Време је већ – 74 године су прошле, 888 месечних плата за надлежне запослене у српској историографији. Оно што су смогли Јевреји, Роми или Јермени, Срби нису смогли
Никола Милованчев (Извор: Јадовно/Медија центар)
Последњих дана априла о. г. у јавности се повела полемика око термина Покољ, који је Удружење грађана Јадовно 1941. прошле године предложило као именитељ за злочин геноцида над Србима у Независној Држави Хрватској. Реаговали су Републички центар за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица из Бањалуке, а затим и Катедра за националну савремену историју Филозофског факултета Универзитета у Бањалуци, Катедра за историју Филозофског факултета Универзитета у Источном Сарајеву и Јавне установе „Спомен подручје Доња Градина“.
Полемика је скренула пажњу јавности а можда је и добро да је тако, да једном видимо где смо и по овом питању. Покушаћу да будем објективан јер нисам био заговорник прихваћања појма Покољ као најбољег решења али нисам ни за то да остане садашње стање, без одређивања назива за српско страдање у НДХ.
Чињеница је да ниједна од набројане четири институције и ниједна друга српска институција из области историје и музејске делатности, као ни једно српско удружење историчара или музејских радника пуне 74 године, од 1945. до данас, нису смогли снаге чак ни само да предложе термин за означавање тих српских жртава.
А када је неко изнео један предлог, одмах је дошло до жестоке реакције. При томе изгледа да су, у једном важном сегменту, побркани лончићи: споменуте институције говоре о иницијативи за „преименовање“ геноцида над Србима у НДХ; не може бити „преименовање“, јер ми именовања за геноцид над Србима у НДХ немамо. Дакле: ради се о иницијативи за ИМЕНОВАЊЕ.
Прихваћајући аргументе критике да предлогу недостају етимолошко, семантичко и симболичко објашњење предложеног имена, захвалан сам предлагачу да је уопште покренуо ово питање; ваљда ће сада још неко други (са платног списка државних институција а не ентузијасти, борци за истину о српским жртвама) почети да о овоме размишља.
Време је већ – 74 године су прошле, 888 месечних плата за надлежне запослене у српској историографији. Оно што су смогли Јевреји, Роми или Јермени, Срби нису смогли. Част изузецима, нпр. г. Владимиру Умељићу (такође ентузијаста – није на платном списку државних институција српског народа), који је о овоме размишљао и предложио термин Србоцид, као ознаку за геноцид над Србима.
Очекујем да критичари изнесу свој предлог, који ће бити бољи од предлога Удружења Јадовно 1941. Надам се да ни њих не задовољава садашње стање, које су могли да прате 22. априла, приликом обележавања државног празника у Србији, иначе дана пробоја логораша из Јасеновца: многи новинари једноставно већ у наслову напишу скраћеницу „Дан холокауста“, занемарујући да се дан сећања односи и на српске жртве страдале у геноциду 1941-5.
Задњи је час да се учини оно што су паметнији (или вреднији) од нас већ учинили.
Опрема: Стање ствари
(Српска историја, 28. 4. 2019)
Categories: Преносимо
“Геноцид”, у буквалном преводу, значи “убијање људи”.
УН дефинишу геноцид као “чињење са намером да се уништи, у целини или делимично, национална, етничка, расна или религијска група”.
Као што видимо, из УН дефиниције, геноцид не мора да се односи на убијање. На пример, политику масовног довођења странаца у европске земље, са циљем промене демографске слике, према тој дефиницији, можемо назвати “геноцидом”.
“Покољ”, у српском језику, асоцира на убијање хладним оружјем, пре свега, ножем. Ако војна јединица уђе у село и стреља мештане или их запали у локалној цркви, Срби, тако шта, не називају “покољем”.
Реч “покољ” у преводу на енглески била би “slaughtering”, што није именица која је адекватна за процес који траје годинама. Ако је циљ да се користи једна реч због некаквог медијског ефекта, онда та реч није добра асоцијација за оно што се дешавало.
У НДХ је вођена политика истребљења Срба, дакле, циљ је био очистити НДХ од Срба. Историја је пуна примера истребљења људи по националној, верској и расној основи.
Када се говори о страдању Срба у НДХ, две ствари су битне. Политика која је за циљ има чишћење НДХ од Срба и бруталност која је подразумевала најмонструзније начине убијање, као једно од средстава да се то уради.
Све у свему, за мене је потпуно сулудо поставити себи у задатак да се нађе једна реч за нешто. Зато служи језик, да се користи онолико речи колико је потребно.
Ne mlatite praznu slamu, nego učite decu istini. Nije važno imenovati zlo, važno ga je izbeći ponovo. Zar nije morbidno utrkivati se u davanju imena zlu?
Добро је да сте се сетили др Владимира Умељића и термина Србоцид, али вреди поменути да Умељић није смишљао термин, већ је термин: Србоцид израстао из његовог тридесетогошњег рада на истраживњима специфичног геноцида који је Хрватска у разним својим облицима и видовима проводила над Србима, што је пратило Умељићевих неколико више него озбиљних студија. Лингвистичка и истраживања философије језика резултирали су Теоријом дефиниционизма: Окцидентално-европска културолошка традиција, велики геноциди у Европи средином и балкански ратови крајем XX века (Континуитет историје у призми теорије дефиниционизма)… па је тада и понуђен (и у круговима коришћен) термин Србоцид; који по свему одговара ономе што нам је потребно – у првом сусрету с термином слушалац одмах зна и шта је (-цид) и на кога се односи (србо-)…
Gencid bukvalno znači istrebljenje gena, tj jednog porekla.