А над Србима је почињен геноцид. И тачка. Једна од жртава, иако је жив, јесте и пуковник ВРС Дане Лукајић, који скоро десет мјесеци чами у затвору у Загребу
Дарко Момић (Извор: Глас Српске)
Предсједник удружења грађана „Јадовно 1941” Душан Басташић цијели живот гаји сјећање на своје претке и још десетине хиљада Срба које су усташе умориле и побацале у јаме у комплексу усташких логора Јадовно. Посљедњих десет година то ради кроз „Јадовно 1941”, чија основна сврха је, како је наведено на порталу удружења, „да покуша стати у крај забораву беспримјерног злочина који се догодио у тзв. Независној држави Хрватској почетком Другог свјетског рата у комплексу овог логора”.
Захваљујући његовом и ентузијазму чланова удружења и подршци неколико новинара и медијских кућа, међу којима је и „Глас Српске”, у јавност су дио по дио испливавали дјелићи стравичног злочиначког мозаика у комплексу усташких логора Јадовно о којем се деценијама неправедно ћутало.
Ипак, изостала је одговарајућа подршка надлежних институција овом удружењу, које је протеклих дана доспјело у жижу јавности, али не због подршке, већ због реаговања на њихову иницијативу “да се злочин геноцида почињен над православним Србима током Другог свјетског рата од стране Независне државе Хрватске именује као – покољ”.
Из Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица, који је у посљедњих десет година направио револуциониран искорак у борби за истину о српском страдању и на чији рад готово нико нема право да стави замјерку, негативно су оцијенили ту иницијативу, а прије два дана исто су урадили и са катедри за историју филозофских факултета из Бањалуке и Источног Сарајева и из Јавне установе „Спомен-подручје Доња Градина”.
„У Републичком центру правилно су резоновали да се покољ може дефинисати као акт тренутног развоја ситуације, афекта, освете и обично је догађај који траје краћи период, нужно без дугорочног развоја и понављања, што се, свакако, не може рећи за злочин геноцида. Као и да он може бити и акт појединца или мале неорганизоване групе, док геноцид то није”, заједнички је саопштено са ове три адресе, уз детаљнија образложења, али и злобне стрелице одапете према првом човјеку удружења грађана „Јадовно 1941”.
Аргументи које су изнијели су апсолутно на мјесту, иако се због злобних стрелица у саопштењу тешко отети утиску да иза њега не стоји знатна количина нечије повријеђене сујете. Међутим, важно је да из Републичког центра, упркос неслагању са иницијативом, нису ниједном ријечју критиковали рад удружења “Јадовно 1941”, чиме су показали да дијеле заједнички циљ. А то је да се открије истина о страдању Срба у цијелом протеклом вијеку и да се назове правим именом.
А над Србима је почињен геноцид. И тачка. Једна од жртава, иако је жив, јесте и пуковник ВРС Дане Лукајић, који скоро десет мјесеци чами у затвору у Загребу. Заборављен од свих. Осим од чланова породице и удружења „Јадовно 1941”.
Опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Хвала господину Момићу на коректном прилогу.
Тражимо подршку за нашу одлуку. Сасвим легитимну одлуку малог удружења.
Како институција тако и наше јавности. Наравно да би требало организовати округли стол или конференцију на ту тему али то не очекујем да ће се десити.
Реакција појединих институција је изненађујуће агресивна, полази од замјене теза да је именовање геноцида над Србима преименовање.
У потпуности одбацују могућност да се геноцид над Србима именује било којим именом, слично како су то урадили Јевреји, Роми и Јермени.
Именовање би представљало удар на “Образовање о Холокаусту и другим геноцидима..” које се уводи у образовну процес.
Понижавајуће је да се геноцид над Србима именује као “неки други геноцид” и у супротности је са настојањем (све чешће у јавном простору) да појам Холокауст обухвати геноцид над Јеврејима и припадницима других етницитета.
Недавно, 22. априла, на дан сјећања на геноцид над Србима у Политици је освануо наслов “Дан сјећања на холокауст”.
И нико на то није реаговао а намјера је потпуно (барем мени) јасна.
Пажљиво сам прочитао текстове свѣх учесника расправе.
Неоспорно је да је неопходан један прѣпознатљив назив за геноцид над Србима у НДХ (који је свој наставак имао 90-их, па све до наших дана).
Неоспорно је и образложење горе поменутих установа да је израз Покољ за тај геноцид непримѣрен и прѣслаб.
Ова полемика је изванредна прилика да сви учесници у њој покажу да им је до нечег заиста стало више него до сопствене надобудности, ситних интереса и личних сујета. Прѣбогат је српски језик. Не морамо се по сваку цѣну држати првог прѣдложеног рѣшења. Нити и саму идеју одбацивати само зато што понуђено рѣшење нѣје најсрѣћније.
За почетак бих, да сам на мѣсту прѣдлагача, признао да је примѣдба најоштријег критичара Мишине сасвѣм на мѣсту: појмови Затирање и Истрѣбљење свакако би били примѣренији и тачнији.
Међутѣм, постоји додатан разлог због кога ни Затирање ни Истрѣбљење, као ни Покољ – нѣсу најсрѣћнија рѣшења (прве двѣ рѣчи су, из овог угла посматрано, још лошије од Покоља против кога су се многи побунили).
Наиме, нама је стало до тога да истину о геноциду над Србима чује што више људи у свѣту. Стога бих у датом случају отишао и корак даље. Неопходно је да израз којим ће се тај геноцид именовати, осѣм тачности, посѣдује и памтљивост. Мислим да је непотрѣбно објашњавати колико потешкоћа имају странци да српске изразе са сугласницима Љ и Њ уопште прѣвале преко усана.
Тако долазимо до именице ЗАТИР. Можда ће ово рѣшење неком дѣловати сувише “пѣсничким”, али оно испуњава све потрѣбне услове: израз је снажан, посѣдује довољну тачност (која ће преко познатих изведеница из ове, иначе рѣтке рѣчи, бити свакоме ко говори српским језиком јасна), оригиналност и прѣпознатљивост. Лишена је, гледано из угла странаца, “замумуљености”, па ће је без већих тешкоћа упамтити и произносити и они.
Могао бих све ово и темељније образложити, али ваљда се за ту работу нађе неко позванији. Па можда и с неким бољим прѣдлогом.
Upravo tako. Reč pokolj je preblaga