Ivančić se osvrnuo i na zločine koje su počinile srpske snage zbog kojih je njihov komandant Milan Lukić osuđen na doživotnu robiju. Autor piše i o projektu “Andrićgrad”
U veličanstvenoj monografiji “Iza sedam logora – Od zločina kulture do kulture zločina”, autora Viktora Ivančića, Nemanje Stjepanovića i nedavno preminulog fotografa Hrvoja Polana, glavni tekst-esej napisao je Ivančić.
Nekadašnji glavni urednik “Ferala” nenadmašnim stilom i briljantnom argumentacijom analizira ulogu i simbolički značaj domova kulture u zločinima počinjenim tokom posljednjeg rata na prostorima bivše Jugoslavije, poglavito u Bosni i Hercegovini.
Viktor Ivančić se osvrnuo i na zločine koje su u Višegradu nad Bošnjacima počinile srpske snage zbog kojih je njihov komandant Milan Lukić pred Tribunalom u Haagu osuđen na doživotnu robiju.
Autor eseja “Iza sedam logora” piše i o projektu “Andrićgrad” kojeg je u Višegradu realizirao proslavljeni režiser Emir Kusturica.
Emir Kusturica (Foto: Andrićgrad)
“Megalomanski kameni kompleks, smješten na “samo 300 metara od višegradske ćuprije”, piše Ivančić, “najdojmljiviji je primjer nacionalističkog kiča na prostorima nekadašnje Jugoslavije, no banalnost tla neosporno je došla do punog izražaja: na etnički očišćenom terenu niknula su impresivna i lažnom patinom impregnirana kulturna zdanja…”
Viktor Ivančić citira Emira Kusturicu koji je prilikom otvaranja Andrićgrada kazao: “Ovo je moj najveći film… on je lekcija iz toga kako se čuva identitet i kako se jedan cijeli grad pretvara u kulturno dobro.”
Ivančić priču o Andrićgradu završava pismom kojeg je iz estonskog zatvora gdje izdržava doživotnu zatvorsku kaznu ratni zločinac Milan Lukić uputio Emiru Kusturici. Pismo, nije autentično, ali je više od toga; ono je i stvarno i moguće.
“Hvala ti, brate Nemanja, na veličanstvenom graditeljskom podvigu kojim će naš Višegrad zlatnim slovima unijeti na kulturnu mapu svijeta. Uprkos medijskoj blokadi, vijesti o tome doprle su i do ovog surovog mjesta, do dalekog estonskog kazamata, gdje mi je suđeno podnijeti žrtvu za narod i otadžbinu.
Hvala ti što si monumentalnom počašću Nobelovcu Ivi Andriću tako temeljito zakrio moje djelo, pa ga na taj način uveličao. Nema riječi, brate Nemanja, kojim bih se dovoljno zadivio tvom vizionarskom programu.
Viktor Ivančić (Autograf.hr)
Što je uočljiviji izostanak na one koje smo u Višegradu umlatili, to moraju vidljiviji biti spomenici našim kulturnim dostignućima. Na sloj leševa dva sloja vrhunske književnosti, a povrh toga tri sloja memorijalne arhitekture. Što bi rekli marksisti: krvava materijalna baza i mramorna duhovna nadgradnja.
Pokazao si svima, brate Nemanja, kakve se krasne stvari sa mrtvim umjetnikom dadu načiniti. Kao da si prošao obuku u mojoj jedinici, ti si čak uspio ubiti u Ivi Andriću sve što nije srpsko, što ubrajam u vanredna ostvarenja.
Mora biti da si se u tome pripomogao i vlastitom sudbinom, kako bi ukazao na multinacionalne temelje srpstva-on Hrvat, ti Musliman, a oba srpski umjetnici.
Da ne govorim koliko su ta posthumna upotreba i junačko klesanje mita doprinijele mojoj ličnoj i našoj zajedničkoj ratnoj stvari. Jer ja sam koristeći se onim debilnim američkim psihologom insinuirao da me Andrić inspirirao, a preko tvog graditeljskog djela se insinuira da me Andrić abolira.
U svakom slučaju, njegov Nobel i tvoja Zlatna palma u ovim mi mučeničkim okolnostima mnogo znače. Između njegovog pisanja i tvoga zidanja ja se osjećam zbrinutim kao topli hamburger između dvije lepinje.
Dobro, usporedba je možda malo neumjesna što je posljedica loše zatvorske hrane. Ali shvatio si, brate Nemanja , što hoću da kažem: kao što su se nekada naši ratni preci, braća četnici, skrivali u šumi, tako se mi skrivamo u kulturi. Svakog dana u svakom pogledu sve više napredujemo”.
Pismo znamenitog zločinca znamenitome umjetniku karakteristično je i po tome što ga je pisac ovih redaka upravo izmislio”, objašnjava na kraju Viktor Ivančić.
Categories: Преносимо
Био сам бар пет пута у Каменом граду (или Андрић граду) у Вишеграду и нисам никада ни у чему приметио ништа што би указивало на оно о чему с толико очигледне лоше намере пише г. Иванчић.
Напротив! Реч је о једном великом делу, о архитектонској материјализацији различитих утицаја и слојева српске културе православаца и муслимана овог дела Балкана. Никада никога нисам видео тамо у шовинистичком расположењу, да има такве намере или се понаша тако.
Најближе томе је било једном, пре више година, када су у самом улазу у Андрић-град стојале девојке, муслиманке, и скупљале прилог за породице погинулих муслиманских бораца у грађанском рату! Не због тога што су радиле, већ због места и начина на које су то радиле.
Имати одличног филмског редитеља, познатог на светском нивоу, који се доказао и у ликовној уметности и архитектури на оригиналан, успешан, сјајан начин, јесте толико ретко и значајно, да овдашњи менталитет то тешко може да схвати. Емир Кустурица је стваралац каквих је један у веку.
Одличан коментар @Србског. Андрићград је сјајан пројекат кога Виктор, предпостављам, није посетио. Лепо би било да му Емир покаже град и објасни генезу и циљ пројекта.
И Виктор и Емир су градитељи мостова и суживота ; тешко ми је пало да се у истом чланку помињу са злочинцима.
Ivančićeva namera je jasna.Staviti u istu ravan tragiku Jasenovca i stradanje kod Višegrada.Osujetiti projekat filma o Jasenovcu i tumačiti ga kao povampirenje srpskog nacionalizma jer ga kreira Kusturica i to mu se ne uklapa da se stavi na čelo branitelja i amortizera jasenovačkog zločina jer to dolazi upravo u vreme povampirenja ustaštva i bošnjaštva..Zar bi u protivnom morao da piše pismo svojom rukom i glavom i stavljajući pero u ruke Lukića i plasirati svoje ubojite invektive.Upravo nadolazi veliki cunami Gideona Grajfa sa objavljenim delom Jasenovac, Aušvic Balkana. Eto Ivančiću izazova pa nek moli Boga da mu se pućanstvo spašava od takasa nove i definitivne istine a ne da projektuje svoj animozitet prema Andrić-gradu, Kusturici i srpskom nacionalizmu.
Razumijem zašto je Viktor toliko ljut zbog nedostatka empatije na svim stranama prema stradanju drugih i što niko ne osuđuje zločina „svojih“ nad „njihovima“. Ali statistika je neumoljiva – pripadnici svih YU naroda u „onom“ ratu nisu većinski bili angažovani u partizanskim već u kvislinškim formacijama, a uz njih su bile i još uvijek su i njihove crkve, pa se ne trebamo čuditi ni izbornim rezultatima ni državnim politikama. E sad, na pitanje zašto je Viktor uspio ostati „nadnacionalan“, a Emir/Nemanja ostao u službi vladajuće politike naroda kome pripada odgovor je prilično jednostavan – pisati možeš što hoćeš, ali graditi bez države ne možeš! Fertik!
Ako je Nemanja, po Viktorovom Lukiću, „uspio ubiti u Ivi Andriću sve što nije srpsko“, onda su prije toga oni šta su njegovu kamenu bistu rascopali macolom i bacili u Drinu pokušali u Andriću ubiti onaj drugi – srpski dio, dio koji sada i Ivančić u svom „pravedničkom i nadnacionalnom gnjevu“ pokušava da ukloni iz Višegrada. E pa sad, ako ćemo bili malkice sarkastični i maliciozni, najbolje bi bilo da Andrićgrad zajedno sa spomenikom Mehmed-paši Sokoloviću poput Andrićeve biste završi u Drini, kako bi i graditelj ćuprije i autor „Na Drini ćuprije“ konačno bili sjedinjeni s njihovim djelom! I mirna Bosna!
Kamengrad je „Sigurna kuća“ – utočište za „Hrvata“ mladobosanca Andrića, umjetnika čije su djela „nanijela Bosni više štete nego sve vojske koje su rušile i palile…”, za “nepoćudnog” Teslu čiji su spomenik u Gospiću srušili, za Njegoša u kome su “Milovi montenegrini” ubili sve što je srpsko, za Mehmed-pašu Sokolovića jer ima pravoslavne a ne bošnjačke korijene i na kraju krajeva za “Muslimana” Emira/Nemanju jer se “zločinački ugradio u multinacionalne temelje srpstva”.
To je mjesto u kome živi „Mlada Bosna“ protjerana iz Sarajeva od strane „Stare Bosne“ – one koju je Alija ostavio u amanet Erdoganu, a Evropa joj ipak opet dodijelila austrijsko „skrbništvo“.