом Европе 1989, је одавно изгубио било какву релевантност.⁷

Заправо, расцеп између Русије и Европе је шири него што мислите. Током три века, почев од владавине Петра Великог, Европа је играла улогу руског ментора, модела, и јединственог изворишта модернизације. Али до почетка 21. века, појавили су се нова изворишта инвестиција и технологија, укључујући Азију, док европски друштвени модел све више потцртава не само достигнућа континента већ и његове проблеме. Русија се уморила од европског менторства, и политичка сарадња са Европском унијом је изгубила вредност у светлу неспособности овог блока да делује као независни стратешки делатник на светској сцени.

У исто време, процес дезинтеграције – не само империје већ и историјског језгра руске државе – је постао неповратан. Украјина је раскрстила са Русијом у економском, културном и духовном погледу па то искључује било какву могућност њихове интеграције.⁸ У другачијим околностима и различитим темпом, Белорусија се креће у истом смеру, као постсовјеткса република која се споро али потпуно трансформише у источноевропску државу. Евроазијска економска унија (ЕЕУ), без обзира на сву корисност, није постала центар моћи у Евроазији што се Моксва надала да ће постати.⁹ То је једна асоцијација заснована на интересима са ограниченим циљевима и сведеним могућностима да их остварује. Изгледа да је „Мала Евроазија“ Руске империје – и каснијег Совјетског Савеза – препуштена ропотарници историје.

Дмитри Тренин

Русија стоји усамљена али она није острво. Некадашња погранична подручја ове земље стекла су независност али су остала суседи некадашње метрополе. Руска федерације је смештена у Северној Евроазији, јединственој континенталној целини од Португалије до Чукотке. Уралске планине никада нису представљале за Русе несавладиву препреку, и кинески политички и геоекономски продор ка западу преко пројекта који је почео 2013. године Појас и пут [или Један појас, један пут, примедба М.М] разорио је било какве преостале зидине између Азије и Европе. Историчари дуго Евроазију разумеју да се састоји из оних територија које су прво припадале Монголима, потом Руском царству и најпосле Совјетском Савезу. Сада, захваљујући развоју економских и културних веза, као и модерним комуникацијама, јединствен континентални простор се развио у оквиру природних граница. Овај простор, који представља руско геополитичко суседство, може се назвати Великом Евроазијом.

Прецизности ради, мора се рећи како су се руте које повезују Исток и Запад овог пространог континента у прошлости протезале јужно од Русије. Ипак, Русија није његова периферија. Геополитички, она се граничи са бројним државама, од држава чланица Европске уније на западу до Кине и Јапана на истоку и Турске и Ирана на југу. За земљу која додирује три океана и истовремено се граничи са Норвешком и Северном Корејом, такав степен физичког контакса са спољашњим светом отвара изузетне могућности, чак иако Русија није ни средиште Велике Евроазије ни „мост“ између цивилизација.

Иако је себе удаљила од савремене Европе, Русија не би требало да се потпуно одвоји од ње, као ни од глобалног Запада као целине; не би требало да тежи да постане азијска или да покушава да оформи антиамеричко савезништво са Кином. Далеко од Скита или Азијаца, Русија има свој сопствени лик; далеко од „Запада Истоку“ и „Истока Западу“, Русија стоји одвојено. Потпуно је супротно руским интересима да се Москва затвори у себе и да се упути у потрагу за аутархијом – то би била стаза којом је кренуо СССР, али са много горих почетних позиција.

Чак и након мучног развода од Русије, Украјина остаје важан сусед са којим ће Русија морати да поново изгради своје односе, на овај или на онај начин. Штавише, Москва мора да узме у обзир грешке које је начинила у вођењу руско–украјинских односа у погледу својих односа са Минском, чије одвајање од источног суседа не мора нужно да проистекне у непријатељски однос. Уместо претходних наглих обрта, Москва треба да стабилизује државну спољну политику тако што би нашла равнотежу између Истока и Запада с једне стране и развијеног Севера и Југа који је у развоју са друге. У будућности, руским стратезима ће требати свеобухватан поглед сагласан са новим руским местом у свету.

Руско друштво и његова политичка елита традиционално су сагледавали своју земљу као велику силу, што је претпоставка коју треба изнова размотрити – не у смислу да се она потпуно одбаци, већ да се увиди шта се под тиме данас подразумева. Прво, Русија није више земља која је некада била и по величини и по својим способности. Друго, не може се сметнути с ума да је, када су у питању популација и брутодруштвени производ, Русија девета и тринаеста у свету, према подацима Светске банке. Треће, Русија више није узор у међународним пословима што је некада била, а њена „сфера утицаја“ сада је ограничена на де факто државе Абхазију, Јужну Осетију, Доњецку и Луганску народну републику и, уз извесне резерве, Придњестровље. Четврто, и то је посебно гласовито, ниједан руски партнер из Евроазијске уније или Организације Уговора о колективној безбедности (ОДКБ) не признаје званично московске претензије на Крим док у Уједињеним нацијама, руске иницијативе уживају мању подршку од антируских мера. На крају, руска култура и језик престале су да буду залог меке моћи какав су били у доба Совјетског Савеза.

Такође, у квалитативном смислу улога Русије двадесетпрвог века у међународним пословима је сенка оне из двадесетог или чак из деветнаестог века. Русија мора да се постави у односу на такву реалности, не у односу на драге успомене из прошлости. Статус велике силе је мање каприц руских владара а више нужност за традиционално усамљену земљу и критичан услов њеног опстанка. Данас, Русија и даље може да истакне статус велике силе, али у другачијем смислу него раније, са Русијом која није хегемон нити светски лидер. Без обзира на то, Русија је једна од неколицине земаља у свету које инстинктивно одбијају да се потчине туђој хегемонији, доминацији или вођству. И руска политичка елита и руско друштву у целини вреднују руску сувереност изнад користи, економских и других, које би донело уступање суверености и способни су да бране руску сувереност политичким и војним средствима – што је реткост у међународним пословима. Истина је да је свега неколико држава спремно да заузме такав став да би сачувало сопствену слободу деловања.

Међутим, аутономија у међународним пословима и морални ауторитет који са њоме долази нису довољни за Русију. Очигледно је да ће Русија успети да задобије поштовање широм света само ако у потпуности оствари људске потенцијале у свим областима: економији, науци и технологији, у друштвеној и културној сфери. Подједнако је важно да се држи прокламованих вредности, посебно законских, како код куће тако и на светској сцени. У међувремену, домаћа основа руске спољне политике мора да буде суштински унапређена и учвршћена.

Статус велике силе, више него што је циљ сам по себи, је нераздвојан од улоге коју нека држава настоји да игра на светској сцени и од амбиција државног руководства. Главни спољнополитички циљ сваке поштовања вредне владе јесте да осигура безбедност и да оформи спољашње окружење које погодује економском расту код куће. Али то није довољно. Велика сила мора да има неку врсту мисије. Руска мисија би могло да буде да одржава светску геополитичку равнотежу и да поспешује безбедност у различитим деловима Велике Евроазије и континент као целину на начин који је сагласан са међународним правом и који обухвата комбинацију веште дипломатије и одговарајуће употребе војне силе.

Свеобухватан циљ московске спољне политике у догледној будућности требало би да буде претварање Русије у модерну, развијену државу која успешно избегава претерану зависност од кључних делатника у Великој Евроазији, као што су Кина, Европска унија и Сједињене Државе. У исто време, она треба да тежи лаганом али сигурном нормализовању својих економских и других веза са Западом као и да активно сарађује са азијским и блискоисточним нацијама.

Руско вођство располаже знатним, иако не неограниченим, ресурсима у спровођењу спољне политике. Они укључују руско стално место у Савету безбедности Уједињених нација и другим међународним организацијама; стратешка средства за нуклеарно одвраћање и модернизоване конвенционалне оружане снаге; енергенте и друге природне ресурсе; транспортну инфраструктуру; научни, технолошки и интелектуални капитал; разгранат и искусан дипломатски и обавештајни апарат; и извесне капацитете за пројектовање меке моћи.

Међутим, ништа од овога неће бити важно уколико се фундаментално не измени руски економски и политички систем на такве начине који ће отклонити вештачке препреке за економски и технолошки напредак. Данас, руска политичка елита готово искључиво служи уским интересима управљачке и  богаташке елите, и омета настанак функционалне државе која поштује законске и етичке норме. У овим условима Русија ће наставити да расте и да се развија спорије од њеног најближег окружења у Великој Евроазији, што ће напредовање учинити тежим – и дуготрајнијим. Ако и када се руска унутрашња ситуација промени, руски народ мора бити спреман да приграби прилику. Ипак, Руси не треба да одлажу почетак расправе о принципима на чијим основама треба да се заснује спољна политика њихове земље.

Предлажем следеће принципе. Русија мора да делује споља прагматично, превасходно да би заступала и штитила сопствене интересе; не треба да покушава да наметне одређени политички систем или међународни поредак другим државама или регионима у свету. Не треба да има вечне савезнике или противнике, осим (увек непријатељске) терористичке и екстремистичке групе. Треба да одржава делатне односе са свим важним чиниоцима, без обзира на њихову идеологију или политички систем и колико год била сложена историја њихових односа са Русијом.

Не треба да намеће своје вредности другима или да се укључује у процес изградње нација на страни, и мора да поштује установљење вредности и обичаје других као и да толерише све религије. Треба да поштује легитимне безбедносне интересе других и да буде спремна да их узме у обзир. На крају, треба да одбаци сваку тежњу – која је истовремено и терет – ка доминацији, било то у појединачним државама или регијама или у свету као целини. Ови принципи требало би да буду у основи будућег руског деловања у Великој Евроазији; каква би московска стратегија могла (и требало) да буде у односу на појединачне државе и регије у Великој Евроазији изложено је у даљем тексту.

За Русију, најважнија држава у Великој Евроазији је Кина. Узимајући у обзир околности – сучељавање са Сједињеним Државама и удаљавање од Европе – критично је за Русију да избегне да постане кинеска пришипетља. Била би горка иронија да, одбијајући улогу млађег партнера Сједињених Држава, Русија прихвати улогу кинеске трибутарне државе. Са овим циљем пред очима, московски стратешки задатак спрам Пекинга може да буде олакшавање будуће кинеске укључености у мултилатералне институције.

У политичкој сфери, једна таква институција је Шангајска организација за сарадњу (ШОС). У руском је интересу да претвори ШОС у превасходно тело у свету у коме се одлучује о безбедносним питањима у континенталној Азији. Русија, која се хвали већом војном, дипломатском и обавештајном експертизом од било које друге чланице ШОС, може да одигра кључну улогу у овом процесу. У економској сфери, перманентни форум за дијалог између Евроазијске уније и Кине може да повеже иницијативу „Појас и пут“ (One Belt, One Road project) са руским настојањима ка евроазијским интеграцијама. У међувремену, безбедносна питања и економска сарадња могу да се расправљају, и да се одређене мере предузимају, у оквиру Русија–Индија-Кина (РИК) групе, која окупља три водеће силе континента.

У својим билатералним односима са Кином, Русија треба да настави да се држи следеће формуле: Русија и Кине никада не смеју да делују једна против друге, али не морају нужно да увек делују као једно, што ће гарантовати да ниједна сила неће забити другој нож у леђа док се исто тако уздржавају од наметања ограничења како да две државе сарађују са остатком света. Русија и Кина су обе велике силе, чак иако се њихови економски, политички и војни ресурси и друга преимућства разликују. Оне морају да одржавају извесну дистанцу једна од друге; у супротном, разилажење ће постати неизбежно. Москва и Пекинг имају многе разлоге да појачају међусобну сарадњу на бројним пољима, чак иако је прерано да се говори о успостављању војног савеза. Овакав савез, чак и ако би његово постизање било могуће, не би био у интересу ниједне од ових земаља. Ниједна сила се не би осећала јачом; уместо тога, обе би се једиле зато што су ограничене и сукобљавале би се око вођства.

Иако ће Русија наставити да, у економској сфери, препушта терен Кини, и даље је могуће за Москву да одржи или чак прошири своја преимућства и да тако учини кинеско–руске односе уравнотеженијим. То се не односи само на енергенте и друге природне ресурсе већ и на пољопривреду и, барем у догледно време, извесне технологије, како цивилне тако и војне. Русија такође има потенцијал да развије транспортну инфраструктуру која би повезала Кину и Источну Азију са Европом ваздушним, компеним и поморским путем, односно, Северном поморском рутом.

Москва, као и њени односи са Пекингом, могу само да се окористе од руског развијања пословних и других веза са водећим државама, попут Јапана и Јужне Кореје у Источној Азији; Индије и држава АСЕАН групе у Јужној и Југоисточној Азији; Немачке и Европске уније као целине; и, наравно, Сједињених Држава.  У распламсаном ривалству између Сједињених Држава и Кине, Русија треба да заступа сопствене интересе уместо да постане пион у кинеској игри. Заправо, такав је приступ Пекинга чија се склоност ка ризику нагло смањује када год је увучен у сукоб Москве са Вашингтоном¹⁰ .

Односи са Европом морају се преосмислити. Русија више неће покушавати да пригрли, а камоли да опонаша, своје западне суседе. Са своје стране, неке државе чланице Европске уније ће се противити постизању добросуседских односа са Русијом, што због историјског непријатељства према Москви што због гледишта да она представља сталну претњу њиховој независности. Уколико у овом погледу не дође до промена, Русија и Европа остаће економски и технолошки, али не и политички, партнери. У будућности Русија треба да усмери своје дипломатске напоре на оне државе које је удаљила током година, што је подухват који претпоставља, између осталог, међусобно признавање разлика, узајамни завет да се неће мешати једни другима у унутрашње послове, и узајамно поштовање.

Овакви циљеви не могу бити постигнути без у најбољем случају решења или у најгорем деескалације рата на истоку Украјине. Нема онакве промене у кијевском руководству која би била повољна за Русију, „велике погодбе“ са Вашингтоном или политичког решења на основу Споразума из Минска. Уместо тога, Москва мора да прихвати да Доњецк и Луганск припадају Украјини и да ће неизоставно бити реинтегрисани у ту земљу. Они у источној Украјини који имају посебне везе са Русијом или страхују од прогона од украјинских власти треба да добију прилику – и материјалну подршку у свом настојању – да се доселе у Русију и добију руско држављанство, што је аранжман који је повољнији у односу на руску прикривену подршку квазидржавним ентитетима попут Доњецка, Луганска или Придњестровља; од тога би Русија имала демографске користи; и то би било погодно за спровођење Споразума из Минска и стварање атмосфере погодне за побољшање односа са Европом.

Што се саме Украјине тиче, Москва треба да утиша своју домаћу пропаганду, напусти погрешна уверења да су Русија и Украјина братске нације и третира Украјину као било коју од суседних земаља. Стабилизација односа са Украјином треба да буде постављен као дугорочни стратешки циљ руске спољне политике, онај који може бити постигнут допуштањем да се Донбас врати под контролу Кијева и да се, кроз преговоре, осигура украјинско признање руског суверенитета над Кримом, када ће руске европске границе бити поново у потпуности признате од целе међународне заједнице.

У исто време, Русија треба да одустане од свог приступа да нарушава антируски консензус у оквирима Европске уније (или НАТО) тако што настоји да привуче појединачне државе чланице или њихове лидере. Таква настојања су спектакуларно пропала на руску штету, и Русија треба да се уздржи од мешања у европске унутрашње послове, чак иако Сједињене Државе то чине. Заправо, од суштинске је важности да Москва престане да пуца себи у ногу тако што подгрева европске страхове од Русије. Московско жестоко противљење ширењу НАТО није мање нашкодило руским националним интересима од самог ширења НАТО, док су претње оним европским државама у којима су стациониране америчке трупе и војна средства довеле да Европљани траже америчке безбедносне гаранције уместо да прекину своје везе са Сједињеним Државама. Проширење Европске уније, са своје стране, представља опасност али не угрожава Русију.

Јапан, амерички савезник, је аутономнији у вођењу спољних послова од Европе. Као такав, он се прикључио санкцијама које Запад намеће Русији од 2014. године али је наставио да заступа решење спора око Курилских острва и тежи да спречи кинеско-руску осовину. Иако Москви није потребан Токио као противтежа Пекингу, развој Русије у целини и посебно њеног Далеког истока би имао велике користи од побољшања односа са Јапаном захваљујући научним и технолошким достигнућима острвске нације као и, наравно, јапанским инвестицијама у Русију.

Треба рећи да је потписивање мировног споразума између Русије и Јапана и разрешење спора око Курилских острва предуслов за побољшање руско–јапанске сарадње и преображавања руско–јапанских односа од „удаљених суседа“ до добрих [међуодноса].¹¹ Овакво решење, ако и када буде постигнуто дипломатским путем треба да „ратификује“ руска и јапанска јавност.¹² 

Русија и Индија остварују партнерство готово без проблема током седамдесет година. Данас, Индија брзо повећава своју економску снагу, гради своју војну снагу и постаје све активнија у међународним пословима. Заједно са Кином и Европом, она постаје један од главних великоевроазијских центара моћи. Русија треба да тежи да продуби своје већ привилеговане односе Индијом на сваки могући начин и да остварује сарадњу у најизазовнијим пољима у којима је Индија остварила велики напредак.

Руски практични циљ требало би да буде преобликовање РИК групе, која је и даље у потпуности церемонијално тело, у механизам за сталну политичку координацију о кључним питањима безбедности, стабилности и развоја у континенталној Азији. Функционална група РИК би дала Русији прилику да олабави ривалство између своја два најважнија азијска партнера и да ојача своју сопствену позицију као један искусни (и добронамерни) посредник. РИК, уколико постане језгро ШОС-а, може да делује као предводник стабилизације региона као и у спречавању и решавању војних сукоба у њему, попут Авганистанског рата.

Москва, штавише, мора да прихвати индијску тежњу ка мултивекторској спољној политици која није усредсређена на Русију. Из економских и политичких разлога, Њу Делхи ће наставити да продубљује односе са Вашингтоном – везе које не изазивају панику у Москви, која треба да се усредсреди на развој својих сопствених спољних односа а не да поткопава оне Сједињених Држава.

Државе Североисточне и Југоисточне Азије, посебно високоразвијена Јужна Кореја, интересују Русију превасходно као економски партнери. На Корејском полуострву, Русија трага за снажнијим везама и посебно за економском сарадњом између Сеула и Пјонгјанга, предвиђајући да ће отапање [њихових односа] створити економске прилике за Русију. Она прихвата севернокорејски нуклеарни арсенал као реалност и разуме да он служи у сврху одвраћања Сједињених Држава.

Када дође до денуклеаризације Северне Кореје, смислено је за Русију да настави да препусти Сједињеним Државама, Северној Кореји, Кини и Јужној Кореји да предводе. Ово, наравно, не спречава Русију да узајамно сарађује са свим релевантним странама, укључујући и Јапан, што треба да чини, са увек усмереним крајичком ока које пази да се спречи избијање рата у непосредној близини руског Далеког истока.

Москва је одувек признавала Тајван као део Кине и заговарала је постепено и добровољно кинеско уједињене по узору на примопредају Хонг Конга, и сматра целу ствар за кинеско унутрашње питање. Оружани сукоб између Пекинга и Тајпеја, посебно онај у који би се војно укључиле Сједињене Државе, очигледно није у руском интересу, али Москва не би имала разлога, нити би требало да интервенише уколико дође до његовог избијања. Заправо, њен главни циљ треба да буде избегавање да буде увучена у такав сукоб и да остане неутрална у односу на сукобе у Источној или Југоисточној Азији.

Државе Средње Азије, укључујући Монголију, и Јужни Кавказ, су непосредни или блиски суседи Русије. Неке су државе чланице ЕАУ-е или ОДКБ-а. Казахстан, Киргизија и Таџикистан сарађују са Русијом у борби против тероризма и екстремизма кроз ОДКБ, док Узбекистан у овој борби сарађује са Русијом на билатералним основама. Русија има виталан интерес у одржавању стабилности држава Средње Азије – посебно Казахстана, који, захваљујући свом положају и чланству у ЕАУ и ОДКБ-у заслужује да га Москва третира као свог главног регионалног партнера у овим организацијама.

Јужни Кавказ, као и Средња Азија, интересује Русију превасходно са безбедносне тачке гледишта. Међутим, московски безбедности интереси су се значајно изменили током времена: сада, Русија је преокупирана тероризмом и екстремизмом, не међународним ривалством, било са великим регионалним силама, какве су Иран и Турска, или са Сједињеним Државама. Ипак, Русија не може да остави неразрешене дуготрајне оружане сукобе између Јерменије и Азербејџана, Грузије и Абхазије и Грузије и Јужне Осетије.

У првом случају, Русија је дуго успевала да одржи односе са обе зараћене стране; уз помоћ других светских сила, спречила је да се сукоб продужи и распламса. У случају Грузије, са којом је Русија водила рат 2008. године, Москва је отворено на страни отцепљених области Абхазије и Јужне Осетије. Међутим, Москва не може да занемари своје односе са Тбилисијем, и треба да предузме кораке како би их побољшала, као што је понуда визне либерализације (или, још боље, безвизног путовања); заједничко обезбеђивање стабилности дуж границе; промовисање дијалога између Грузина, Абхаза и Осетина. Стабилни односи између три зараћене стране би отворили простор ка заједничкој потрази за узајамно прихватљивим решењем територијалних и граничних несугласица.

Иран и Турска су међу главним делатницима на Блиском истоку. Смислено је за Русију да одржава блиске делатне везе и, у неком областима, да се укључи у партнерства са њима. Међутим, пошто се њихови стратешки интереси драматично разилазе, Русија не би требало да очекује ништа више од ситуационог савезништва са Техераном и Анкаром, чак иако уради најбоље све што може да сачува мир између њих. Са своје стране, Израел – технолошки напредна земља у којој знатан део становништва има руско порекло – има легитимне безбедносне бриге према којима је Русија благонаклона и интересе који се поклапају са руским.

Русија би имала користи од иранског прикључења Шангајској организацији за сарадњу, чиме би се заузврат оснажио статус ове организације као водеће азијске континенталне безбедносне организације. Турска, држава посматрач у  ШОС-у као и савезник САД и држава чланица НАТО, треба да буде укључена у деловање ШОС-а што је више могуће. Шире посматрано, одржавање пријатељског односа са Турском ће и даље бити од стратешког значаја за Русију ако се у обзир узме улога Анкаре на Кавказу и њена контрола црноморских мореуза.

Руско је право да сматра Иран за главну блискоисточну силу и потенцијално важног економског партнера. Треба да будемо свестн да се иранске геополитичке амбиције у региону разилазе са руским, али руска обавеза да се сачува ирански нуклеарни договор је ствар принципа, пошто се опире ширењу нуклеарног оружја, посебно на Блиском истоку. Русија треба да уради оно што може како би дошло до нормализације односа између Ирана и заливских арапских држава и формирања безбедносног система у Заливу. У случају војног сукоба између Ирана и његових непријатеља – међу којима су главни Сједињене Државе, Израел и Саудијска Арабија – Русија треба да остане неутрална и да тежи брзом окончању рата.

У срцу муслиманског света – заједници којој милиони руских муслимана припадају – арапске државе имају интерес за мирну коегзистенцију муслимана и немуслимана, посебно православних хришћана, у Русији. Међутим, мора се имати на уму да је арапски свет последњих година био извор нестабилности и терористичке и екстремистичке претње, између осталих и оних против којих је Русија војно интервенисала у Сирији.

Руски стратешки циљеви у вези са арапским државама треба да укључе заједничке напоре да се осигура руска безбедност, помоћ у јачању регионалне безбедности тако што би деловала и као посредник и као одбрамбени партнер, усаглашавање потеза у енергетској политици са главним извозницима нафте и гаса и привлачење арапских инвестиција у руску економију. Египат и Саудијска Арабија ће тим редом остати главни руски геополитички и геоекономски партнери, док ће Сирија и даље бити њена главна војна постаја у региону.

Арктик, у контексту глобалног отопљавања, по први пут постаје ново геополитичко прочеље за Русију. Северна поморска рута која повезује Азију са Европом постаје све активнија и активнија и, на Арктику, Русија је у директном додиру са другим обалским државама: Сједњиеним Државама, Канадом, Данском, Норвешком, Финском, Шведском и Исландом. Упркос чињеници да је већина ових држава у НАТО, Русија мора да минимизује милитаризацију Арктика и да појача регионалну сарадњу као платформу са побошљање шире схваћених односа са овим државама.

Азијске државе – Кина, Јапан, Јужна Кореја па чак и Индија – су такође све више заинтересоване за Арктик, што је тренд који одговара руским интересима. Уосталом, московски стратешки циљ требало би да буде претварање Северне поморске руте у један од најважнијих светских трговинских праваца  и да се овај водени пут искористи за развој руских северних региона и Далеког истока  све док њена безбедност и суверенитет нису угрожени. На Арктику, као и на Далеком истоку и у Сибиру, што више међународних сарадника Русија привуче то ће њен положај бити бољи – у овом случају, на њеном северном и источном крилу.

Ова углавном општа запажања не прецизирају целовиту алтернативу садашњој московској спољној политици. Назначени оквири географски су ограничени на простор евроазијског макроконтинента. Они готово у потпуности остављају по страни Америке, као и Африку и Океанију. Главни циљ изложеног рада је да истакне потребу за обухватним стратешким планом у креирању руске спољне политике, што се у пракси често одражава одлучном тактичном и оперативном умешношћу.

Руска геополитичка ситуација се темељно изменила последњих година, што чини нужним озбиљно размишљање и широку јавну расправу. У дебати која ће уследити треба да се преиспита руска улога у свету, њени односи са глобалним и регионалним делатницима као и са најближим суседством, који би тачно главни руски спољнополитички циљеви и стремљења требало да буду и, на крају, руска глобална перспектива у 21. веку.

Данас, спољну политику – не само у Русији него широм света – одређују уски кругови доносилаца одлука. На крају крајева, избори које они начине утичу на све, што је довољан разлог за грађане да позорно обрате пажњу па положај своје земље у свету.

Објављивање овог чланка помогао је грант Цајт–Штифтунг Ебелин унд Герд Букеријус фондације (Zeit-Stiftung Ebelin und Gerd Bucerius Foundation)

Дмитри Тренин је руски политиколог, политички аналитичар и историчар. Директор је Карнегијевог московског центра, тинк-тенка повезаног са Карнегијевом задужбином за међународни мир. Његова последња књига је What Is Russia Up to in the Middle East? (2017)

Са енглеског посрбио: Милош Милојевић

* Руске речи у белешкама аутора су наведени транскрибовани на енглески алфабет како стоји у изворном енглескојезичном тексту (прим. ММ).

¹ Украјинска криза је деловала као катализатор, пре него што је била узрок, ових промена. Руски односи са Западом све су затегнутији почев од 2011. године; покушаји дубинске политичко–економске и војне интеграције са бившим совјетским републикама су перципирани као агресивно узвраћање, не само у Украјини, дуго пре 2014. године. У оба случаја, интеграција је пропала, прва због одбијања Русије да на њеном челу буду Сједињене Државе, а друга због одбијања бивших република доминације коју је прижељкивала Русија.

² Отелотворења плана А укључују визију совјетског лидера Михаила Горбачова из 1989. године „заједничког европског дома“, потом предлоге руског председника Бориса Јељцина из 90–их година 20. века о свеобухватном партнерству са Сједињеним Државама и европским државама; говор председника Владимира Путина из 2001. године о руском „европском избору“ и потоње говоре које је одржао као председник Владе о „Великој Европи“, простору економске сарадње од Лисабона до Владивостока; потом предлог председника Дмитрија Медведева из 2010. године у коме заговара евро–атлантски безбедносни простор и заједнички руско–НАТО ракетни одбрамбени систем. У смислу практичних остварења ово обухвата руско придружење Савету Европе 1996. године, закључење споразума о партнерству са Европском унијом 1997. године и НАТО 1997. и 2002. године; и придруживање Групи осам држава (Г8) 1998. године.

³  Путин је начинио неколико озбиљних покушаја да реинтегрише постсовјетски простор. Организација Уговора колективне безбедности (1999), Царинска унија Русије, Казахстана и Белорусије (2009) биле су установљене са овим циљем, с тим да се потоња институција на крају преобразила у Евроазијску економску унију (2015). Манифест Евроазијских интеграција је обзнањен 2012. године. Izvestiya article by Putin: Vladimir Putin, “Rossiya sosredotachivayetsya—vyzovy, na kotorye my dolzhny otvetit” [Russia focuses: Challenges that we must respond to], Izvestiya, January 16, 2012, https://iz.ru/news/511884.

⁴  Видети следеће опаске познатог кинеског политиколога, Јан Ксуетонга (Yan Xuetong) новинару Комерсанта: „Не разумем зашто Русија не инстистира на формирању савеза са Кином“, Цитирано у Михаил, “‘Ne ponimayu, pochemu Rossiya ne nastaivayet na formirovanii alyansa s Kitayem’”, Комерсант, March 17, 2017, https://www.kommersant.ru/doc/3243633.

⁵ Кина, чија је економска, финансијска и технолошка моћ значајно супериорниј а у односу на руску успела је да од 2014. године испослује приступ руским енергетским ресурсима и софистициранијој војној технологији. Ако се у обзир узму америчке санкције против Русије, она је такође спремна да изврши већи утицај на руски финансијски систем и на руски избор технолошких платформи.

⁶ Видети следеће налазе Левада центра који поткрепљују овај ефекат: Levada   Center, “Rossiya-Zapad” [Russia–the West], May 14, 2018 ,  https://www.levada.ru/2018/05/14/rossiya-zapad-2/.

⁷ Süddeutsche Zeitung, “Putin: Plädoyer für Wirtschaftsgemeinschaft,” [Путин: Пледоаје за економску заједницу], November 25, 2010, https://www.sueddeutsche.de/wirtschaft/putin-plaedoyer-fuer-wirtschaftsgemeinschaft-von-lissabon-bis-wladiwostok-1.1027908.

⁸  Догађај који је представљао вододелницу у овој ствари било је оснивање Православне цркве Украјине децембра 2018. и давање аутокефалије томосом идућег месеца.

^9]Vladimir Putin, “Novyi integratsionnyi proekt dlya Evrazii—budushcheye, kotoroye rozhdayetsya segodnya” [Нови интеграциони пројекат за Евроазију—будућност која је рођена данас], Izvestiya, October 3, 2011, https://iz.ru/news/502761.

¹⁰ на пример, руским компанијама се одбијају зајмови уколико постоји рузик да кинески пословни интереси у Сједињеним Државама могу да претрпе штету услед тих пословних веза. Видети Mikhail Korostikov, Anatoly Dzhumailo, Ksenia Dementyeva, Oleg Trutnev, and Anatoly Kostyrev, “Novoye kitayskoye predubezhdenie” [Нове кинеске предрасуде], Kommersant, October 24, 2018, https://www.kommersant.ru/doc/3779051.

¹¹ Hiroshi Kimura, Rossiya i Yaponiya: dalekiye sosedi [Русија и Јапан: Удаљени суседи] (2002).

¹² Dmitri Trenin, “Kurilskii obshchestvennyi dogovor” [Курилски друштвени уговор], Vedomosti, January 22, 2019, https://www.vedomosti.ru/opinion/articles/2019/01/22/792039-dogovor.

Прочитајте још

• Станислав Бишок: Моксва остаје природни савезник Београда, који никада неће издати
• Стивен Коткин: Реалистички свет
• Дмитри Тренин: Путинов план за Сирију – како Русија жели да оконча рат?
• Анатолиј Карлин: Украјина још није умрла, а кад ће не знамо
• Ширење НАТО: Како је изигран Горбачов

Categories: Посрбљено

Tags: Дмитри Тренин, Милош Милојевић, Русија, спољна политика, стратегија