Празник Светог Георгија, једног од девет великомученика и првих страдалника за хришћанску веру, обележава се у свим храмовима СПЦ и једна је од најчешћих слава православних Срба
Св. Георгије убија аждају (Русија, крај 19. века)
Српска православна црква и верници данас славe Светог Георгија, једног од девет великомученика и првих страдалника за хришћанску веру. Према народним обичајима, Ђурђевдан је празник који се односи на здравље укућана, удају и женидбу младих, плодност стоке и добре усеве.
Празник Светог Георгија, једног од девет великомученика и првих страдалника за хришћанску веру, обележава се у свим храмовима Српске православне цркве и једна је од најчешћих слава православних Срба.
Ђурђевдан се у народу сматра за границу између зиме и лета, празник који се односи на здравље укућана, удају и женидбу младих, плодност стоке и добре усеве.
Црква на овај дан обележава погубљење Светог Георгија, које се десило 23. априла 303. године.
Ђурђевдан је празник који се односи на народне обичаје, од којих је главни плетење венаца од биља, умивање биљем, купање на реци.
Један од народних обичаја је и да увече, уочи Ђурђевдана, неко од укућана накида зелених гранчица у најближој шуми и њима окити врата и прозоре на кући и осталим зградама, и капије. То се чини да би година и дом били берићетни, “да буде здравља, плода и рода у дому, пољу, тору и обору”.
Понегде је обичај да се зеленилом кити на сам Ђурђевдан пре зоре, одлази у природу на “ђурђевдански уранак”, на неко згодно место у шуми које се изабере, на пропланку или поред реке.
На ђурђевданским уранцима млади се опасују врбовим прућем – “да буду напредни као врба”, ките здравцем – “да буду здрави као здравац”, копривом – “да коприва опече болести са њим” и селеном – “да им душа мирише као селен”.
Свети Георгије убива аждаху
Славни светитељ родио се у кући богатих родитеља у Кападокији. Кад му је отац пострадао као хришћанин, мајка се преселила у Палестину, где је дечак одрастао.
Већ у двадесетој години доспео је до чина трибуна у служби цара Диоклецијана. У то време, цар је започео велики прогон хришћана, а млади Ђорђе је ступио пред цара и одважно рекао да је и он хришћанин. Тиме је започело његово страдање за веру.
Тамница, окови, крваве ране по целом телу и сва друга страшна мучења нису поколебали младића. Он се непрестано молио Богу и Бог га је исцељивао и спасавао смрти на велико дивљење народа. Када је Ђорђе молитвом васкрсао једног мртваца, многи су примили веру Христову, а међу њима је била и царева жена Александра.
Цар је најзад одлучио да Ђорђа и своју жену осуди на смрт сечењем главе. Царица је издахнула на стратишту пре погубљења, а Свети Ђорђе посечен је 303. године.
Свети Георгије се на иконама представља у војводском оделу, на коњу, са којег копљем пробада страшну аждају. Нешто даље од њега, стоји једна жена у господском оделу (вероватно царица Александра). Аждаја на икони представља многобожачку силу која је “прождирала” бројне невине хришћане.
Свети Георгије ју је, по веровању, победио и својом мученичком смрћу задао смртни ударац “незнабоштву”.
Под победом коју је Свети Георгије однео над аждајом вероватно се мисли на заустављање прогона хришћана који је спроводио цар Константин.
Опрема: Стање ствари
(РТС)
Categories: Вести над вестима
Ево још једне великомученице, Православне Србкиње, Мајке…!!!
“Косово и Метохија: Прича о херојству неустрашиве Србкиње Радмиле Петрушић!
By РЕПОРТЕР on 6. маја 2017. • ( Оставите коментар )
На слици су Радмила Петрушић са сином Данилом Петрушићем
Радмила Петрушић, рођена 16. децембра 1948 у Пећи. Била је наставник Српског језика и живела је у Пећкој Бањи до 1999 године заједно са супругом Михаилом, синовима Данилом и Гораном.
Радмила је свој радни век почела далеке 1968 године у вароши Врела (етнички албанско место) у коме је предавала предмет Српски језик Албанцима 31 годину, уједно она је била у већини година једина православна особа која је тамо радила, нон-стоп водећи вербалне “ратове“ са албанским крвницима и сецесионистима. Рада је била прави пример храбре и сигурне у себе жене, уједно надасве поносне Српкиње, која се увек водила крилатицом “Све за Србију, Србију низашта“! Иначе, њен род Маровићи доселили су се у Метохију у давна времена из Брскута (Kучи) Црна Гора.
Иако је цели радни век провела радећи са Албанцима, они никад на њу нису гледали благонаклоно и пријатељски, већ супротно од тога гледајући је увек “испод ока“…
Када је НАТО напао Југославију, супруг Михаило (рез.официр), синови Данило и Горан добијају позиве да ратују за домовину и бивају распоређени у своје ратне јединице. Како се радило о доказаним српским родољубима, они изазов прихватају са задовољством.
Јуна месеца, после потписивања Кумановског споразума, албански терористи и фашисти „ОВК“ својеврсним сплетом околности заробљавају је у њеној кући, заједно са девером Луком Петрушићем (из Титограда), и мужем од своје заове Мишом Вујачићем, око 21 сат навече 1999.године их одводе у Врела где је Радмила радила, и ту сви троје завршавају животе на суров начин.
Када су терористи упали у Радмилину кућу у Пећкој Бањи (група између 5 или 6 војника на челу са командантом Ељезијем који је дошао из Новог Села близу Пећи, врло вероватно из исте породице Ељезај Авнија), или пак можда и лично он који је убио Видомира Шалипура- Муњу, што је врло занимљиво… Радмила је одлично говорила албански језик, покушавала је да им објасни да ником ништа није скривила, међутим то је било узалуд, командант Ељези је хвата за косу и на силу је угурава у ауто њеног девера Луке, затим и самог Луку и Миша.
Занимљивост и спецификум приче добија на значају још више у следећем случају, Радмила је са собом када је ухапшена узела са собом своју женску ташну, за коју су терористи знали, и нису је претресли… У њој се управо налазио њен лични пиштољ 7,65 мм “Црвена застава“ популарна “седмица“, као и једна бомба М 75 да јој се нађе ако затреба, а ова идеја је била лично њеног сина Данила, који јој је рекао: “ Мајко, од хлеба се одвајај али од овога никако“… Та мудрост њеног сина ће доћи на наплату само пар дана од њиховог растанка, када ће Радмила убити из пиштоља двојицу терориста, међу њима и команданта Ељезија.
Приликом уласка у ауто Ељезај је сео да вози Лукину „Ладу“, Радмила је седела иза њега на задњем седишту, а поред ње још један терориста, остали су ушли у Мишов „Опел“, а један је узео да вози трактор. Када су стигли на руб вароши Врела, наилазе на пункт других терориста “ОВК“, то је било око 21.30 навече, из кола у којима је Рада била излази само терориста који је седео до Раде, а командант Ељезај остаје на место возача, Рада такође остаје у колима, из других кола терористи извлаче Луку и Миша, почињу да их бесомучно туку, то је сад већ била група од око десетак терориста… Рада, гледајући шта њима раде, и мислећи тек каква смрт њу чека, вади полако из ташне пиштољ (био је увелико спреман и репертиран са пуним шаржером и метком у цеви) са једним метком у потиљак убија команданта Ељезаја, затим отвара врата и ка групи терориста, који су били увелико „запослени“, испаљује остатак из шаржера и са три метка у уста убија још једног терористу (непознато име).
Терористи су одговорили рафалом из аутомата, и тешко је рањавају, прилазе јој, везују је рањену за врат канапом па затим за аутомобил, и тако је вуку асфалтом да би јој испала душа на најстрашније муке… Рада не хајући за свој живот, онако измучена и рањена непрестано псује албанску мајку терористима, они је у завршном чину њеног живота везују онда и за ноге, па потом за други аутомобил и возећи полако аутомобиле у супротним смеровима један од другог – полако је растржу док се није глава од тела одвојила… бацају је у јарак поред пута. Луку и Миша су одмах искасапили и раскомадана тела разбацали у више различитих праваца да би скрили на тај начин трагове злочина! Убијени терористи од Радине руке, имали су грандиозну сахрану, уз огроман број људи и владало је велико огорчење код свих, како то да их једна жена поубија…
Радмилино тело никада није пронађено, јер гробови хероја не постоје! Овим херојским подвигом, мученичком смрћу, Радмила Петрушић је несумљиво себе сврстала у народне хероја наше миле отаџбине Србије, и бивше Савезне Републике Југославије. О њој су писане разне народне песме. Такође, никад нису нађена тела Луке и Миша.
Радино је сунце одавно угашено, али једна искра и даље највећим сјајем сја, која ће служити многим генерацијама као пример како се чувају, част, образ, вера и отаџбина.
Иако нажалост није дочекала ниједно унуче, Рада има шесторо унучади од своја три сина (Данило, Горан, Милија).
ИЗВОР: Принцип/МАГАЦИН
(повезано – Страдање ове породице помиње се и у тексту НОВОСТИ – Остали и погрешили)
—————
6.5.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић”
Драган Славнић
Повезано с темом Дан светог великомученика Георгија – Ђурђевдан, да пренесем једно запажање из интервјуа Дејвида Ајка, од 11.12.2010.године који је портал http://www.akademiasrbija.com објавила под насловом Највећа тајна. Највећа тајна је иначе и назив књиге Дејвида Ајка, писца и истраживача “елите”, свјетских манипулатора и управљача, играча из сенке и предводника новог свјетског поретка. Дејвид Ајк је, 26. априла 2017.године, гостовао на БН ТВ Бијељина, као гост Бориса Малагурског, у емисији “Глобално”; а био је и гост београдских Новости и неких ТВ кућа.
Елем, у једном дијелу интервјуа он каже: “Интересантно је ако се вратимо уназад и пратимо како се појавила људска раса на Блиском и Средњем Истоку, заједно са овим породичним лозама унутар ње, па узмемо неки од тих народа, као нпр. Феничане. Они су славили Светог Ђорђа из Cappadocia-e (данашња Турска) за кога су тврдили да је убио неког змаја. И кад су Феничани стигли на просторе данашње Британије, негдје око 3.000 година п.н.е. и основали ово што данас зовемо британском културом, Свети Ђорђе из Cappadocia-e је постао Свети Ђорђе из Британије”!!!
Ја, колико познајем историју, још нисам чуо да иједан народ слави и поштује Светог Ђурђа изузев Срба. Другим ријечима значи да су Феничани Срби и да смо ми један стари, архаични, народ чија је постојбина још неистражена.
Дејвиду Ајку је ових дана у Београду изашла књига под називом Свет у шаци моћника, а интересантан је и чланак “Запад у пауковој мрежи илумината”(може се наћи на интернету).
Било како било – једно је сигурно: Срби уче погрешну историју и славе погрешне историјске “јунаке”, као што су Вук Караџић (прочитати на интернету књигу: Тајне Вукове реформе, у пдф издању), Михајло Пупин и друге, а одричемо се једног Милоша С.Милојевића, и других писаца Српске аутохтонистичке историјске школе (Пантелије Сретеновића, Милана Будимира, Илије Живанчевића, Симе Лукин Лазић, Олге Луковић Пјановић). У последње вријеме велики борац истине о србској историји је Јован Деретић.
На крају: они који данас славе Ђурђевдан – сретна слава; да је у миру, здрављу и добром расположењу прославе!
Захваљујем се на уступљеном простору!
Поштовани Онуфрије
Ви пишете : “Ја, колико познајем историју, још нисам чуо да иједан народ слави и поштује Светог Ђурђа изузев Срба. ”
Један од најпоштованијих светаца хришћанског света, св Ђорђе је патрон и заштитник Русије, Енглеске, Бугарске, Етиопије, Португалије, Србије, Црне Горе, Литваније и градова : Лондона, Москве, Барцелоне, Ђенове, Венеције . . .
Виђамо га свуда – као сјајног ратника на коњу који копљем пробада аждају.
(Који нас избавља од зла ?
Деда Ђоле, моје поштовање!
Не спорим твоју примједбу, али од свих набројаних народа једини који поштују и истински славе Светог Георгија – Ђурђевдан су Срби. За ову констатацију и не треба неко историјско (пред)знање. Али моја поента је у чињеници да Дејвид Ајк говори о тамо неким Трачанима који славе Светог Георгија, некаквог јунака за кога су тврдили да је убио аждају!? На фрескама је Свети Георгије осликан на коњу, као јунак који копљем убија аждају!Историчари имају податак од када се овај светац тако приказује и шта симболично то значи.
Дејвид Ајк, писац и борац против свјетских управљача (надам се) у својим дјелима описује опасност по људску популацију од хибридне лозе – нефила (Божијих синова),ентитета из четврте димензије који опет дјелују кроз тајну групу Илумината. Они су у стању да се трасформишу у облик гуштера или рептила, а аутоматски се преображавају када крв почне да тече, упражњавају сатанистичке ритуале и хране се њудским страхом, итд. итд. Кажу да су то познате породице Виндзор, Буш, Ротшилд… да је принцеза Дајана то обелоданила те је трагично завршила убиством.
Деда Ђоле, ако је то тако, ако је Свети Георгије Србин и ако је убио аждају (рептила,ванземаљца) – зар је онда чудно што нас толико мрзе?! Дакле, ја само хоћу да “повежем” неке узрочно-последичне догађаје и околности и да, са својим скромним знањем, утврдим зашто нам се све ово догађа! Моје амбиције нису велике да постанем други Дејвид Ајк, Свезозар Радишић или Дејан Лучић нпр., али кад је неписмени и самоуки Вук Караџић успјешно извршио реформу србског писма, па га Срби славе и називају школе, установе и улице њему у част, зашто не бих и ја трагао за “нечим” чиме бих задовољио своју таштину!
Шалу на страну,али теби и осталим знатижељницима топло препоручујем да на интернету пронађете: (1)Запад у пауковој мрежи Илумината, (2) Највећа тајна, (3) Сиви вук, (4) Невидљива рука Ралфа Еперсона, и (5) Тајне Вукове реформе од Милослава Самарџића…
Поздрав и не замјерите неуком аматеру србске историје!
Djurdjevdan je i moja slava. Ono sto malo ko od nas zna je da je Dioklecijam, prokleti car Dukljanin, bio Srbin. Ceo zivot je proziveo u Sremskoj Mitrovici gde je bila prestonica Rimskog Carsrva a u Rimu je proveo samo desetak dana. U S.Mitrovici se i povukao sa vlasti i penzionerske dane provodio gajeci kupus u sremskom selu Martincima. Nasledila su ga dva Srbina, ko-imperatora, Konstantin i Likinije sa dva zamenika i koji su uskoro dosli u sukob. Konstantin je pobedio i nesto kasnije legalizovao hriscanstvo. Likinije je poginuo a od njegove loze su potekli kasnije Nemanjici. Pitam se ko bi sve ovo trebao da nam napise malo opsirnije?